NIJE SVE U KOLIČINI, NEGO U SUŠTINI. A SUŠTINA JE DA SAM JA SREĆNA!

Natalija Milosavljević, rodjena u Dubrovniku, odrasla u Herceg Novom. Posle studija u Beogradu počeci njene karijere vezuju je za Radio „Rodu“ i mentora Dragana Jelića. Već 22 godine svojim prepoznatljivim glasom prisutna u našim životima preko radio talasa, 14 godina kao voditelj na Radiju S u emisiji „Dan sa Natalijom“, a danas urednik na Radiju Novosti.  Hodajuća „enciklopedija“ domaće muzike kako je mnogi zovu, za Naj magazin otkriva nešto više o sebi i svojoj karijeri.

Početak Vaše karijere vezan je za radio „Rodu“, sa uspehom ste vodili radio Perper tada jednu od najslušanijih stanica u Beogradu ali ipak svoj lični pečat i karijeru uobličili ste na Radiju S, u prepoznatljivoj emisiji „Dan sa Natalijom”. Kako sada gledate na taj period koji je iza Vas?

-Sve mi je lepše i lepše kada se setim svojih početaka, pa i prvih deset godina radijskih emisija kasnije. Isprva sam se malo stidela, pa kad bih čula sebe kako sam zvučala na početku karijere, bilo bi mi smešno i neprijatno. Sada, kako vreme prolazi, shvatam da je sve što uradimo na početku karijere a kasnije opravdamo kvalitetom I kontinuitetom u tom poslu – dobro da bolje nije moglo biti u datom trenutku. Pogotovo kasnije, Dan sa Natalijom,  koji je krenuo prvi kao takav, jer pre njega nisu postojale zakucane dnevne emisije, već samo “radijske smene” koje su se menjale svakodnevno. Ja sam prva žena koja je imala svoj prvi zakucani dnevni odnosno svakodnevni radio show! Zvuči super I super I tako na to gledam!  

Koliko je rad sa pokojnim Draganom Jelićem, legendom naseg radio novinarstva „oblikovao“ Vas kao ličnost pre svega a potom i kao radio voditelja?

-Mnogo mi je značio rad sa Draganom Jelićem. On je toliko voditelja umeo da usmeri, da mu izvuče ono najbolje iz njega. Dragan Jelić me je naučio najbitnijem – da pričam na radiju o onom o čemu bih ja kod kuće volela da slušam na istom tom radiju, zatim da prvo krenem od sebe, svojih saznanja, svog komšiluka, da nije strašno nekulturno ako pozdravim komšiju preko radija I da to može biti strašno simpatično. On nas je naučio da budemo svoji. Kasnije, mnogo kasnije I posle njegove smrti, na neki način to su od nas tražili supervizori iz Nemačke – da radimo na svom karakteru, što I danas upotrebljavam kroz svoje emisije. Dragan Jelić je bio preteča toga. Umeo je da objasni koliko ljudi vole karakterne voditelje I da se oni pamte. Zahvalna sam mu do neba zbog toga.

Jedina ste novinarka iz Srbije koja je 14 puta bila na Evroviziji. Kakva su Vaša iskustva sa tog popularnog muzičkog takmičenja,i da li imate možda neku anegdotu koju bi ste podelili sa našim čitaocima?

-Evrovizija je za mene festival pun iskustva, rada, muzike I dobrog poznanstva. Nema šta nisam mogla da uradim na Evroviziji. Osim toga, uživala sam radeći I to sam iz godine u godinu prenosila na sledeću Evroviziju I mislim da ću nastaviti I dalje. Anegdota je million! Meni najdraža Evrovizija je prva na kojoj sam bila, iz 2004.godine, kada sam u Istanbul došla ne verujući u ono šta tamo vidim – da je Željko Joksimović jedan od favorita za pobedu. Tada smo bili drugi, ali meni taj osećaj pobede je posle još dugo dugo bio u glavi I sećanju.  Žmarci me I danas prodju kada se setim kako je dvorana u Istanbulu bila na nogama kada je Željko pevao Lane moje. 

2020-a godina Vama je donela velike promene na poslovnom planu, izmedju ostalog postali ste urednik i voditelj Radija Novosti? Koju poziciju smatrate težom biti urednik ili voditelj?

-Urednik je lepo biti samo onog dana kada vam plata leže a voditelj je lepo biti svih ostalih dana. Ovo često govorim, kroz smeh doduše, ali mislim da je stvarno tako i da svako ko radi na programu zna o čemu pričam. Ne postoji lepše mesto nego ono gde možete da se “dodirnete” pa makar I kroz etar, sa svojom publikom. Pozicija urednika je dobra I za mene veoma značajna s obzirom da to znači da neko ceni vaše mišljenje, znanje I iskustvo. Te, ne bi bilo fer da kažem da mi se ne dopada. Ali da više uživam kao voditelj za mix pultom nego urednik u fotelji, istina je. 

Korona je na sve nas ostavila velikog traga, I ako ste bili Covid pozitivni uspeli ste da sirite dobru energiju vodeći emisiju „Dan sa Natalijom“od kuće. Kako Vam je to poslo za rukom?

-Ja sam na svu sreću imala jedan od onih laganijih oblika Korone. Te prodjoh kroz celo to zlo potpuno bez temperature I zakašljaja! Zato sam već  četvrtog dana odlučila da aparaturu preselim kod kuće I da radim uživo. Bilo je malo naporno ali već posle 10 dana ja sam se osećala dobro I vrlo brzo sam se vratila na posao.  Dakle, za toliko dana moglo je da prodje ali nije to bilo neko rešenje za ubuduće, naravno. Sve je to od kuće lepo ali…što se kaže, ne ponovilo se. 

Kroz iskustvo stečeno u svom poslu, rešili ste da svoje znanje prenesete i na druge kroz Workshop radionicu „Zavoli svoj glas“. Kome je sve namenjen kurs i koji su Vam dalji planovi vezani za ovaj projekat?

-Planovi su da se nastavi na jesen, kada će nadamo se, koronavirus biti prošlost. Kurs je namenjem svima koji koriste svoj glas u svakodnevnoj komunikaciji a žele da ga koriste na pravi način a kada to kažem mislim na to da je nekada potrebno da pričamo i po nekoliko sati a glas nas lagano izdaje. Dešava se da promuknemo onda kada nam je glas najpotrebniji. E, moj kurs je o tome, da sačuvate I negujete glas. Da vam služi kada god treba I naravno – da komuniciramo bolje, da nas svi jasno razumeju. 

Važite za vrlo skromnu i nenametljivu osobu što je u javnom poslu veoma retko. Da li mislite da je to prednost ili mana?

-Mislim da je mana i to mnogo velika. Ovde kod nas svi su nametljivi i prosto ne znam ko je povukao nogu pa sad svi po tom principu manje više postupaju. Nije retkost da se ovde kod nas, mnoge stvari rešavaju “na galamu”. Ja nisam taj tip. Sa druge strane, umem da podviknem. No, nikada se ne raspravljam i smatram da svako treba da postupa onako kako oseća. Ja osećam da na neke ljude i ideje ne treba trošiti ni glas ni vreme ni mesto i svet bi bio mnogo bolji kad bismo svo to vreme iskoristili za sve suprotno od toga. Skromnost je nešto što ću nadam se, zadržati do kraja života. Biti umeren u svemu, moja je deviza. 

Posao kojim se bavite doneo Vam je veliki broj prijatelja medju muzičarima, imate li nekog omiljenog medju njima sa kojim se i privatno družite?

-Ne družim se ama baš ni sa jednim muzičarem. To sad zvuči ludo ali tako je. Sve je posao I ja ni sa kim od njih ne pijem kafu. Poslovnu kafu da, privatno – ne. To je takodje jedna od deviza kojom se vodim I uspeva mi da stvorim veliki krug poznanstava jer se nigde ne namećem. Danas se novinari nameću do nepristojnosti. Koriste kontakte da bi preko reda ušli u Zaru, bukvalno misle da su najbolji prijatelji sa osobom sa kojom su do malopre prvi put razgovarali. Na svu sreću, ima I onih koji svoju priču furaju. Trudim se da bude tako I za sada mi uspeva. Imam ja svoje prijatelje za svoje “kafe”. Medju muzičarima ima mnogo njih čije mišljenje veoma cenim. Željko Joksimović, Zdravko Čolić, Djule Van Gogh, Dženan Lončarević, Sergej Ćetković, Ana Stanić, Aleksandra Kovač, Jelena Tomaševićm Vlado Georgiev  I sve one koji su svoji  I ne menjaju se kako vetar duva. Od svakog od njih naučila sam ponešto…Zajedničko im je da što si veća zvezda, veći si čovek. Pa, prosudite I sami.

Osim mora i radija, volite trčanje i ples, da li pronalazite vremena za još neke male stvari koje Vas ćine srćcnom?

-Kada sam u Beogradu odem često na bazen da isplivam ono što se zove stres…Bazen me opušta I vraća osećaj sa mora. Sve više volim da šetam uveče, pred spavanje. I to me čini opušetnijom. Bolje spavam kada se umorim od šetanja. 

Neko ste ko je jako vezan za svoje roditelje i stariju sestru sa kojom ste odrasli, Da li pamtite neki nestašluk koji i dan danas rado prepričavate sa svojom porodicom?

-Kako da ne?! Sećam se da smo se sestra I ja igrale na bračnom krevetu svojih roditelja I skakale, sestra je naravno zastala I prestala ali ja nikako. Kada smo čuli mamu da dolazi, sestra me je uhvatila da bi me spustila na pod a ja (pametnica) uhvatila se za luster I povukla I sebe I luster I tako smo dobile batine. Luster je završio svoju karijeru. Ja uvek izvučem deblji kraj. Doduše, uvek zaslužim. Sada sam se smirila ali kao dete bila sam veoma vragolasta. Pala sam sa neke uzbrdice I vodili su me na šivanje, jednom sam se izgubila u šumi pa kad su me našli, radio je prut I tako – ima se šta za ispričati ali ne valja jer nisam bila poslušna…Tek sad vidim da nisam. 

Da li Vas i dalje kroz život vodi misao „Kakav ti je stan takav ti je život“ili se ipak nešto promenilo po tom pitanju?

-Da, zašto da ne?! Kad udješ kod nekoga u dom, odmah možeš da shvatiš o kakvoj je osobi reč. Vidiš nameštaj, vidiš da li je spremano ili ne, vidiš šta čita, vidiš  koje boje voli ili ne. I vidiš šta nedostaje. Tako je I danas, stan je ogledalo naše glave…

Od nedavno ste deo ekipe Televizije K1,gde imate i svoju autorsku emisiju „Vikend na K1″Da li nam mozete reci nesto više o emisiji koju vodite?

-Emisija je kolažna, puna vikend asocijacija. Pričamo o odmoru, relaksaciji, pričamo o porodici, ljubavi, kuvamo I družimo se sa najpoznatijima. Još je rano da govorim bilo šta ali ono što mogu već sada da kažem jeste da uživam u tome što mi se dešava  u televiziji K1. Baš je lepo I ne bih da kvarim ☺

Koliko se razlikuje posao ispred kamere u živoj emisiji,od posla radijskog voditelja?

-Ne preterano. Jer, da se razlikuje ne bih sigurno ja mogla da vodim to što vodim. Uostalom, u Hrvatskoj su najpoznatiji radijski voditelji I tv zvezde, takodje I kod nas, Voja Nedeljković je I radio I tv zvezda, da tako kažem.  Raditi na tv-u posle radija je moguće ali raditi na radiju posle tv-a, ne znam da li je nekom pošlo za rukom. Pa, procenite sami…

I za kraj našeg razgovora ko je Natalija Milosavljevic kada se kamere i svetla reflektora ugase?

-Kada se ugase kamere ja sam samo Natalija koja tatu vodi na terapije, mamu u nabavku, koja plaća račune i šeta svoju pudlu. Natalija koja živi kao podstanar  i vozi polovnu Hondu. No, tešim se time da dobro mirišem  i da nije sve u količini nego – u suštini. A suština je da sam srećna! 

Maja Mijatović