Breaking

ČOVEK VELIKOG SRCA

Oni koji dolaze / 19/05/2021

Nedavno smo bili očevici nemilih scena oduzimanja dece jednoj baki. Ove scene su kružile društvenim mrežama, ali su se pojavile i u medijima, pa nikako nije moglo ostati bez reakcije javnosti. Iza kamere tog snimka stajao je Dejan Marković Milošević humanista i aktivista koji svoje delovanje usmerava na pomoć ljudima sa juga Srbije. Pozvali smo ga na intervju, jer mislimo da njegov humanitarni rad zaslužuje pažnju javnosti.

Postali ste široj javnosti poznati kada su baki Ljiljani, pokušali da uzmu unuke. Kako ste se uopšteno našli na tom mestu u tom trenutku?

-Bavim se humanitarnim radom, pomažem ugroženima, starim osobama, samohranim roditeljima, deci, snimam reportaže, objavljujem na fejsu pa tako prikupljam sredstva i pomažem na razne načine onima kojima je pomoć neophodna. Tako je i mali Marko iz Suvog Dola gledao moje reportaže na telefonu kod komšinice i odlučio je da mi pošalje poruku i apel za pomoć. U poruci je napisao da on i njegova sestra žive sa bakom kojoj je amputirana noga, da nemaju šta da jedu, da su bez ogreva, imaju dug za struju i da im je došla opomena za isključenje. Poruku mi je poslao 14. februara u 21h. Ja sam odmah reagovao, došao sam sledećeg dana doneo hranu i sa svojom ekipom dovezao ogrev. Tog dana sam ih zatekao zavijene u ćebiće a bilo je jako hladno. Tada sam snimio reportažu o njima, objavio i buknule su društvene mreže. Već sutra dan su se javljali ljudi širom Srbije i Sveta i slali su pomoć. Tada i počinje zaplet. Pošto su oni korisnici socijalne pomoći, a Centar za Socijalni rad nije vodio računa o njima (mislim namerno, zato što su hteli decu da daju u hraniteljsku porodicu). Moja reakcija je poremetila planove radnika Centra za socijalni rad pa kreću u napad. Pre ključnog dešavanja borba izmedju Centra, mene i mojih štićenika baka Ljilje,Marka i Marijane traje skoro 2 meseca. Radnice centra su u tri navrata dolazile da odvedu decu, ali sam ja uspevao da ih ODBRANIM. Pošto ni jedan njihov pokušaj otimanja dece nije bio uspešan, organizovali su i pozvali asistenciju policije. Ključnog dana u dvorištu porodice Dačević je bilo sa jedne strane 9 policajaca u uniformi, 3 inspektora i 6 radnica iz Centra za socijalni rad, protiv mene, bake u kolicima i maloletnih Marka i Marijane. Dešavanja tog dana sam snimao i uspeo sam da ODBRANIM decu.

Informativno, pošto ste sigurno upućeni, dokle je stigao taj slučaj?

– Sada su deca u redu, primaju stipendije po 20 000 din. Baka je dobila tudju negu 20 000 din, pratioca i 17 000 din. I penziju 13 000. Kuću smo renovirali i sada imaju odlične uslove za život.

Vi ste čovek koji se inače bavi humanitarnim radom. Od kada ste tačno bavite  i koji je bio povod da počnete da se bavite njime?

-Humanitarnim radom se bavim od početka pandemije prošle godine. Kada je proglašeno vanredno stanje početkom prošle godine počeo sam da obilazim stare ljude po selima i nosio sam pomoć i tako je sve krenulo. Video sam da je pomoć mnogima neophodna, da mnogi teško žive i takoreći preživljavaju.

Čini mi se da ste i sami imali životnu priču koja nije baš laka?

-Kada sam imao 3 meseca otac mene i moju majku je napustio i otišao je u Francusku. Nije se javljao 35 godina. Moja majka se nije udavala, radila je u fabrici tekstila i sa njenom platom je mene izdržavala. Ja sam počeo da radim sa 15 godina. Služio sam vojsku 1986. god. Suludi ratovi me nisu mimoišli. 8 godina mladosti iz rova u rov, (ne svojom voljom). Posle 35 godina se javio moj otac, došao je u Srbiju i tada smo se upoznali. Živeo je posle toga 3 godine i sahranjen je u Parizu. Od malena sam znao šta je muka.

Da li je uvek lako boriti se protiv nepravde i jada, koji zadesi običnog čoveka?

-Ne da nije lako, nego je preteško. Pošto svojim REPORTAŽAMA otkrivamo jad, glad i bedu, mnogima to ne odgovara, pa se bore protiv istine i vidjenog na terenu. U medijima blagostanje, a na terenu sasvim suprotno.

Koje su sve neprijatnosti sa kojima se susrećete na terenu?

-Neprijatnosti su od strane neodgovornih institucija koje treba da brinu o ugroženima, a oni rade suprotno. Najveća sreća je kada vidite one koje ste spasili od gladi, platili im dug za struju i posle 5 godina ponovo uključili struju, spasili decu od otmice itd.

Društvene mreže su važan faktor Vašeg rada. Da li je to način da upoznate širok auditorijum da upoznate sa stanjem na terenu?

-Društvene mreže su jedan od najbitnijih faktora za moj rad. Snimam reportaže i objavljujem. Te reportaže preuzimaju razni mediji i prenose širom sveta. Pojedine reportaže pregleda preko 5 miliona ljudi širom sveta.

Moje kolege snimatelji, pozitivno reaguju na Vaše snimke. Izveštili ste se, praksa čini čuda, zar ne?

-Moje reportaže su spontane, više puta snimam u live-u, pa je to ljudima interesantno i autentično, nema montaže. Kako je na terenu, tako i prenesem. Daleko je to od toga da sam profesionalac, ali ima dušu. Mnogo njih plače kada gleda moje reportaže, mnogo njih kada me pozove telefonom plače, čak i muškarci.

Da li se slažete da jedna slika govori više od reči?

-Sve moje reportaže staju u 5 minuta. Ta 5 minuta su pokušaj otmice Marka i Marijane u Suvom Dolu, kada nemoćna baka u kolicima traži pomoć prisutnih policajaca koji ne reaguju dok njene unuke radnice Centra razapinju, vuku, štipaju, šutiraju, razvaljuju vrata.

Niste sami u tom poslu u pomoći drugima. Ko su Vaši vredni saradnici?

-Imam oko 30 saradnika iz Kuršumlije, Blaca, Ekipa iz Prokuplja na čelu sa Snežom je veoma aktivna. Mi smo ekipa.

Koliko naše malo, zapravo može biti mnogo za nekoga?

-Svi po malo i to je velika pomoć za ugrožene. Možda neko ne veruje, ali je mnogo gladnih, mnogo je onih kojima je struja isključena, bolesnih bez lekova, zdravstvenog osiguranja. Ima mnogo samohranih roditelja sa malom decom koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, a žive pod kirijom. Svaka pomoć je neophodna.

Da li sada pomažete neke kome bi i naši čitaoci mogli da pomognu?

-Za relativno kratko vreme smo uradili mnogo uz pomoć humanih ljudi. Renovirali smo 10  kuća, kupili preko 60 kućnih aparata, nameštaj, podelili na hiljade paketa sa životnim namirnicama, obezbedjujemo lekove i nosimo u udaljena sela, prevozio bolesne do bolnica, za 35 porodica platili dug za struju, obezbedjujemo ogrev za zimu i itd.

Zovu Vas i Robin Hud sa juga. Da li ste to znali?

-Lepo je čuti da me tako zovu, nisam znao.

Čovek ste velikog srca. Imate li planove šta i kome treba pomoći u narednom periodu?

-Imamo planove, ali se ne planirano javljaju teški slučajevi pa pomažemo tamo gde je najpotrebnije.

U čitavom ovom radu, koliko imate vremena za sebe, svoju porodicu, svoja interesovanja i svoje hobije?

-Vrlo malo imam vremena za sebe, čak sam  i preopterećen. Svakome kome je potrebna pomoć ja ga obidjem da bih znao šta je najpotrebnije, a to je naporno naročito kada idem u udaljena sela koja su daleko od grada 50 km pa negde se po nekoliko kilometara ide peške zato što nema puta. Ljudi vole da me vide i popričaju sa mnom .

Olivera Marinković

 

 

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

KLICE

Next Post

MOSTAR, BOSNA I HERCEGOVINA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

KLICE

Saša Tucaković, po diplomi nastavnica, po opredelenju zaljubljenica u prirodu i prirodno. Klijanjem je počela da se bavi...

18/05/2021