Oduvek mi je smetalo kada neko krene sa podelama žena na grupe, međutim, moja osnovna podela je sasvim, videćete, logična i smislena. Od kada sam svečano izvršila tu podelu, nekako mi je svaka odluka, na bilo koji način povezana sa temom i sa ličnim mirom – lakša. Elem, žene delim u dve osnovne grupe, a to su žene-dužnost i žene-ljubav. Jel osećate kako već znate sve o karakteristikama i kako nema potrebe za daljim objašnjavanjem ko su, kakve su, kako razmišljaju i/ili kako žive žene koje pripadaju bilo kojoj od ove dve grupe? Eto vidite… Ali, pošto će ovo čitati i žene koje zbog pripadnosti jednoj od pomenute dve grupe neće najbolje razumeti, a naravno i muškarci, koji ne mogu da razumeju, nećete mi zameriti što ću sada, a pomalo i usput, ipak objasniti.

Žena-ljubav će kroz život neke od dužnosti ispunjavati, ali nevoljno i bez elana, ne prepoznavajući ih kao neophodnost i smisao, već, u zavisnosti od životnog iskustva, ili kao moranje ili kao sredstvo. A voleće da bi živela. Ljubav joj je vazduh i smisao, cilj i zadatak, želja i potreba. Žena- ljubav je živa samo kada voli i to se jasno može videti na njoj i oko nje, ona sija, blista, isijava, zrači, skoro leti. A kada ne voli – onda samo postoji i na žalost, možda čak može podsećati na ženu-dužnost.

A žena-dužnost je tužniji oblik žene, nedovoljno osvešćena vrsta, nerazvijen model, da tako kažem. Živi takotrebanja, ispunjava tuđa očekivanja, ponaša se onako kako vidi da se većina ponaša, nisko frekventno vibrira i smisao života joj je ispunjavanje dužnosti, nigde zapisanih, ali dobro poznatih, dodeljenih prema polu, godinama, ili sličnim odavno prevaziđenim kategorijama. Žena dužnost ne voli, ona uradi. Zrači potrošeno, ispijeno i nema sjaj. Rodi se, izvršava dužnosti i umre. Nikada ne svatajući da to nije morala i da joj je život mogao biti mnogo ispunjeniji i srećniji, jer za nju su žene-ljubav neozbiljne i nezrele, površne i neodgovorne. Žene-dužnost uglavnom zavidno i ljubomorno preziru žene-ljubav, a žene-ljubav u najboljem slučaju žale žene-dužnost. Dakle, do sad smo već svi shvatili da sam ja žena-ljubav.

Još nisam shvatila da li se već rođenjem odredi pripadnost jednoj od pomenute dve grupe, ili se to usput spontano desi, ali, iako je moja grupa dosta teža za živeti, prezahvalna sam višoj sili koja me je u nju ubacila, jer je moj život toliko obojen i toliko iskustveno bogat, skoro rečima neopisivo slojevit i često bajkovit, da je vredan svake boli koju sa sobom nosi.

U mojoj porodici, takođe su preovladavale žene-ljubavi. Za moju majku na primer, nećete imati nikakvu dilemu, to je prosto to, na prvi pogled, kao i ja, ali da ste upoznali moju babu, sa tatine strane – Milku, tu ne biste nikada bili načisto.

Na prvi pogled, gledajući njen svakodnevni život, svako bi rekao, ma bez dileme to je žena-dužnost. Nezaposlena, muž, sin, kuhinja, kecelja… Ali, kada biste čuli njen smeh i videli sjaj u njenim očima, značajno biste se pokolebali, verujte mi. Dobro, ona je živela u neko drugo vreme i žene-ljubavi su zbog kolektivnog stanja svesti i društvenog pritiska morale da se maskiraju u žene-dužnosti, ali iz moje Milke je gorelo. Ona je izvršavala sve što se od nje očekivalo, odlično glumila da joj se to čak i dopada, ali kroz priče koje mi je pričala u toku mog odrastanja, koje je prilagođavala mom uzrastu u momentu prepričavanja, shvatala sam polako da je Milka pronašla način da balansira, živela je kao žena-dužnost, a bila je žena-ljubav celim svojim bićem. Svi saveti koje mi je davala svodili su se, kada se malo udubite, na žal za tim što nije smela ili mogla u datom momentu, da celim bićem bude ono što jeste, te me je kroz te svoje savete i priče, usmeravala i ohrabrivala da ja budem. Znala je Milka da krv nije voda.

Ja čvrsto verujem u to da su sve žene predviđene da budu žena-ljubav, ali se negde u proizvodnji desi neki propust, neka greška i onda nastanu ove žene-dužnost. Škart. Slučajno im se ne ugradi dovoljno svesti, ili im se doda nekakvog neosnovanog straha, ili se namerno spuste u porodicu toliko ograničenu uverenjima da je skoro nemoguće izboriti se, nisam sigurna, ali mora da je nešto takvo u pitanju, na nekom nivou za koji mi još uvek ne znamo.

A verujem i da usput može da se prelazi iz jedne u drugu grupu. Naravno, da bi žena-ljubav prešla u žene-dužnost mora da se desi ili lobotomija, ili teško razočaranje i velika bol, ili čak nekoliko toga, u partnerskim odnosima verovatno, a da bi žena-dužnost prešla u ženu-ljubav, mora mnogo da čita, uči, posmatra, radi na sebi, želi… znači, u teoriji je moguć ovaj prelazak, iako u praksi ne znam da sam sretala. Bar ne ovaj transfer iz dužnosti u ljubav… Ovih drugih ima, bar u pričama, iako su toliko rano u životu prešle iz ljubavi u dužnost, da se čini kao da su takve rođene.

Sve u svemu, velika šteta za čovečanstvo što nismo sve žene-ljubav. Ali izgleda da mora neko i da priprema ajvar i da, svaki put kad ugleda ženu kakva bi želela a ne može a bude, ljubomorno i glasno cokće i uzdiše i u skladu sa tim pomeranjem glave levo-desno, urezuje sve dublje onaj deo kecelje što ide oko vrata, praveći mesto za neku punu ogrlicu od belog zlata dobijenu na poklon od očaranog ljubavnika, u nekom od sledećih života…