Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana, živeli lepo i u slozi ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i događanja. Ali, nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako, pa sve brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo, čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav, postojana po prirodi, reši da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da će doći bolji dani kada će sve biti lepo i veselo kao nekada. Međutim, vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali … sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:

-Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se – rekla je Ljubav.

-Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti budeš ušla, bojim se potonućemo – reče Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:

-Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane bez ljubavi.

-Žao mi je Ljubavi – odgovorila je tuga – Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj. Ne vidi načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla i to zato što je verovala u bolje sutra. Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju Vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.

-Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada – zamoli Ljubav.

-Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac. Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo. – I još uvređena ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom.

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to niotkuda, pojavi se neki stranac u čamcu.

Stranac priđe sasvim blizu i pruži ruku Ljubavi. Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na horizontu.

Tada je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:

-Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?

Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:

-Kako, zar ti ne znaš? To je bilo Vreme.

-Vreme? – upita zbunjeno Ljubav.

-Da, Vreme- odgovori Znanje – Jer jedino vreme

sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

Spread the love