Breaking

VREDELO JE RODITI SE I DIVITI SE BOŽIJIM RUKOTVORINAMA!

glumiste / 17 februara, 2021

Njeno ime je  Eva Marija Balaša Wagner Stević Ras, ali svi je znaju kao Evu Ras. Glumica, dramaturg, slikar i pisac, karijera koja traje mnogo decenija unazad. Postigla je svetsku slavu i ostavila neizbrisiv trag u našoj kinematografiji.  Svetska, Eva Ras, a naša. Kroz svoju novinarsku karijeru imala sam  privilegiju, čast i  priliku nekoliko puta da je sretnem i uvek je to bilo zadovoljstvo. Blaga, ljubazna strpljiva jednom rečju, sjajna! Evo šta je rekla za čitaoce Naj magazina:

Nedavno ste proslavili rodjenjendan. Imate dugu karijeru. Da li postoji nešto u profesionalnom smislu što do sada niste ostvarili a želite?

-Rođena sam prvog januara a to nije pogodan dan za rođendane jer svi čekaju novu godinu i nemaju vremena da se posvete kakvoj tuđoj proslavi. Zbog toga sam bila nesrećna dok sam bila dete a kasnije sam naučila da ja nisam rođena, nemam rođendane. Ali  za osamdeseti rođendan sam se ponadala da će biti, ipak, nekakvog slavlja. Dogodile su se  razne profesionalne podudarnosti, bila je dvadesetpetogodišnjica Festival Autorskog filma koji  je  osnovan u čast Aleksandra Saše Petrovića povodom njegove smrti, dakle bila je jubilarna godina festivala  koju su čelnici festivala posvetili prvoj godišnjici smrti Dušana Makavejeva. Dva reditelja u čijim biografijama igram značajnu ulogu a iste godine sam, ja živa, punila osamdeset godina života i mogla sam javno, ne baš na dan rođendana da slavim i 60 godina uspešne karijere filmske glumice, ali ne bi ništa. Niko od merodavnih nije smatrao da mene treba povezati sa moja dva velika reditelja. Naprotiv, Jugoslav Pantelić je na premijeri digitalno restauriranog filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, izrazio zadovoljstvo što projekciji prisustvuje rediteljeva životna saputnica i saradnica… Pre prikazivanja filma o stvaralaštvu Dušana Makavejeva govorili su reditelj Srdan Golubović i glumac Svetozar Cvetković, a prisutnima se obratila i predstavnica kompanije Vip mobile Jovana Milićević…“A ti, Evo Ras, da nisi pisnula, nikoga ne zanima šta bi ti rekla, zato te nismo pozvali i veruj nam i nećemo! Dobro je što znaš da ti nisi naš izbor, u našoj istoriji tebe nema! “  Tako me je Kinoteka potpuno izostavila iz proslave filma, čija sam ja kultna zvezda 53 godine i glumica koja je odlikovana nekakvim pečatom upravo te iste Kinoteke.To je bila proslava mog rođendana i jubilarne  šezdeseto godišnjice karijere.

Glumica ste, slikar, dramaturg, pisac. Primarna Vam je gluma, a ostalo?

-Ja sam glumica i kad slikam, glumica sam i kad pišem romane i kolumne, eseje i pesme, izgledala bih sebi kao budala kad bih rekla da sam umetnica, da sam pisac. Čehov je bio lekar, Šekspir i Molijer su takođe bili glumci…

Došli ste iz Subotice da studirate slikarstvo, a završili na Akademiji. Jeste li bili svesni da talenat za glumu čuči u Vama?

-Da, imala sam profesorku Jolandu Štrurc koja je studije završila u Beču,   koja bi svaki čas književnosti u gimnaziji započinjala tako da bi me izvela pred tablu da recitujem. Iste pesme sam tri  sata recitovala na prijemnom ispitu i iz prvog pokušaja sam bila  primljena.

Prvu knjigu „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“ napisali ste davnih dana. Da li ste tada bili zreli ili imali potrebu da svoja osećanja i misli samo izbacite iz sebe?

-Ove godine navršava se pola veka od objavljivanja romana „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“, jednog od najboljih ženskom rukom pisanih u srpskoj književnosti. To nije moje hvalisanje već su ga tako preporučili za štampu, Oskar Davičo, Branko Ćopić, Jovan Hristić, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović Mihiz, koji su i kasnije imali visoko mišljenje o mojim knjigama.

Da li ste planirali svoju karijeru ili se sve spontano dešavalo?

Imala sam osamnaest godina. Nisam ništa planirala, htela sam da nadmašim nenadmašne. Ni pomislila nisam da je to nemoguće.  Sve sam htela i sve sam mogla

Studirali ste i dramaturgiju. Da li ste se ikada bavili time?

-Već sam uveliko objavljivala književna dela kad sam otišla na prijemni  i upisala dramaturgiju jer nisam želela da slušam kako sam glupa glumica, duduk za pisanje književnih dela.  Najviše sam zahvalna Ratku Đuroviću, Vavi Hristiću,  Slobodanu Bobi Seleniću koji su mi bili profesori na FDU- u.  Da nisam bila njihova studenkinja, ne bih imala privilegiju da se nedeljno tri puta družim sa njima i da saznam sve što sam saznala u oblasti stvaralaštva. Pisala sam drame i filmska scenarija. 1976. godine je na anonimnom konkursu za TV dramu RTS-a moja tragikomedija „Koga čekaš, kume“ je pobedila i bila je i izvedena, režirao ju je čuveni Dejan Karaklajić čija se serija „Tajna vinove loze“ upravo prikazuje. Pavle Ugrinov je bio urednik dramske redakcije i on se izborio za realizaciju „Koga čekaš, kume“ uprkos tome što sam izazvala pometnju među komunistima,  stizale su oštre kritike iz CK Srbije, gde su drugovi pogrešno tumačili moj nagrađeni tekst, pa su zasedali i tražili da me vešaju jer po njima nisam opisala pravu sreću radničke klase. Odbranio me je bivši gradonačelnik Beograda Branko Pešić rekavši da umetnička dela nikada ne treba da služe ideologiji, da je u umetnosti  sve dozvoljeno. Pešić je bio na čelu Beograda devet godina tokom kojih su izgrađeni Palata Beograd, poznata kao Beograđanka„, Mostarska petlja, auto-put kroz grad, most „Gazela“, Terazijski tunel, osnovane kulturne manifestacije kao što su FEST i BITEF… i među svim tim čudima nije dopustio ni mene da vešaju.

Sa svojim suprugom ste bili osnivač i jednog Teatra. Kako se sećate tog vremema?

-Rasov Teatar nacionalne drame je upamćen kao prvi politički teatar koji je šezdesetih i početkom sedamdesetih, po sećanju teatrologa Ognjenke Milićević, postao najprirodnije sastajalište svih umetnosti i mladih, nestrpljivih trkača na startu maratonske umetničke trke. Tu su stasavali pisci Slobodan Stojanović, Mirko Kovač, Moma Dimić, Milenko Vučetić… Tu se bukvalno rodio Aleksandar Popović sa „Čarapom od sto petlji“, tu su Miša Žutić, Danilo Bata Stojković,  Petar Kralj, Ivan Bekjarev i Boban Đurić promovisali poeziju Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića, Matije Bećkovića… Sam Ras, kome se srpska kultura nikada nije odužila za ono što je učinio u našoj umetnosti, zapisao je: „Mislim, i ostaću pri tome, da Teatar nacionalne drame nije neformalna grupa, nego pokret protiv jedne učmale, provincijske, birokratske svesti. Kad je Eli Finci čuo za našu koncepciju, on je naš teatar nazvao „Pozorište sa tri ludila“. I to nije rekao slučajno, to je vrlo precizna kategorizacija. Mi smo postigli veliki uspeh, došli smo do toga da naše ulaznice budu najskuplje u Beogradu, narod nije pitao koliko košta, samo da uđe, a dolazili su ljudi iz cele Jugoslavije. Mi smo bili takvi cinici, da, recimo, niko nije mogao da uđe u pozorište bez obzira kakav je bog bio u javnom životu, ako nije imao ulaznicu. Tako sam postavio neke bedeme protiv tih birokratizovanih privilegovanih građana.“

Vaš suprug je bio veliki slikar. Vaš odnos je bio neobičan, ali izuzetno lep ?

-Dok je Ras bio živ, mi smo celom Beogradu, svim republikama bili primer da ne mora svaki brak biti loš, da supružnici ne moraju da se mrze, nego mogu da se drže za ruke i vole. Kad bi zazvonio telefon on  bi se najozbiljnije predstavljao; ja sam muž Eve Ras. Ovo sećanje me je odvelo u neki  futurizam, pravo u vaseljenu, tako da sam Rasa odjednom doživela kao misionara nekih dalekih svetova, čije talase preko mene emituje, preko naše večne ljubavi, jer  naša je ljubav bila kao što smo i mislili da jeste: ogromna, jaka, večna i biću mu verna sve do svoje smrti i dalje od toga, do kraja svih krajeva.

Službenica PTT vam je donela i svetsku slavu?

-Kakva je to svetska slava koju čelnici državnih institucija kao što je Kinoteka i Festival autorskog filma mogu poništiti uprkos tome što traje više od pola veka u istoriji kinematografija koja samo duplo duže traje. Niko nije digao glas da me odbrani, živu su me sahranili. Tako falsifikuju istoriju naše kinematografije, da maznu moj umetnički identitet, ako mene nema oni su veći, mene živu marginalizuju ali ja sam postojana kao nebeski svod, nemam rupe u ozonskom omotaču. Ne mogu da me unište, ali mogli su zagadati vazduh koji udišemo, zbog takvih je Srbija u vrhu zagađenosti na planeti, ne kulja otrov samo iz dimnjaka, i zle reči se šire vasionom, pogane reči ubijaju i pčele ne samo ljude!

Brojite li svoja ostvarenja uloge, ili ste odavno izgubili tačnu računicu. Toliko serija, filmova, pozorišnih uloga…

-Nije sve značajno što čovek radi, ne sabiram ništa, ono što je važno samo opstaje u vremenu a na kraju i to padne u zaborav.  Smrt je teret koji nam je Bog dao. U životu smrtnika na kraju sve napusti ovaj svet.  Juče je danas – danas je juče.

Glumili ste i u madjarskim filmovima?

-I dobijala sam i tamo nagrade. Na primer, 1996. godine  povodom svetskse proslave stogodišnjice filmske umetnosti u Budimpešti sam primila „Zlatnog leptira“, rame uz rame, sa Tonijem Kertisom u zgradi velelepnog Parlamenta u Budimpešti, odličje za zasluge učinjene za napredak svetske kinematografije! Film „Neki to vole vruće“, Bilija Vajldera i film Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ Toni Kertis i Eva Ras! Dobro, da ne cepidlačimo, Merilin Monro i Aligrudić su mladi umrli tako smo se mi , umesto njih, lako domogli grandiozne nagrade.

 

Da li bi ste izdvojili neku ulogu, onako intimno ili po bilo čemu drugom?

-Izdvajam sve serije Siniše Pavića i one u kojima nisam igrala jer su one značajnije od svih filmova i publika ih obožava. Vreme je pokazalo da mi veće kulturno blago nemamo. Uskoro počinjemo da snimamo drugu sezonu serije „Junaci našeg doba“, gde  igram savremenu, ostarelu Čučuk Stanu koja se bori za pravdu protiv izvršitelja i raznih društvenih devijacija…

Volite da pišete i toliko toga ste do sada napisali. Šta vama lično znači pisanje?

-Pisanje je pre svega težak fizički posao. Po šesnaest sati dnevno radim, sedim i pročitavam rukopis u celini, od početka do kraja, da bi roman  bio što treba da bude, u finišu nemam ni jedan dan slobodan dok ga ne završim , samo tako može da odiše kao da je književno delo pisano u jednom dahu, da bi ga Ministarstvo otkupilo za biblioteke širom Srbije. Sve moje knjige su se našle na tom spisku kako god su se smenjivali članovi žirija, a za mene nema veće književne nagrade u Srbiji nego da mi knjige postanu dostupne i u najmanjim mestima.

Koliko vam znače nagrade koje ste do sada dobili?

-Meni mnogo znače jer su se pojavile senke koje za života hoće da me eliminišu. Ne samo da ne treba da zaćutim već moram da se vratim na svoje mesto u Kinoteci, koja me je deset godina pre reditelja Dušana Makavejeva, još 2002. godine počastila nekakvim pečatom, koji je postao jabuka razdora među nama,  reditelj i glumica su se rastali posle upešne saradnje. Taj pečat neću ni da bacim ni da ga vratim Kinoteci jer mi je s razlogom uručen, preturiću celu kuću da  ga iskopam iz zaborava. Imam još takvih odličja,  koja treba da mi pomognu da pobedim u ratu koji je pokrenut protiv mene. Pandemija je zaustavila sud da potvrdi da  postojim, da nisam mrtva, da zabrani da zauzmu moje moje mesto Anita Mančić, Srdan Golubović, Svetozar Cvetković da me Jugoslav Pantelić izostavi sa moje premijere.

Na osnovu Vaše ispovesti snimljen je i film?

Nije po ispovesti a jeste o meni, portugalski reditelj Andre Gil Mata je snimio film „Kako sam se zaljubio u Evu Ras“, koristeći film Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ i tako je ispričao istoriju filmskog  crnog talasa u bivšoj Jugoslaviji.

Da li Vas je ikada  zvao Eva Marija?

Nije, to je ime koje krasi samo moje dokumente. Eva Marija Balaša Wagner Stević Ras, moje pravo ime,  dostojno španske kraljice.

Vaš život t je bio pun teških trenutaka. Vi ste ih prevazilazili dale Vam blagost, razumevanje drugih i jedan andjeoski pristup svemu. Čini se da umete da cenite život. Da li je to oduvek bilo tako?

Na planeti Zemlji život je najveće blago.  Važnije je od svih nagrada koje tročlani ili petočlani žiri dodeljuje. Zato život treba da se neguje i čuva do poslednjeg daha. A lep je, vredelo je roditi se i diviti se Božjim rukotvorinama.

Da li imate neku poruku našim čitaocima?

Neka svako stvorenje sreća prati uvek i svuda. Brana Crnčević je govorio da je živom čoveku dovoljno poželeti samo sreću, neka ti je sa srećom, jer sreća sve može da preinači,  bolestan da ozdravi, siromašan da… na Titaniku je bilo mnogo zdravih i bogatih, a spasli su se iz potopljene lađe samo oni koji su imali sreće.

Olivera Marinković

 


Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

VOĆE I POVRĆE-BILJNI DOKTORI

Next Post

METEOROPATIJA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

VOĆE I POVRĆE-BILJNI DOKTORI

VOČE Voće i povrće možemo konzumirati u svežem ili prerađenom stanju,  a oni igraju   jednu od najvažnijih uloga...

February 15, 2021