REKA KOJA „TEČE UZBRDO“

Fenomen reke Toplice kod Prokuplja jedan je od najfascinantnijih geomorfoloških kurioziteta na Balkanu. Priča o tome kako reka navodno „teče uzbrdo“ spaja u sebi retku geološku istoriju staru milionima godina i specifičnu optičku iluziju koja se poigrava sa ljudskim čulima.

Stručni naziv za ovu geološku pojavu je epigenija ili epigenetsko usecanje.

Da bi se razumelo šta se tačno dešava kod brda Hisar, fenomen se mora posmatrati iz dva ugla: kako je nastao u prirodi i zašto naše oko vidi nešto što je fizički nemoguće.

Geološko objašnjenje nastanka (Epigenija)

Pre više miliona godina, čitava topolička kotlina bila je pokrivena vodom neogenog jezera. Na dnu tog jezera taložili su se meki sedimenti — glina, pesak i šljunak. Ispod tog mekog sloja nalazile su se znatno starije i izuzetno tvrde stene, uglavnom kristalasti škriljci koji danas čine jezgro brda Hisar.

Kada se jezero povuklo, reka Toplica je počela da teče po površini od mekih jezerskih sedimenata. Pravila je blage krivine i široke meandre, od kojih je jedan obuhvatao i prostrani luk oko današnjeg Hisara. Međutim, kako se teren tektonski podizao, reka je počela da useca svoje korito sve dublje i dublje.

Nakon što je prosekla meke površinske slojeve, Toplica je naišla na tvrdu stensku podlogu. Umesto da skrene i potraži lakši put kroz meke stene sa strane, reka je nastavila da „struže“ i useca svoje korito direktno kroz tvrdi greben. Tokom milenijuma, meki sedimenti sa strane su potpuno sprani i erodirali, pa je strma stena ostala da štrči kao brdo Hisar, a Toplica je ostala „zarobljena“ u svom starom meandru, obijajući brdo sa tri strane u dužini od skoro kilometar i po.

Kako nastaje optička iluzija?

Tvrdnja da reka teče uzbrdo naravno nije fizički tačna, jer Toplica prateći gravitaciju savršeno normalno teče od više ka nižoj koti. Međutim, utisak da vode idu „uzbrdo“ nastaje usled optičke varke izazvane specifičnim reljefom.

Ljudski mozak procenjuje šta je ravno, a šta nagnuto na osnovu okruženja — linije horizonta, nagiba obližnjih padina i drveća. Oko Hisara, terenske linije, padine brda i ugao pod kojim reka ulazi u krug oko uzvišenja stvaraju iskrivljenu vizuelnu referentnu tačku. Kada posmatrač stoji na određenim mestima uz obalu ili na padini, nagib okoline navodi mozak na pogrešan zaključak da je površina vode nagnuta ka gore, pa stvara snažan utisak da se voda bori sa gravitacijom.

Gde još u svetu postoji ovaj fenomen?

Kada je reč o čistom geološkom procesu epigenije, ona se sreće na više mesta u svetu, ali je domska epigenija (gde reka obilazi uzvišenje i skoro ga potpuno okružuje) poput ove u Prokuplju izuzetno retka u Evropi.

Jedan od najpoznatijih svetskih primera epigenetskog usecanja jeste Veliki kanjon reke Kolorado u SAD, gde je reka usecala kanjon dok se plato podizao. U Evropi, slične pojave u rečnim dolinama mogu se videti na reci Mezi (Meuse) u Belgiji i Francuskoj dok useca ardenske stene, kao i u probojnici srednjeg toka reke Rajne u Nemačkoj.

Sa druge strane, ako posmatramo samu optičku iluziju kretanja vode ili vozila „uzbrdo“, ona je srodna fenomenu takozvanih „Gravitacionih brdima“ (Gravity Hills). Primeri poput Magnetic Hill-a u Kanadi ili Spook Hill-a u SAD privlače turiste upravo zbog sličnih vizuelnih varki u reljefu gde puštena lopta ili automobil u izbačenoj brzini izgledaju kao da same od sebe klize uzbrdo.

Zahvaljujući ovoj jedinstvenoj kombinaciji praistorijskog usecanja stena i optičke varke koja sluđuje čula, reka Toplica i brdo Hisar ostaju jedan od najvrednijih i najzanimljivijih geomorfoloških spomenika prirode u Srbiji.