TELO JE POSLEDNJA ODBRANA DUŠE

Razumeti druge je dragoceno, ali spoznati sebe jeste ključ unutrašnjeg mira. Taj proces nije uvek jednostavan i često zahteva prave smernice. Maja Mandić Marković, klinički psiholog, educator i konstelator porodičnog rasporeda, NLP master, pisac i istraživač,  uspeva da na suptilan i stručan način osvetli odgovore na pitanja koja svi nosimo u sebi. Za čitaoce Naj magazina, otvorili smo teme koje inspirišu na dublju introspekciju.

1. Oblasti kojima se bavite su zaista široke, ali ja bih krenula prvo od snova, jer ipak svi ponešto sanjamo… zar ne?

Svi sanjamo svake noći, bez izuzetka — to je prirodna, neurološka i psihološka funkcija  našeg bića. Pri tome imamo 5-7 snova svake noći, zavisno od toga koliko sati spavamo.  Snovi su zapravo naš najverniji i najmudriji unutrašnji kompas. Oni su pismo koje nam svake  noći šalje naše nesvesno, koje je riznica,  unutrašnja mudrost, lične, predačke, kolektivne.

2. Mnogo ljudi kaže da su spavali, a da ništa nisu sanjali. Zašto se ujutru ne sećamo svojih snova?

Nije da ne sanjamo, već se ne sećamo. Do toga dolazi iz nekoliko razloga: brz tempo života,  stres, naglo buđenje uz alarm, ali i nesvesna odbrana – kada nesvesno nosi sadržaje sa kojima  nismo spremni da se suočimo u budnom stanju. Bojimo se da ćemo ugledati svoju senku –  sve ono što ne želimo sebi da priznamo da jesmo a nismo ostvarili ili se stidimo toga.  Sećanje na snove je veština koja se vežba. Čim usporimo, svesno usmerimo nameru pred  spavanje da želimo da zapamtimo san i stavimo svesku i olovku pored kreveta, počinjemo da  se prisećamo snova i lakše nam se otvaraju. Pored toga, vrlo je teško da zapamtimo snove ako  spavamo manje od 6 sati.

3. Snove tumačimo svako na svoj način. Da li su oni uvek odgovor naše podsvesti ili treba da znamo i simboliku snova?

San nikada ne treba tumačiti „šablonski“ iz sanovnika, jer je svaki simbol duboko ličan. Pas u snu nekome predstavlja odanog prijatelja, a nekome traumu iz detinjstva. Međutim, postoji i   univerzalna, arhetipska simbolika koja nam pomaže da lakše zakoračimo u taj svet. U svom  radu kombinujem razne metodologije — od analize simbola i Senoi metoda, do rada na  doživljaju i dramatizaciji scena iz sna. San je odgovor našeg nesvesnog, ali i most ka dubljim uvidima o nama samima.  Pored toga što postoji mnogo pristupa i metoda da se snovi analiziraju i tumeče, najbitnije  pitanje koje možemo da postavimo je “Kako sam se osećala u snu?. I ako recimo kažemo  “bila sam ljuta i izgubljena”, onda sledeća pitanja “Gde se u svom budnom životu osećam  ljuta i izgubljena?” U kojoj životnoj oblasti ili odnosu?

4. Bavite se ličnim razvojem i ponašanjem. Šta Vam je u radu sa klijentima najlakše, a šta najteže?

Najlakše — i najlepše — jeste onaj trenutak kada u očima klijenta vidim takozvani „aha!“  momenat. Kada čovek konačno shvati zašto se godinama vrteo u krug i kada skine teret koji  nije bio njegov. Imam jednostavan kriterijom – da osoba izađe iz mog prostora u boljem  psihološkom stanju nego što je ušla na moja vrata.  A najteže je gledati kada ljudi ostaju u patnji jer se plaše promene, ili kada nose teške  predačke terete i lojalnosti, odričući se sopstvene sreće da bi ostali „verni“ svojoj primarnoj  porodici. Surovo rečeno, ali u mnogo čemu tačno – dok god samo okrenuti prošlosti i živimo  u prošlosti, blokirano smo i opterećni da gradimo budućnost.

5. Da li smo svi odgovorni za ono što nam se događa? Kaže se da ono što radimo danas, stvara osnovu za sutra…

Jesmo odgovorni, ali ne na način samooptuživanja, već u smislu sposobnosti da odgovorimo  na život. Nismo birali gde ćemo se roditi niti šta ćemo naslediti, ali biramo šta ćemo sa tim  uraditi. Današnje svesne odluke, isceljenje starih rana i promena uverenja,  kreiraju našu  sutrašnju realnost. Ono što ne rasvetlimo danas, sutra nam se vraća u vidu „sudbine“.  Bavim se ovim poslom zato što sam svakodnevno svedok da su promene i napredak mogući.  Da bilo kakav problem, ako ne odustajemo od traganja, ima rešenje ili je bar moguće pronaći  način da se olakša.

6. Svaki čovek je jedinka za sebe. Koliko u nama ima geneze, koliko naučenog, a koliko onog „našeg“ što ćemo dati svom potomstvu?

Mi smo predivan i složen razboj tri niti. Geneza nam daje genetski i energetski matriks –  sklonosti, kapacitete i predačko pamćenje. Ako uključim i Junga, kolektivnu mudrost cele  ljudske rase. Naučeno je sve ono što smo usvojili odrastajući u porodici i društvu (modeli  ponašanja, zabrane, dozvole). A ono „naše“ jeste naša svesnost i rad na sebi. Sa svim onim  što smo preuzeli, naučili, uradili, naše specifično životno iskustvo i sudbina, mi smo  jedinstvena i neponovljiva celina. Nema nikog kao što smo mi na celoj planeti. Sve ono što  uspemo da rasvetlimo i iscelimo u sebi jeste najveći dar koji ostavljamo potomcima — jer im  ne ostavljamo naš nerazrešeni teret u nasledstvo.

7. Koliko su preci „zaslužni“ za neko naše ponašanje?

Noseći njihovu krv i genetski zapis, mi često nesvesno živimo njihove nedovršene priče,  potisnute tuge, strahove ili neostvarene snove. Još u prenatalnom periodu, a kasnije kao deca,  mi putem emotivnog i psihološkog vezivanja za roditelje mi nesvesno preuzimamo kako  konstruktivne tako i destruktivne obrasce ponašanja. Kroz rad na sistemskim dinamikama  vidimo koliko duboko predačka trauma može oblikovati naš odnos prema novcu, partnerstvu  ili zdravlju. Preci su zaslužni za naš život i daju nam veliku snagu, ali je na nama da  prepoznamo šta je njihov teret, zahvalimo se i vratimo im sa ljubavlju, kako bismo mi živeli  svoj puni život.

8. Kako da naučimo da postavimo granice? Znam da je tema široka, ali najkraći mogući savet bi glasio… kako?

Najkraći savet glasi: „NE“ drugima vrlo često znači „DA“ sebi. Postavljanje granica ne  znači napad na druge, već čuvanje sopstvene teritorije i unutrašnjeg mira. Granice se ne  postavljaju sa besom, već sa jasnom, mirnom odlučnošću i svešću o sopstvenoj vrednosti.  Ako niste sigurni da li je DA ili NE telo uvek zna odgovor. Ukoliko na određeni predlog,  komentar, projekat osetite grč, mučninu, zatezanje mišića, povlačnje unazad, vaše telo se  opire toj ideji ili akciji, ili imate neku unutrašnju blokadu, otpor u vezi toga. To ne znači da  ćete tada uvek reći NE ali je preporuka da razmislite koji deo vas je protiv te interakcije i  zašto.

9. Današnje vreme nije lagano za život, jer se mnogo toga promenilo. Kako da onima koji su na početku damo smernicu da se izbore za svoje snove?

Moja smernica je: Ne upoređujte svoj početak sa nečijim sredinom ili krajem. U svetu buke  i  brzih uspeha na društvenim mrežama, lako je izgubiti sebe. Fokusirajte se na unutrašnji  poziv, idite korak po korak, budite dosledni i negujte strpljenje. Vaši snovi nisu tu slučajno –  oni su putokaz onoga što već nosite u sebi kao potencijal.  Duboko verujem da ni jedan pravi uspeh i postignuće nisu ni brzi ni laki. Postoji izreka “Ko  je spreman da radi samo lake stvari život će mu biti težak. Ko je spreman da radi i one teške,  život će mu biti lak.” To je naravno suprotno sa savremenim marketinškim udicama da  postoje čarobni štapići, napitci i instant rešenja.

10. Da li imate odgovor na pitanje zašto nastaju naše zdravstvene tegobe?

Telo je poslednja odbrana duše. Kada dugo ignorišemo emocije, potiskujemo stres, živimo u konfliktima ili nosimo nerazrešene traume, nesvesno šalje signal kroz telo. S druge strane postoje predački tereti kojih smo nesvesni i koje nosimo kroz lojalnost a mogu da se odraze  na naše zdravlje. Bert Helinger, osnivač sistemskih konstelacija, je napisao da iza bolesti stoji  određeni član porodice ili sudbina na koju se ne gleda.  Na primer, imala sam klijentkinju koja je godinama hramala i imala bol u kolenu. Tokom  rada u porodičnim konstelacijama izašlo je na videlo da je njen pradeda tokom drugog  svetskog rata preminuo pri amputaciji noge. Dve nedelje nakon ovog rada bolovi u kolenu su  nestali i nisu se nikad više ispoljili.

11. A savet za prevazilaženje istih?

Telo i um se ne mogu posmatrati odvojeno. Uz zvaničnu medicinu i brigu o fizičkom telu,  ključno je potražiti psihološki i emotivni uzrok. Potrebno je zapitati se: „Od čega me ova  bolest štiti?“ ili „Šta moram da promenim u svom životu?“ Isceljenje traži sveobuhvatan  pristup — sluh za sopstveno telo, promenu životnih navika, rad na potisnutim emocijama I  rešavanje unutrašnjih konflikata.  Pored toga dobro je imati u vidu da bolest nije uvek samo naša. Ako se određena tegoba  ponavlja kod više članova porodice ili se provlači kroz nekoliko generacija, ponekad su  uzroci u porodičnoj traumi ili onome što zovemo porodične tajne, nerazrešene sudbine ili  životi isključenih članova porodice koji su nosili previše tuge, straha ili sramote.

12. Za koliko vremenski možemo da se iscelimo? Znam da je to individualni proces, ali… da li sebi dati neki rok, ili pustiti da vreme bude iscelitelj?

Vreme samo po sebi ne leči ništa – leči ono što radimo u tom vremenu. Davanje tvrdih  rokova stvara stisak i presiju, dok potpuno pasivno čekanje vodi u stagnaciju. Isceljenje je  proces koji ide u krugovima i slojevima. Najbolji pristup je dati sebi punu posvećenost i  prisutnost bez pritiska, raditi svakodnevno male korake i imati strpljenja i blagosti prema  sebi.  Takođe, period isceljenja zavisi kako od strukture ličnosti tako od problema sa kojim dolazi. Kako bi majistor rekao “dok ne podignem haubu, ne znam šta ću tamo da nađem”. Najčešće je potrebno najmanje 10 do12 individualnih susreta da se prvi znaci promene i napretka ispolje, a otprilike 2 godine posvećenosti radu na sebi i transformaciji da se stvano izgradi  zdrava i funkcionalna struktura.

13. Ima onih koji se bude sa negativnim mislima i oko sebe ne vide ništa pozitivno. Kako da ih naučimo da zamene negativu pozitivnim i postoji li način da crne misli odagnamo od sebe?

Negativne misli se ne „teraju“ na silu, jer ono čemu se opiremo – to jača. Kada se probudimo  sa crnim mislima, prvo treba da ih primetimo bez osuđivanja i kažemo sebi: „U redu, ovo je  samo misao, to nisam ja.“ Zatim svesno preusmeravamo pažnju. Tehnika je u malim, mikro-  koracima: fokusiramo se na dah, na dodir stopala o pod, na toplinu čaja, na tri stvari na kojima smo zahvalni u tom trenutku. Pažnju vežbamo kao mišić. Takođe je lekovito ono što se u japanskoj filozofiji naziva Ikigai – prepoznavanje smisla. To nije neko veliko delo ili svetska slava već određivanje malih svakodnevnih stvari koje će nam doneti ispunjenje. Zato ljudima koji hodaju sa crnim mislima predložim da svako jutro  odgovore na tri pitanja i na osnovu toga formulišu svoje dnevne akcije. “Šta je mala stvar u  kojoj ću danas uživati?” Šolja tople supe, šetnja kroz drvored, razgovor sa prijateljem…  Zatim, “Koju malu stvar ću danas da uradim a vešta sam u tome?” i “Kako ću danas pokazati  ljubaznost drugim ljudima?”

14. Zašto nam je u današnje vreme profit najbitniji? On treba da bude sredstvo za život, a ne prioritet?

Živimo u društvu koje je usmereno na spoljašnje, na „imati“ umesto na „biti“. Profit je postao zamena za osećaj sigurnosti, vrednosti i prihvaćenosti. Kada čovek nema unutrašnji mir i nepokolebljiv osećaj sopstvene vrednosti, on pokušava da tu prazninu popuni nagomilavanjem materijalnog. Profit je divan slugan, ali opasan gospodar. Zbog takve orijentacije teško je uspostaviti balans između posla, karijere, novca i porodičnog života, socijalnih odnosa i lične ispunjenosti. Trčimo kao hrčak ka točku, postajemo površni, umorni, neispunjeni i time odvojeni od svoje autentičnosti. Usmereni smo na površinu i  materijalno širenje umesto na dubinu i istinsko ostvarenje kako u profesinoalnom tako u  privatnom životu i odnosima.

15. Svi u sentimentalne veze ulazimo sa puno nade. Ali šta kada se veza rasprši kao mehur od sapunice, kako pomoći sebi?

Kada se veza završi, prirodno je proći kroz proces žalovanja. Dozvolite sebi tugu, bes i  razočaranje — ne požurujte proces. Izbegavajte zamku usamljenosti i ne tražite odmah utehu  u novim odnosima. Iskoristite taj period da se vratite sebi i zapitate: „Šta me je ova relacija  naučila o meni? Koji deo mene je tražio isceljenje kroz ovog partnera?“ To je odlična prilika  da povučemo iluzije koje smo gajili jer smo to želeli, postavimo nove granice i sledećeg   partnera doživimo onakvog kakav jeste, na zreliji i potpuniji način. Zato odvojte  vreme da vaše srce bude opet celo. Biti sam sa sobom ne znači biti usamljen, već prilika za  ponovni susret sa sobom.

16. Sigurna sam da ima raznih tehnika da pomognemo sebi kada smo tužni. Koju tehniku biste Vi izdvojili kao delotvornu?

Izdvojila bih rad sa telom i dahom, u kombinaciji sa ekspresivnim metodama. Dozvolite sebi  da se isplačete kad ste tužni, ali ne dolivajte ulje na vatru, odnosno nemojte da hranite svoju  tugu potencirajući bolna sećanja, ponavljajući povrede i sećanja koja vas bole. Onda ustanite i promenite prostor. Uradite nešto da sebi olakšate zaceljivanje rane koju nosite, nemojte  kopati po tome.  Kada nas preplavi tuga, sjajno je izraziti je kroz crtanje (ekspresivni crtež bez ocenjivanja  lepote),  pisanje dnevnika, ili rad u prostoru (dramatizacija). Takođe, duboko svesno disanje i  boravak u prirodi vraćaju nas u telo i pomažu da emocija prođe kroz nas, umesto da ostane  blokirana.

17. Često pominjete afirmacije. Ljudi ih često ponavljaju bez mnogo nade. A šta kaže Vaše iskustvo?

Afirmacije ne deluju ako se izgovaraju kao prazne parole dok nam emocija i telo govore  suprotno. Um prepoznaje laž. Afirmacija postaje delotvorna tek kada je prate emcoija,  vizuelizacija i uverenje. Kada ih spojimo sa jasnom namerom i doslednom svakodnevnom  praksom — kao što je ritmično ponavljanje (na primer kroz fokusirane višednevne izazove)  — one korak po korak menjaju naše  neuronske puteve i duboka uverenja. Takođe, afirmacije  su blaga metoda koja ne donosi brze rezultate. Tek posle nekoliko meseci osoba koja je  istrajna u ovom radu može da primeti elemente promene i prve rezultate.

18. Godine i životno iskustvo su u Vama. Koliko ste Vi kroz privatni život, znajući sve što znate, mogli da pomognete sebi?

Znanje je ogromna prednost, ali psiholozi i terapeuti nisu imuni na životne izazove. Ono što  mi je znanje dalo jeste sposobnost da brže prepoznam sopstvene padove, da ne ostajem dugo  u ulozi žrtve i da znam kako da sebi pružim podršku. Životno iskustvo me je naučilo blagosti  prema sebi — shvatila sam da nije poenta biti  savršen, već prisutan i autentičan u svom  životu.  Takođe sam spoznala da je meni važno da imam dovoljno prostora i vremena za kreativnost,  radoznalosti, učenje i otkrivanje novog u području profesije i bliskost sa dragima ljudima i  porodicom u privatnom životu. Mnogo mi je bitnije da postignem dubinu i povezanost u  poslu i ličnim odnosima nego da ulažem energiju u spoljne impresije i materijalne stvari.

19. Da li zaista naš nervni sistem pamti sve? Koliko vremenski unazad?

Da, naš nervni sistem i telo pamte apsolutno sve. Pamćenje ne počinje rođenjem; ono seže  duboko u prenatalni period (dok smo bili u stomaku majke), ali i još unazad — kroz  transgeneracijsko, predačko pamćenje. Iskustva, traume i emocije naših predaka ostaju  zapisani u našem nervnom sistemu i telu sve dok ne stvorimo uslove da ih svesno  prepoznamo, oslobodimo i iscelimo. Moram naglasiti da su negativni obrasci i traume samo  mali deo našeg nasleđa, kojim se psihoterapija i sistemske konstelacije bave da bismo  oslobodili svoje kapacitete i rešili probleme koji nas muče. Mi ne bismo bili živi da ne  nosimo u sebi i ogromnu životnu snagu, mudrost, pozitivne obrasce, iskustvo, talente, velike  potencijale koji dolaze od naših roditelje i predaka, a koje je takođe važno da prepoznamo i  realizujemo.

20. Da li je jedna od ključnih stvari da razumemo dete u sebi?

To je temelj svakog dubinskog rada na sebi. Unutrašnje dete nosi našu čistu radost,

kreativnost, spontanost, ali i sve naše najranije rane, strahove i osećaj neadekvatnosti. Dokle god ne uspostavimo kontakt sa tim delom sebe i ne postanemo mu stabilan, pun ljubavi i  zaštitnički roditelj, tražićemo od odraslih ljudi oko nas da nam budu roditelji. Razumeti i  zagrliti svoje unutrašnje dete znači konačno odrasti i postati slobodan čovek.  Sada kada ste odrasli vi ste roditelj svojoj unutrašnjoj deci. Kad osetite da u vama reaguje  dete ili da se ponašate detinjasto, jednostavno zagrlite sebe i opustite se. Recite svom  unutrašnjem detetu “Tu sam za tebe.”

Ukoliko su vas odgovori Maje Mandić Marković podstakli na razmišljanje ili imate dodatna pitanja o kojima nismo stigli da razgovaramo, slobodno joj se obratite. Njene profile možete pronaći i zapratiti na društvenim mrežama, gde redovno deli korisne uvidе i savete iz oblasti kliničke psihologije.

OLIVERA MARINKOVIĆ