Zovem se Željka Čubrić, imam 29 godina. Rođena sam u Glini (Hrvatska), i sa svoje dve ipo godine sam sa roditeljima napustila svoj rodni dom, u akciji Oluja, 1995. godine. Selili smo se na više mesta po Srbiji, dok se nismo stacionirali u jedno malo mesto nadomak Jagodine, tačnije selo Šantarovac. U to isto mesto sam krenula i u osnovnu školu, I bila odličan djak. Tokom celog školovanja, bila sam jedno veselo dete koje nije znalo za granice. Upisala sam srednju turističku školu iz razloga što volim putovanja. Po završetku srednje škole, upisala sam i Pravni fakultet na koji na žalost te 2012. godine nisam ni krenula. U noći izmedju 26. i 27. septembra vraćala sam se iz Austrije, iz posete prijateljima, privatnim prevozom (kombijem) i na putu do kuće vozač je zaspao za volanom, izgubio sasvim kontrolu i tada smo sleteli sa puta. Kombi se prevrtao više puta, a svih šestoro putnika je ispalo iz njega, a samo sam ja ostala zaglavljena unutra. Izvlačili su me skoro tri sata. Pokušala da dohvatim svoj telefon, da pozovem roditelje ali nisam mogla da ustanem a čak ni nogu da pomerim. Pokušala sam ruku da pomerim, ni to nisam mogla. U tom trenutku sam već shvatila da se nešto ozbiljno desilo. Prevežena sam u najbližu bolnicu, a prvo koga sam ugledala bili su moji roditelji. Samo sam uspela da im kažem “dobro sam. idemo dalje”. Lekari su odmah uradili sve analize I dijagnostiku. Lekar mi je saopštio da sam povredila četvrti vratni pršljen i da sam ostala paralizovana. Istog trenutka sam rekla sebi da ništa nije gotovo, tek tada je krenula moja borba!

Nakon toga, odradjena mi je operacija, pršljen je bio zamenjen, a ja u postelji potpuno fizički nemoćna. Ali, zato psihički jača nego ikada! 9 meseci sam bila na rehabilitaciji, gde sam sve iz početka učila, isto kao kad sam imala godinu dana. Učila da sedim, puzim, da jedem sama, koristim telefon…. Moj povratak kući bio je malo čudan jer sam u toj istoj kući do pre godinu dana hodala i sve sama obavljala a tog trenutka sam se kretala kolicima, uz pomoć drugih, za obavljanje svih ostalih aktivnosti. Ali, morala sam da se pomirim sa novonastalom situacijom. Mene kolica ni u čemu i ni za šta ne sprečavaju, jer me pre svega mentalno ništa ne sprečava da se ograničim. Razlikujem se jedino po načinu hodanja od drugih, ali meni i to nije nikakva smetnja u ostvarivanju svojih ciljeva! Nakon dve godine od udesa, rešila sam da nastavim sa fakultetom, a onda sam se i zaposlila što je bila jedna od mojih najvećih želja. Izmedju ostalog bila je I ta – da radim. A to sam ostvarila zahvaljujući jakoj želji, lokalnoj samoupravi mog grada Jagodine, na čelu sa predsednikom Draganom Markovićem koji mi je to I omogućio. Radim u Istorijskom arhivu već tri godine, imam divne kolege koji su me od samog početka lepo prihvatile, ne gledajući me kao invalida. Obično ljudi kad me sretnu bojažljivo me pitaju kako je moguće da imam tako “vidljiv problem” a uvek sam nasmejana i uspešna. Odgovor je sasvim jasan: kakve su vam misli takav vam je život! Želela bih da poručim ljudima koji su u sličnoj ili istoj situaciji kao ja, a i svim drugim ljudima, da ni za šta ne postoje prepreke a pre svega, ne mentalne! I kad vam je najteže i mislite da je sve gotovo, tek tada sve počinje! Od života uzimajte samo najbolje, jer granice ne postoje!!! Usput, nastavljam sa putovanjima. Bila samu u Tunisu sa sestrom, letela avionom prvi put posle udesa, tamo se vozila i u autobusu, jahala kamile, i sve što se možda vama činilo nemogućim za osobu koja je u kolicima. Ništa nije nemoguće, jer psiha pokreće sve sa čim se suočavate. Okružena sam divnim ljudima, imam veliku podršku porodice, prijatelja i ja sam srećna devojka to slobodno mogu reći. Izlazim, družim se, putujem, trenutno spremam državni ispit i polako ostvarujem svoje ciljeve.