Muzika

Hej, tu sam. Tu sam svuda oko tebe, ne osvrći se.

Došao si u koncertnu dvoranu da me pronađeš. Znam da me osećaš i da želiš  mi se prepustiš. Ako zatvoriš oči, možeš i da me zamisliš.

Pogledaj pozornicu i moju decu u crnobelim odelima. Sigurno se pitaš kako ih razlikujem, kako znam šta ko treba da radi. Lepo, znam. Svako od njih ima svoju ulogu. Oni su deo mene… oni čine moje telo.

Vidiš ovu grupu sa tvoje leve strane? Ima ih dvadesetak. U jednoj ruci im je violina a u drugoj gudalo. Izgledaju kao mačevaoci. Mom telu daju oblik. Zato i možeš, kada zatvoriš oči da me vidiš. Probaj. Slušaj.

Prve violine su moja koža. Osećaš kako je nežna i meka? Čuješ li te visoke tonove? Vibrato? Bez tog titraja ne bih imala sjaj. A opet, bez drugih violina ne bih imala punoću. Ne ljute se što nisu u prvom planu.

Oslušni decu sa desne strane. Viole, čela i basovi. Male i debele vene. Teku kroz mene kao krv. Čuješ li te sinkope i picikata? Moji mišići imaju snagu od njihove hrane. I baš zbog njih zvučim okruglo i celo. Smeškaš se? Počela sam da dobijam oblik u tvojoj mašti? Slušaj me dalje.

Obrati sada pažnju na decu u sredini. To su fagoti, oni su kičma. Vidi samo kako su im prsti široko rašireni i skakuću po drvetu. Uvek se pitam odakle im tolika snaga. Pravi su muškarci, jaki i ne odustaju.

Sada ću ti otkriti i svoje lice. Čini je ova zajapurena grupa flauta i klarineta. Neprestano razgovaraju. Ponekad se nadvikuju u visokim lagama, a ponekad šapuću jedan drugom u pianisimu. Često i govore u glas o istim stavrima. Flauta mi daje izraz. Ton joj je neuhvatljiv. Klarinet je moja savest. Stalno se preispituje i nikad nije dovoljno siguran, dok ne čuje srce. Čuješ ga kako peva? Kako odgovara glavi da će sve biti u redu. Kako voli? Eh, stara dobra oboa. Nepopravljivi romantik.

Pokazujem ti svoje ruke. Jake su. Ako te stisnu zdrobiće te dubokim tonovima. A opet, ako te pomiluju nežno, zadrhtaćeš. Takve su ti horne, sa njima se nikad ne zna. Umeju da nas zagrle toplo kao majka ili da nas odgurnu kao neprijatelja.

Čak i ja, koju ne vidiš, moram da stojim na čvrstim nogama. Na svu sreću tu su tromboni oslonjeni na tubu, moje najveće dete. Oni ne dozvoljavaju da nas zanesenost odnese. Koraci mogu da im budu preveliki i preglasni, ali krvotok tada zapulsira brže. Violine onda zadrhte. Na sve to ulete razbarušena deca udarači. Lupaju o timapane i gran kasu. A onda se samo na trenutak oglasi trijangl i sve se zavrti. Publika se tada zadovoljno smeška. Ni ti ne možeš da odoliš. Poneli su te. Pogledaj kako ti noge cupkaju u ritmu.

Oprosti, nisam te upozorila na dolazak pikole od čijeg se piska i sama naježim. Nadjačava sve oko sebe. Ume bez velike borbe da se izbori i sa nestašnim trubama. Neukrotivim dečacima.

Veče odmiče, deca su oznojena i rumena.

Ovaj samotnjak što maše rukama naspram njih, to je moj glas razuma. Dirigent. Moje telo uz njega funkcioniše kao sat. Jedino što mom satu nije potrebno navijanje već duša. Na trenutke će biti nevina, na trenutke ranjiva. Zato što je takva bila i duša mog stvoritelja kada se prosula po papiru.

A ja je evo večeras darujem tebi.

Vreme je da završim nastup. Poslaću decu na zasluženi odmor. Šapućem ti  reči za kraj. Ovo što si večeras doživeo je muzika.

Ja sam bila svuda oko tebe.

NIna Ćosić