LJUBAV I RASKID

Za ovu priču koju ću vam ispričati dovoljno je da znate da se zovem Jelena i da imam 36 godina. Pre tri godine, posle dužeg lutanja i traženja svoje idealne polovine, srela sam Pavla. Bio je naočit i bilo bi čudno da mi ne upadne u oči. Veoma zavodljiv, samouveren, bavio se martketingom u firmi u kojoj sam ja radila, ali sam tek  došla u firmu. Ja sam inače IT stručnjak i do sada me je posao vodio širom sveta. Retko smo komunicirali, ali ipak nešto je sevnulo između nas dvoje. Ne znam da li je to bila ljubav na prvi pogled ili…mi smo već sutradan sedeli na reci, uz romantičnu večeru, sveće, violinu i klavir. Ja sam se zaljubila a po svemu sudeći je i on.

Naša bajka je trajala tri pune godine i svaki dan je bio kao najleše scene ljubavnih filmova koje gledamo. Pričali smo o zajedničkoj budućnosti, deci, kući koju je želeo da sagradi samo za nas i nazvao ju je gnezdom. Valjda to tako uvek ide…Mislila sam da mojoj sreći nema kraja. Nisam hodala, nego lebdela, cvrkutala, neko unutrašnje svetlo ljubavi je obasjavalo moju dušu i lice. Trajalo je to tako pune tri godine, čak imam utisak da je vreme proletelo i stalno mi je izgledalo kao da je sve juče bilo.

U našu kompaniju došla je i Katja. Atraktivna devojka, mlada, kojoj je ovo bio prvi posao. Stavili stu je pored Pavla da bi joj preneo znanje i da bi je uputuio u posao. Odjednom, kako je iznenada počelo, nešto se urušavalo, promenilo. To nešto se osećalo u vazduhu, a ja nisam znala da ga objasnim. Sve je bilo isto, ali…jednoga dana kupila sam kinesku hranu i pošla po njega u njegovu kancelariju da idemo zajedno kući.  Sekretarica nije bila na svom mestu, jer je radno vreme odavno prošlo, a ja sam imala šta da vidim. Katja i Pavle su bili u čvrstom zagrljaju i strasnim poljupcima tako da nisu ni čuli kada su se vrata otvorila i ponovo zatvorila. Ja sam se samo srušila pored njih i tu su me i zatkeli kada su pozvali hitnu pomoć.  Zadržali su me samo nekoliko dana u bolnici, a lekare i sestre sam zamolilla da me niko ne uznemirava i da sam iscpljena od rada i da mi treba oporavak. To je doduše bilo tačno, ali meni je trebalo zalepiti slomljeno srce. Prva dva dana bila sam pod sedativima, a onda sam odlučila da tu opraštanja nema i da moram da krenem sve iz početka.

Odlučeno i učinjeno. Kada su me otpustili iz bolnice, otišla sam do svog stana, spakovala najnužnije stvari, uzela psa, i krenula put sela. Imala sam blizu Beograda staru kuću dede i babe koja je pripala meni, a u koju godinama nisam odlazila, jer mi je uvek budila sećanja kada je bila puna dragih ljudi. Sada mi je došla kao spas, guma za spasavanje usred okeana. Imala sam pristojnu ušteđevinu koju sam čuvala za onu kuću o kojoj smo zajedno planirali i maštali. Prvih nekoliko meseci ništa posebno nisam radila. Šetala, plivala, uređivala kuću, čitala i radila sve ono što će mi zalečiti srce. Kada sam se sećala, plakala sam kao luda i radila samo ono što mi se u tom trenutku radilo. Ako mi se jelo, jela sam, ako mi se nije jelo, nisam jela, nisam ni gladovala, slušala sam muziku, upoznavala se sa komšijama i učila kako se pravi sok i džem od širpurka, pomagala jednoj baki oko nabavke i čekala da prođe vreme. Ali, bukvalno!  Činilo mi se da će njegovim prolaskom, zaceliti i moje rane.

Nije svaki dan bilo lako, ali dan po dan, shvatila sam da je došlo da uzmem dizgine svog života u svoje ruke. Za čudo, svi prijatelji koji su mi doturali poneku informaciju ili pružali razumevanje i podšku sve su se ređe i ređe javljali. Zapravo, sada ih je bilo samo troje i bila sam zahvalna na tom broju, jer sam shvatila da su pravi. Svi ostali su stali ili na Pavlovu stranu ili mi više nismo bili tema u društvu i svako je otišao za svojim životom. Uvidela sam da nekog ko je kao ja godinama živeo u gradu, život na selu odvodi u totalnu izolaciju, mir i jednu vrstu oslobađanja koju do tada nisam osetila. Shvatila sam da život ide dalje i da neće stati što Pavle i ja nismo glavni akteri jedne ljubavne priče.

Nema recepta ni uputstva za polomljen život ni za raskid. Svako to mora da iznese na svojim plećima sam. Ja sam shvatila da niko nema taj lepak sem vremena koje će zalepti i popraviti štetu koju mu je neko naneo.

Počela sam intenzivno da tražim posao, jer sam znala da će mi angažovanje dobro doći. Našla sam ga i mogla sam da radim od kuće što mi je izuzetno prijalo. Da vam se pohvalim, zasadila sam i nekoliko voćkica, napravila mini vrt u kome sam gajila sve sama. Moja stara kuća postala je oaza  puna cveća kojoj su se svi divili, zastajali pred njenom lepotom i fotografisali je. Kuću sam uz pomoć majstora okrečila, napravila veliki trem, sa ljuljaškom, a ispred kuće se nalazio mali bazen koji je služio za rashlađivanje. Ono što je najvažnije, našla sam svoj mir i sa svojim životom nastavila dalje na ti.

To je moja poruka svima vama, ma kako ljubav bila velika, sve što počne mora jednom i da se završi i uživajte u tome dok traje.

P.S. Moja priča ima i nastavak.

Nisam zlurada, ali Pavle i Katja su dobli sina Uroša i ne žive više zajedno. Izgleda je on tip koji bude u nekoj vezi dok mu je interesantna, a onda traži novu žrtvu gde će potvrditi svoje zavodničke sposobnosti.

Mene je zaboleo zub jedne noći i otišla sam u sred noći, utučena i otekla. Ali vratila sam se sa brojem telefona dežurnog zubara koji se ponudio da mi pokaže jedno mesto koje ja još nisam otkrila. Zanimljiv čovek. Putuje svetom kad god može, a vratio se u rodno mesto i tu živi i radi. Nestrpljiva sam da ga bolje upoznam.

I da vam kažem, koga god nema, bez njega se može ili mora i ko zna zašto je to dobro što sam ovaj pakao morala da prođem zbog Pavla. Iskreno, da nije bilo toga, ne bih spoznala svoju snagu, jačinu, moć. A verujte, svi je imamo, samo je treba probuditi.

Jelena Baćević