PREDAJEM SE U POSLU U POTPUNOSTI

Sve statistike pokazuju da je “Igra sudbine” I dalje naša najgledanija serija. I ova treća sezona, prati dešavanja u porodici Kanački I Kan holdingu, uz plejadu novih likova, koji su uneli svežinu  u rasplete I zaplete koji prate ovu porodicu. Dobrica je deo kolektiva, ali je  prepotentan, ciničan i komičan, a njegov „branilac“ glumac, Miroljub Turajlija, je potpuno odgovrio zadatku.  Miroljub za sobom ima ozbiljnu karijeru  pozorišnog glumca, ovenčanu mnogim nagradama. Zahvalni smo mu što je izdvojio vreme i dobru volju, da govori za Naj magazin.

Rodjeni ste u Novom Sadu, gde ste I završili školovanje. Nosilac ste I Vukove diplome. Izgleda, da Vam je učenje “išlo od ruke”?

– Čini se da jeste. Odrastao sam kao jedinac u jednoj skladnoj porodici, uz majku koja je zdravstveni radnik i oca školskog nastavnika, gde su mi od malena stvarali radne navike, negovali prave vrednosti i vodili se idejom da je kvalitetno, široko i temeljno obrazovanje ključ kasnijeg uspešnog i zadovoljstvom ispunjenog života. Mogao bih reći i da su uspeli u tome, bio sam odličan učenik, voleo sam da učim, da saznajem i spoznajem nove stvari, a danas se bavim poslom koji volim, predajem mu se u potpunosti, trudim se da u svakom trenutku, svaki posao radim odgovorno, studiozno i profesionalno, baš kako su me i učili i usmeravali.

Upisali ste dva fakulteta I na oba ste bili primljeni. Gluma ili PMF, za slučaj da glumu ne položite iz prve?

– Moram reći da je taj „drugi fakultet“, PMF, smer ekologija, bio na insistiranje baš mojih roditelja, koji su se brinuli da, ukoliko ne položim prijemni na Akademiji, ne pauziram jednu godinu. Hteli su da imam neku rezervnu opciju, što je i razumljivo, jer te godine, 1998., na prijemni za glumu izašlo je više od 300 kandidata, a svega 10 je moglo da prođe. Njihova bojazan da neću položiti je bila opravdana, ali za mene tad i nejasna, jer sam bio potpuno ubeđen da ću položiti taj prijemni i upisati Akademiju, da „ona“ samo mene čeka. Ponekad mi, danas, fali ta mladalačka samouverenost i samopouzdanje.

Kada ste spoznali da želite da se bavite glumom, I da li su prethodile neke aktivnosti, tome, gde su drugi mogli da konstatuju da imate talenat?

– Ne znam kada i kako sam se „inficirao“ pozorištem, ali svakako u periodu srednje škole, kada sam jako često odlazio na predstave u sva pozorišta u Novom Sadu, na gostujuće predstave, pa čak i u druge gradove da bih video neku predstavu koja me zanimala. Išao sam i na dramske sekcije, i u gimnaziji i van nje, i tako,  baveći se pozorištem, sve više ga upoznavao, zavoleo i u trećem razredu srednje škole bio odlučan da ću postati glumac.

Završili ste u klasi Miše Janketića. Od takvog velikana glumišta, imalo je I šta da se nauči?

– Akademiju sam upisao iz prvog pokušaja, i to u svom rodnom gradu, što mi je dosta olakšalo studiranje i angažovanje na fakultetu. Studenti glume jako mnogo rade, po 12 sati dnevno su na fakultetu, mi smo nekad ostajali i duže, probali, pripremali vežbe iz raznih predmeta, a ja sam imao i tu sreću, da posle napornog dana idem svojoj kući, na topao obrok, i u svoju porodicu. Mihailo Janketić je bio divan profesor, smiren, staložen, pravedan, voljan da nas nauči ne toliko glumi, koliko životu kakav bi trebalo jedan glumac da živi. Bio nam je kao još jedan roditelj, brižan i požrtvovan.

Već jako mladi, I sa ne završenom Akademijom, dobili ste angažman u pozorištu na Terazijama?

– Za audiciju koju je organizovalo Pozorište na Terazijama, saznao sam sa oglasne table Akademije, mada tad nisam ni znao gde je to pozorište, a kamoli da sam gledao neku predstavu tamo. U to vreme smo, kao studenti treće godine, išli na sve moguće kastinge i audicije, ne bismo li negde uspeli da dobijemo nekakav angažman, i krenuli da gradimo svoje karijere. Nas nekoliko kolega sa klase smo otišli vozom u Beograd, na audiciju, a za povratak nismo imali dovoljno novca, pa smo stopirali do Novog Sada. Bila je uspešna audicija, mene su pozvali posle nekoliko dana da dođem na uži krug, nakon kog su mi odmah ponudili stalni angažman kod njih. Bilo je to u junu 2001. godine, a već od septembra te iste godine, bio sam član dramskog ansambla Pozorišta na Terazijama.

Do sada smo Vas viđali u TV serijama, pozorišnim rolama, a šta je sa filmom?

– Pozorište je moja prva i najveća ljubav. Smatram sebe pozorišnim glumcem, to mi najviše leži, tu se najbolje osećam. Dosta sam radio i na televiziji, igrao u mnogo domaćih serija, i to je jedno drugačije iskustvo i druga vrsta glumačkog angažmana. Što se filma tiče, bilo je nekih malih uloga u nekoliko filmova, ali ništa još značajno, da bi moglo da me svrsta i među filmske glumce. No, ima i za to vremena, a ja volju i želju za tim, svakako imam.

Pozorište je kompleksna stvar, bar što se tiče Vas. Igranje, pevanje, gluma. Vi ste se I usavršavali u tome?

– Jesam, tokom celog akademskog školovanja mnogo sam radio na igri i pevanju, a još od malih nogu sam se bavio plesom. Kasnije, kad sam već imao angažman u Pozorištu na Terazijama, intenzivirao sam svoje usavršavanje u tim oblastima, išao i na klasičan balet, džez balet, časove pevanja. 2007. godine, bio sam i prvi stipendista i polaznik škole „Jacob’s pillow“ u Njujorku, škole koju vodi brodvejski koreograf i reditelj Čet Voker, a u kojoj se izučava džez igra i mjuzikl. Zaista divno i dragoceno iskustvo koje mi je mnogo pomoglo u kasnijem radu u matičnom pozorištu.

Volite li da učite I ovladavate novim veštinama?

– Iskreno, da. Volim izazove, volim da učim, da se upoznajem sa novim stvarima. Tako sam naučio i da stepujem, jašem konje, ovladao lukom i strelom…

Svi glumci imaju ulogu o kojoj maštaju još od studija. Koja bi bila Vaša u kojoj bi ste iksazali sve ono što znate I umete?

– Ja i dalje ne znam koliko umem i znam, i mislim da je to dobro za jednog glumca. A i ne može se u jednoj ulozi pokazati sve, sav raskoš, ili potencijal, sva umeća i mogućnosti. Svakoj novoj ulozi prilazim kao da je baš to ona o kojoj sam i maštao i koju sam i priželjkivao.

Posao glumca u Vašem pozorištu, čini mi se da je na malo kompleksnija I zahteva više vežbe I  fizičke snage, nego u ostalim?

– Ne varate se, mjuzikl je najkompleksniji i najzahtevniji pozorišni način izražavanja. Glumac u mjuziklu mora biti uvek u dobroj mentalnoj i fizičkoj formi, spremam da tri sata igra, peva i glumi istovremeno. To je jako naporno, ali i jako lepo. Probe i pripreme jednog mjuzikla su najteži deo posla, traju po tri meseca, uz odvojene pevačke, koreografske i glumačke probe, a kad je sav materijal savladan, pristupa se spajanju tih savladanih zadataka, pa spajanje sa horom, baletom i orkestrom. I zvuči komplikovano i naporno.

Dobitnik ste I nagrade u Vašem matičnom pozorištu. Koiko Vam znače u daljem radu?

– Mislim da nije iskren onaj ko kaže da mu nagrade i priznanja ne znače. Naravno da sam ponosan na sva moja priznanja, imam dve Godišnje nagrade Pozorišta na Terazijama, za uloge u predstavama „Čikago“ i „Mister dolar“, nagradu za najboljeg glumca na festivalu u Šapcu za ulogu u predstavi „Pastorala“, nagradu za najbolju mušku ulogu na pozorišnom festivalu u Sarajevu, za ulogu u predstavi „Radi mi svašta“, a 2019. godine sam postao i prvi laureat nagrade za glumačku bravuru „Janoš Tot“, koju dodeljuje Pozorište na Terazijama, za ulogu Anderlinga u mjuziklu „Brodvejske vragolije“.

Ovih dana Vas gledamo u TV seriji “Igra sudbine”. Kakva Vi iskustva nosite iz ove serije?

– Moja iskustva vezana za seriju „Igra sudbine“ su zaista prelepa. Ja sam se pojavio tek u trećoj sezoni, i nisam bio siguran kako će teći moje uklapanje u već jednu uigranu ekipu, obzirom da su oni već dve godine snimali. No, u pitanju je jedna krajnje profesionalna ekipa, puna radosti, ljubavi, i jako su me lepo prihvatili, i ja sam im svima ponaosob neizmerno zahvalan na tome.

Vaš lik je komičan, čini mi se da Vam je lik “legao”baš zato što se privatno razlikuje od Vas?

– Moj Dobrica u seriji jeste komičan, pisac scenarija Žarko Jokanović mi je i rekao da piše jednu ulogu za mene, da će biti komična i da on misli da baš ja mogu najbolje da je iznesem i odigram. Dobrica je lukav, prepreden, ciničan, spletkari previše, ali je i smotan i trapav. To doprinosi komici tog lika, pored replika koje su mu jako duhovito napisane. Po tom cinizmu mislim da najviše liči na mene.

Kako kreirate likove koje ćete tumačiti: zamislite ga, oblikujete karakter, I pamtljivost u skladu sa zahtevima reditelja?

– Do sada se nebrojeno puta ispostavilo da je prvi utisak koji imam o nekoj ulozi, zapravo i najbolji i najtačniji. Stoga, pokušavam da ulogu iznesem i kreiram onako kako sam je i doživeo na prvo čitanje i prilikom prvog susreta sa njom. Naravno, u procesu rada, uz asistenciju i indikacije reditelja, dodaju se finese, brusi se svaki detalj, dovodimo sve do perfekcije.

Jedan od reditelja je I Marko Jovičić, koji tumači simpatičnog Roma, koji kuva kafe. Razlikuje li se rad sa njim iza I ispred kamere?

– Marko je izuzetno duhovit i inteligentan mladi reditelj, sa kojim zadovoljstvo raditi, a i kao glumac se prilično dobro snašao, iako mu to nije primarno zanimanje. Imamo sličan smisao za humor, tako da mi je zadovoljstvo svako put da radim sa njim, kao kolegom, a i kad je sa druge strane kamere.

Verovatno bi publika volela da zna gde može da Vas vidi, u nekom narednom period?

– Kao prvak Pozorišta na Terazijama, najviše igram u svojoj matičnoj kući, gde me publika može videti u predstavama Čikago, Cigani lete u nebo, Neki to vole vruće, Brodvejske vragolije, Zona Zamfirova, Mister dolar i u najnovijoj hit predstavi, mjuziklu Flešdens.

Olivera Marinković