Publika ga je kraj malih ekrana upoznala 2012.godine kada je igrao u “Vojnoj akademiji”, kadeta, Mirka Klisuru. Kasnije je igrao i u “Balkanskoj međi” , “Južnom vetru”… Aktivan je i u pozorištu, a učestvovao je i u plesnom šou programu “Ples sa zvezdama”… Veoma je angažovan i multitalentovan.

Malo bliže ćemo upoznati Ivana Mihailovića u Naj magazinu.

– Da li ste još iz vremena kada ste bili dečak i takmičili se u recitacijama, kao i kasnije kada ste upisali dramski studio kod Sandre Rodić Jankovič, znali ili maštali da ćete se baviti glumom?

Nikada neću zaboraviti svoj prvi odlazak u pozorište, to je bilo Pozorištance Puž. Želja da saznam sta je iza tih zavesa i kulasa bila je ogromna. Nisam prestao da mislim o tome. Kasnije sam krenuo u studio glume Sandre Rodic Janković i proveo tamo vise od deset godina, a onda sam upisao akademiju. Zapravo ne sećam se da sam ikada želeo da budem nešto drugo. Pozorište je i dalje najlepše mesto. Oaza.

–Koliko Vam je značio dodir sa velikim glumcima kao što su Branka Petrić i Rade Marković kada ste još sa 12 godina igrali u „Metli bez drške“?

Tada sam bio dete i to je za mene bilo ostvarenje sna. Delio sam kadar sa velikim glumcima, učio sam od njih. Voleo sam da slušam njihove priče. Dolazio sam na snimanje ranije i odlazio kasnije nego što je trebalo, samo da provedem što više vremena u njihovom društvu.

– „Vojna akademija“ je serija sa kojom ste postali poznati široj publici. Zašto ste baš odabrali lik Mirka Klisure u toj seriji?

Drugačije stvari funkcionišu. Nisam ja birao lik. Pre bih rekao da je lik izabrao mene. Bila je velika audicija. Mnogo kandidata. Na kraju je meni dato da stvorim i oživim Mirka Klisuru, “milionera iz blata”.

–Vaši utisci sa tv šoa „Ples sa zvezdama“? Da li ste tada naučili da plešete oli ste plesali od ranije?

Ne bih rekao da sam naučio. Tu nema kraja. Učiti ples, je neograničen proces upoznavanja sopstvenog tela i rada na ličnoj motorici i fizikalnosti. U toj emisiji, kao i na nekim drugim radionicama i kursevima, učio sam razne plesne tehnike, koje često mogu da budu vrlo korisne i primenljive u umetnickim praksama kojima se profesionalno bavim, gde pre svega mislim na rad u pozorištu.

–Igrali ste i igrate u mnogobrojnim predstavama. Koja Vam je najdraža?

Najponosniji sam na predstavu Čekajuci Godoa, koju igram u Atelje-u 212. To je veliki komad Samjuela Beketa, koji me iznova iznenađuje svojim skrivenim porukama i značenjima. Baviti se Beketom je detektivski posao, pun preokreta i neočekivanih otkrica.

– Igrate i za decu i za odrasle. Koja publika Vam je zanimljivija i draža?

Član sam nezavisne scene za decu Čiča Mičino Pozorište. Sa decom je lepo raditi, oni jesu zahtevna, ali su istovremeno i najiskrenija publika.

– Moglo bi se reći da ste multitalentovani- uspešni ste, pored glume i u plesu, pevanju, sviranju gitare. Takođe, aktivni ste i u mnogim sportovima- plivanje, ronjenje, klizanje, košarka, jahanje, gimnastika, akrobatika, skijanje. Svaka čast na tome! Kako sve to postižete?

Radoznao sam.

– Da li biste voleli da igrate u nekim inostranim filmovima ili serijama?

Zašto da ne? Veliki je izazov igrati na jeziku koji nije tvoj maternji. Izlazak iz komforne zone je uvek dragoceno iskustvo.

– Ko Vam je glumački uzor?

Ne bih rekao da postoji jedna osoba koja je uzor. Vise ih je. Trudim se da pažljivo slušam kolege, od svakog se može nešto naučiti. Ne samo od starijih kolega. Od Gorice Popović naučio sam koliko je važno slušati i provoditi vreme sa mlađim kolegama. Stvari se menjaju, a mi moramo da budemo u korak sa njima. To važi za bilo koju profesiju.

– Diplomirali ste glumu zajedno sa kolegama koji su takođe veoma uspešni, kao što su Miloš Biković, Nina Jankovć, Jelisaveta Orašanin, Tamara Dragičević itd. Da li se sa nekim od njih družite i u privatnom životu?

Družim se sa svima. To je kao neka vrsta porodice. Štit. Suncobran.

–Poruka čitaocima Naj magazina.

Osmeh na lice. Istražujte. Budite radoznali. Stečeno znanje i iskustvo je jedina stvar na svetu koja ne može da vam bude oduzeta.

Sanela Dimitrijevi

Spread the love