IZLAZ UVEK POSTOJI

Juče me je zvala drugarica da se vidimo u kafiću i da nešto važno porazgovaramo. Pristajem, čujem blagi očaj u njenom glasu. Srećemo se, i čim je sela, pre nego što je konobar uopšte stigao da priđe stolu, videla sam joj u očima onu težinu koja se ne viđa svaki dan. Ruke joj blago drhte dok gužva papirnu maramicu, a na licu joj se bori onaj dobro poznati grč kada osoba pokušava da ostane sabrana, iako u sebi puca po svim šavovima.

Pitala sam je samo kratko: „Šta se dešava?“, a ta jedna rečenica je otključala njenju dušu.

Ispostavilo se da trpi tihi mobing na poslu, da je hronično iscrpljena i da ima osećaj kako joj se život pretvorio u mračan tunel iz kojeg nema izlaza. Sedela sam, slušala je i pustila je da izbaci svaku reč i svaku suzu. A onda, kada je oluja prošla, preuzela sam kormilo. Nisam želela da je tešim praznim frazama. Umesto toga, podelila sam sa njom savete i mudre misli koje sam praktično primenjivala u svom životu onda kada je meni bilo najteže.

Evo šta sam joj rekla, a što svako od nas treba da čuje kada se nađe u sopstvenom mraku.

Sve što ima početak, ima i svoj kraj

Prva stvar koju sam joj stavila do znanja jeste da su rešenja uvek moguća i da su tu negde oko nas, samo ih mi ne vidimo. Nijedna situacija u životu nije trajna, pa tako ni ova njena. Kako smo ušli u tunel, tako ćemo iz njega i izaći, jer se po nekom nepisanom životnom zakonu uvek, pre ili kasnije, pojavi ono malo svetlašce na kraju koje pokazuje gde je izlaz.

Životna istina: Sve što počne, mora i da se završi. Trenutna kriza na poslu ili u životu nije tvoja doživotna kazna, već samo jedna teška epizoda koja ima svoj rok trajanja.

Sve počinje od odluke i tog prvog, malog koraka

Najveća zabluda kada se osećamo loše jeste da moramo odjednom da rešimo ceo svoj život. To je nemoguće i stvara paralizu. Rekla sam joj da ne razmišlja o celoj godini koja je pred njom, već samo o sledećem danu.

Sve počinje od jedne jedine odluke. Ono što nam u tom trenutku treba jeste samo taj prvi, mali korak. Kada skupimo hrabrost i zakoračimo, ma koliko taj korak bio sitan, Od jedne grudve, nastane lavina. Tj, ostali koraci će početi da se nižu sami od sebe, jer akcija rađa novu reakciju i energiju, a statičnost rađa strah.

Ti biraš kako prihvataš stvari i gde postavljaš granicu

Mnogo toga u životu ne možemo da kontrolišemo – ne možemo da biramo kakvo će vreme biti, niti kakav će karakter imati naš šef. Ali ono kako će se stvari dešavati u našem životu i te kako zavisi od nas samih: od toga kako ćemo ih prihvatiti i gde ćemo postaviti jasnu granicu.

Ono što drugi ljudi rade je njihova stvar, ali ono što mi dozvoljavamo da ti rade – to je naša  stvar. Postavljanje granice nije čin agresije, već čin samopoštovanja. Kada kažeš: „Do ovde možeš, preko toga ne“ – ti preuzimaš kontrolu nad svojim životom.

Promeni svoj pristup i promeniće se svet oko tebe

Moja drugarica se žalila na toksično ponašanje kolega, na šta sam joj dala vrlo praktičan, ali izazovan savet: mora da prekine sa negativnim osećanjima odmah. Sve te lekcije koje moramo da savladamo jednostavno moramo, jer je život preskakanje prepone. Svima, ne samo njoj.  Znam da je teško, ali kada se vrtimo u krug samosažaljenja i besa samo troši ono malo snage što je ostalo.

Predložila sam joj da napravi eksperiment i da svesno promeni svoj odnos prema tim kolegama. Kada mi  promenimo svoj nastup – kada postanete profesionalno distancirana, smirena osoba i kada ne „grizeš udicu“ njihove negativnosti – tada će se i njihovo ponašanje promeniti prema tebi. Ljudi reaguju na našu promenu energije.

A surova istina glasi: ako ne uradiš ama baš ništa, ništa se neće ni promeniti. Čekati da se drugi promene sami od sebe je gubljenje vremena. Oni su takvi kakvi jesu, zato ona mora da promeni sebe a ne njih.

Povrati svoju snagu

Na kraju, pogledala sam je i rekla joj ono što joj je najviše podiglo bradu: „Ti si samo trenutno slaba, i to je u redu. Ali ti nisi slaba osoba. Moraš da nađeš način da povratiš svoju snagu i da se odupreš.“

Svako od nas ima pravo na loš dan, loš mesec, pa i lošu godinu. Ali u svakome od nas čuči onaj rezervoar snage koji često zaboravimo da koristimo jer smo se fokusirali na ulogu žrtve.

A u krajnjoj liniji, može da okrene novu stranicu u životu i promeni posao. Ali avaj. To imam ali svoju zamku. To će nas dočakati i na novom poslu, jer ni na starom nismo postavili granicu. Na poslu su svi konkurencija, retko kad se igra timski, a saplitanja su normalna. Nije tako bilo, ali sada je svako igrač za sebe. Kada smo krenule kući iz kafića, u njenom glasu više nije bilo onog očaja sa početka. Naziralo se ono svetlašce s početka priče. Odlučila je da napravi taj prvi korak – već sutra ujutru. A sebe da menja kreće odmah, ne čeka ni sutra ni neka buduća jutra.

Samo sam se nasmejala, i bila ponosna na sebe jer sam joj ulila malo snage i dala one savete koji i meni pomažu u nekim situacijama.