Svi smo opsednuti zdravim načinom života: fitnesom, superhranom, „clean eating“ trendovima i beskrajnim nutritivnim savetima na društvenim mrežama, tanka je linija između brige o zdravlju i opasne patologije. Kada želja da se hrana „očisti“ pretvori u opsesiju koja kontroliše svaki aspekt života, suočavamo se sa poremećajem koji se naziva ortoreksija (lat. orthorexia nervosa).

Iako još uvek nije zvanično priznata kao zasebna dijagnoza u klasičnim psihijatrijskim priručnicima (poput DSM-5) na isti način kao anoreksija ili bulimija, stručnjaci je sve više prepoznaju kao ozbiljan poremećaj u ishrani koji zahteva pažnju i lečenje.

Šta zapravo znači termin „ortoreksija“?

Termin je 1997. godine skovao američki lekar dr Stiven Bratman (Steven Bratman). Reč potiče od grčkih reči orthos (pravilno, tačno) i orexis (apetit, glad). Doslovno prevedeno, značilo bi „pravilan apetit“.

Međutim, paradoks ortoreksije leži u tome što opsesija „pravilnom“ i „zdravom“ hranom zapravo uništava zdravlje čoveka — fizičko, psihičko i socijalno.

Kod anoreksije je fokus na količini hrane i gubitku kilograza.
Kod ortoreksije je fokus na kvalitetu i „čistoći“ namirnica, a ne na broju kalorija.

Osoba sa ortoreksijom ne provodi dan razmišljajući o tome kako da smrša, već o tome da li namirnica ima aditive, pesticide, šećer, gluten, GMO ili da li je pripremljena na „ispravan“ način. Planiranje obroka postaje ritual koji oduzima sate, a odstupanje od pravila izaziva panični strah, krivicu i samoprizor.

Dublji uvid: Psihologija i anatomija opsesije

U svojoj suštini, ortoreksija retko ima veze sa samom hranom; ona je često mehanizam kontrole, maska za dublju anksioznost, perfekcionizam ili potrebu za sigurnošću u haotičnom svetu.

Moralizacija hrane: Hrana se deli na „čistu, svetu, dobru“ i „prljavu, toksičnu, lošu“. Osoba koja jede „loše“ namirnice u njihovim očima postaje moralno inferiorna ili slaba.
Socijalna izolacija: Kako bolest napreduje, socijalni život se raspada. Odlazak u restoran, večera kod prijatelja ili porodični ručak postaju nemogući jer osoba ne veruje hrani koju sama nije pripremila. Javlja se usamljenost i otuđenost.
Fizička iscrpljenost: Izbacivanjem čitavih grupa namirnica (zbog straha od ugljenih hidrata, masti, glutena ili industrijske prerade), telo trpi ozbiljne nutritivne deficite. To može dovesti do pothranjenosti, gubitka menstruacije, poremećaja rada srca, slabljenja kostiju i hroničnog umora.

Na koju populaciju se ortoreksija odnosi?

Iako može pogoditi bilo koga, određene grupe ljudi su znatno podložnije razvoju ortoreksije:

Sportisti i fitnes entuzijasti: Ljudi čiji uspeh ili samopoštovanje zavise od izgleda tela i performansi.
Zdravstveni radnici, nutricionisti i kuvari: Pojedinci koji profesionalno proučavaju hranu izloženi su stalnom pritisku da moraju biti „savršeni primeri“ zdravog načina života.
Mladi ljudi i adolescenti: Podložni su uticaju društvenih mreža, gde algoritmi često promovišu ekstremne režime ishrane pod maskom „zdravog života“.
Osobe sa perfekcionističkim crtama i istorijom anksioznosti: Skloni su crno-belom razmišljanju („sve ili ništa“).

Interesantno je da, za razliku od tradicionalnih poremećaja u ishrani koji pretežno pogađaju žene, kod ortoreksije je zastupljenost polova relativno ujednačena, mada se muškarci češće kriju iza fitnes i bodi-bilding kultura.

Šta kažu svetske statistike?

S obzirom na to da ne postoji jedinstveni dijagnostički kriterijum, procene prevalencije znatno variraju (obično se meri pomoću ORTO-15 upitnika):

Opšta populacija: Studije pokazuju da prevalencija ortoreksičnog ponašanja u opštoj populaciji kreće se između 1% i 7%, mada u nekim urbanim sredinama može biti i viša.
Rizične grupe (studenti, umetnici, sportisti): Procenat drastično skče. Među studentima nutricionizma ili srodnih nauka, stopa može dostići i do 20% do 70% u zavisnosti od strogoće primenjenih kriterijuma.
Profesionalni sportisti: Prema pojedinim istraživanjima, u sportovima gde je telesna težina ključna (poput trčanja, gimnastike ili borilačkih veština), simptomi ortoreksije javljaju se kod čak 35% do 50% sportista.

Da li se i kako ortoreksija leči?

Da, ortoreksija se može lečiti i promeniti. Prvi i najteži korak jeste priznavanje problema, jer je osoba često ubeđena da radi „najbolju moguću stvar za svoje telo“.

Lečenje obično zahteva multidisciplinarni pristup koji uključuje:

Psihoterapiju: Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je zlatni standard. Pomaže pacijentu da prepozna iskrivljene obrasce razmišljanja, smanji anksioznost vezanu za kontrolu i izgradi fleksibilniji odnos prema hrani i sebi.
Nutricionističku rehabilitaciju: Rad sa stručnjakom koji će pomoći pacijentu da polako vrati u ishranu zabranjene namirnice, razume koncept fleksibilne ishrane („80/20 pravilo“) i shvati da hrana nema moralnu vrednost.
Lekove (po potrebi): Ukoliko su ortoreksiju pratile teške opsesivno-komulsivne radnje (OKP) ili klinička depresija, psihijatar može uvesti farmakoterapiju.

Zdrava hrana je temelj dobrog blagostanja, ali samo onda kada nam služi da živimo, a ne kada život podredimo njoj. Ako briga o unosu nutrijenata počne da izaziva stres, anksioznost, narušava odnose sa ljudima i radost življenja, vreme je da se povuče ručna kočnica i potraži stručna pomoć. Pravo zdravlje obuhvata i fizičku i psihičku slobodu.

PROČITAJTE JOŠ I OVO: