Jedna od tužnijih srpskih statistika nije ona u kojoj se navodi ogroman broj ljudi koji su u detinjstvu bili očevici porodičnog nasilja, nego ona koju niko nije objavio, a tiče se odraslih ljudi koji nikada u detinjstvu nisu prisustvovali razmeni nežnosti između svojih roditelja. Tih je mnogo više, na žalost…

U jednoj prelepoj zemlji na Balkanu, vrlo je zanimljiv spisak stvari koje se ne rade pred decom. Nije to po zakonu, nego je po nekom skoro običaju…

Na primer, među mojom generacijom, mislim da niko nikada nije čuo da je tata mami rekao da je voli, onako bez povoda, iz nevezuše, od srca. Sumnja se da su oni to možda nekada i rekli jedno drugom u neka četiri zida, šapatom, ali pred decom-ne. Zaboga. Kako bi deca njih gledala i šta bi pomislila. Da je u redu tako izgovarati šta osećaš?! Skandalozno! To nije za dečije uši. To se ne govori. Ali zato, kada se tati na primer u telefonskom razgovoru omakne (iako ne zvuči kao da se omaklo, niti se on ponaša kao da se omaklo) onako sočna srpska psovka, ili kada mama uz kafu sa prijateljicama pogrnim imenima naziva neku neprisutnu osobu, to je normalno. To se ne šapuće. To neka deca čuju, šta fali. To niko i ne primeti. Time se niko ne bavi. A deca slušaju…

Takođe niko nikada nije video mamu i tatu da se ljube. Onako baš da se ljube, sočno, sa jezikom, razumete. Poneko je imao sreću da na ulaznim vratima uhvati neki cmok ovlaš, ali ljubljenje-to se ne radi pred decom. To je sramota! Deca da me gledaju kako se ljubim sa čovekom sa kojim sam ih napravila, sa kojim živim, koga volim…ju, ni slučajno! Ali zato nikakav problem nisu imali sa tim što ih deca gledaju kako npr tata leži dok mama čisti kuću, kako tata samo seda za sto i ustaje od stola, za kojim je postavljen ručak koji je mama uvek sama skuvala i sa kog će ista ta mama sve to sama raskloniti, kako mama pere i pegla i svoje i tatine i dečije stvari…to je normalno. To se ne krije, To neka deca gledaju, opušteno…

I onda isto je zanimljivo da deca nemaju uspomenu na na primer, nazovimo to, rešavanje problema u porodici. Nikada se nije desilo da svi sednu za sto, iznesu problem, onda potencijalna rešenja i posledice, pa onako zajedno kao porodica to reše. Neeeeee … ovde deca ne znaju da u porodicama uopšte može da postoji problem, a kamo li da može i da se reši. Ovde postoji samo svađa između mame i tate, na početku koje odluče da se zaustave jer “nemoj pred decom”, kasnije nastave, misleći da deca ne čuju, ne vide i ne osećaju i tako odgajaju ljude nespremne na realan život. Pred decu se ne iznose problem i rešenja, to deca ne treba da slušaju, ali zato nije problem da slušaju podrigivanje i gasove na primer u sred dnevnog boravka. To je normalno. To se ne krije. To je pobogu prirodno…

Deca sa ovih prostora retko čuju da se o trenutno neprisutnom roditelju govori nazivajući ga ”ljubav”, “duša”, “sreća”, ali zato je uobičajeno da tata koji je kod kuće, za npr mamu koja trenutno nije, kaže “ONA MOJA”, kao vrhunac nežnosti, uz minimum prevrtanje očiju.

Neće često slušati romantične priče o tome kako su se mama i tata upoznali, ali neretko će se u kući čuti rečenica “Je.o me dan kad sam ga srela”.

Malo dece je imalo sreće da sluša o divnim osobinama svojih roditelja, koje su nasledili, ali zato nema srpčeta koje nije čulo predavanje o genetici koje se svodi na prepoznavanje detetovih loših karakteristika i zaključak da TO NIJE OD MOJIH NASLEDIO SIGURNO…

I onda se pitamo što smo ovako nesnađeni. Ma da vam kažem, odlično smo mi ispali, kakvi su nas i na koje načine vaspitavali i podizali, čime su nas hranili, bukvalno i figurativno.

Začarani krug ipak može da se prekine. Potrebno je samo osvestiti da čoveka privlači ono što mu je poznato. Pa, dajte sve od sebe da vašoj deci budu poznati ljubav, poštovanje i razumevanje, sloga, smeh i sreća. Ljubite se, grlite, štipnite u prolazu, kikoćite ispod mekog ćebenceta kao tinejdžeri, namignite, tepajte…jer sutra možete biti većinski krivac za izbore svoje dece, ili zaslužni za iste. Na vama je.