DELUJE NA SVA ČULA

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja . U pričama nema savršeno pozitivne osobe koja nikad ni u čemu ne greši, niti kukanja nad nekom nepravdom, niti bilo kakvih ja upliva – samo opisuje neki događaj, neku crticu iz života koja nam je svima bliska, uz dobru karakterizaciju i opise. Nema bezgrešnih ili savršeno negativnih – svi su naši, od krvi i mesa, malo šaškasti, ozbiljni, zbunjeni, ljute se, raduju, vole, brinu…Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Kažu da je poseban dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

„Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

Druga knjiga Danijele Nenadić „Na ivici neba” pokazuje kako sazreva kao književnica i zanatski se unapređuje, što je naročito vidljivo u strukturi knjige i „filmičnosti” samih priča.

U zgradi na periferiji grada ima 23 stana. U njima se odvijaju 23 sudbine. U nekim stanovima je po jedna osoba, u nekima ih je dve, u nekima mnogo. Tu i tamo životni putevi im se dodirnu ili prepletu. Dvadeset i tri priče za 23 stana i bonus jedna uvodna priča o arhitekti zaljubljenom u nestalnost linije koja iskače – ukupno 24 priče između korica knjige Na ivici neba.

Poetski stil poput pesme u prozi i pripovedanje kao oblik kazivanja, kad se nađu na jednom mestu, u istom delu, obično su odvojene celine. Međutim, kod Danijele Nenadić organski se prožimaju. Poput arhitekte iz uvodne priče za koga kaže: „Mora se naglasiti da je bio inficiran lepotom detalja, koja ga je zavodila godinama”, tako i ona pomoću detalja, često i samo jednog, dočara kompletnu sliku, što se posebno odnosi na opise likova. Taj jedan detalj ne mora da bude čak ni karakterističan niti najuočljiviji, već slikovit i ponekad čudnovat, što je dovoljno da ureže lik kao u kamen upečatljivo, na primer „Milutin zvani Mile iskoračio je iz voza i mahnuo u pravcu riđe kose sa frizurom u obliku dve velike ćufte” ili „glas mu je bio zvonak i dubok kao najdublja kraška ponornica” ili „topla gibanica je poskakivala od radosti užitka” ili „pločice su cvilele u ritmu psećeg hoda” ili „čovek visok kao hrast i na prvi pogled retka vrsta muškarca kao Pančićeva omorika”…

U većini priča susrećemo se i sa sinestezijskim doživljajima koji su posebno upečatljivi: „stena je mirisala na čistu plavu boju vode”, „tugu bi čuli”…

Ako pomislite da u ovoj zbirci priča imate samo uspele opise, začudićete se koliko su dijalozi životni i „sočni”, i kako je pripovedanje u stvari u prvom planu. Svaka priča ima svoj tok, događaje koji se ređaju jedan za drugim, do te mere živopisnim i interesantnim da sam tokom čitanja zamišljala kako gledam film. U nekoliko priča nalaze se i trilerski obrti.

Na još jednom frontu ova knjiga iznenađuje – na mističnom. Jedra fantastika „malih” ljudskih života koji ponekad deluju nadrealno poput Dalijevih slika.

Najbolji prikaz ove knjige jesu reči Hulija Kortasara: Roman pobeđuje na bodove, a kratka priča nokautom; što je Danijela Nenadić uzela za moto knjige Na ivici neba i napisala ga iznad posvete Mami i Tati za početni impuls i lud karakter. Sve je objašnjeno bez mnogo reči.

Danijela Nenadić rođena je u Beogradu 1967. Diplomirani je prostorni planer. Živi i ponekad nešto i uradi u Beogradu. Piše da ne zaboravi. Autor je zbirki kratkih priča: “Lubenica bez snova” ( Slovopres, 2015) i “ Na ivici neba” ( Slovopres 2019) A zašto ja pišem? Čovek ima potrebu da se izrazi. On poklanja deo sebe, nudi svoju maštu, energiju. Ako toga nema, onda ni pisanje nema tog tananog semzibiliteta koji nam tako očajno fali. Jer imam osećaj da se u životu uvek može bolje i više. Da mora više da se radi i uči i da će možda stvarno jednog dana lepota porobiti svet. Jer sve što stvorite se stvarno desilo. Sve što stvorite, stvorilo je i vas. Pisanje je jedno veliko iskustvo koje ima vrednost za mene, ali i za vas ako se nađete u njemu.

Naj magazin