ČAR TRANSFORMACIJE JE ZAPRAVO NAJDIVNIJA STVAR U GLUMI

Od utorka do petka, u 20 h, prikazuje se porodična humoristička serija  koju publika rado gleda. Po prvi put za glavne junake imamo četiri muškarca koji pokušavaju da izađu na kraj sa svim životnim nevoljama, koje su ispred njih, ali  su I muškarci sa prošlošću koja ih u stopu prati. Naravno,  pošto su svi porodični ljudi, tu su I njihova dečica ali I njihove bivše I sadašnje supruge koje I te kako imajju udela u njihovoj sadašnjosti. Dva  reditelja Vlada Aleksić I Milan Konjević su uz odlučnu glumačku ekipu dali svoj pečat , a junaci sa svim zgoda I nezgodama su ušli u naša domove I srca na velika vrata. Jedna od junakinja Tašana Đorđević, je uspešno odbranila Mionu, majku trojice sinova, ali žene koja je odlučila da započne svoj život iz početka, boreći se sa neopravdanom ljubomorom  supruga Vlade, čoveka koji ponekad “tera mak na konac”. Zadovoljstvo nam je što je prihvatila poziv za intervju, a naša pitanja i njeni odgovri upravo slede:

Kada ste bili sigurni i kada ste doneli odluku da ćete se baviti glumačkim poslom?

-Čini mi se da sam to zapravo oduvek znala. Od malena su me roditelji i stariji brat vodili u pozorište i uvek sam očarana izlazila sa predstava. Zanimalo me je kako to sve izgleda iza scene i sa bratom sam vec sa 8 ili 9 godina otišla prvi put na njegove probe u tadašnje Akademsko Pozorište Susret i definitino shvatila da sam zaljubljena u pozorište. Pošto su tamo svi bili dosta stariji od mene, vremenom sam pronašla školu glume koja je bila za moje godine i tako je počela da se razvija ljubav prema glumi. U gimnaziji sam bila član Dadova i dalje je nekako sve išlo svojim tokom.

Pored osnovnih studija glume, završili ste i postdiplomske studije. Koji je bio motiv za to?

-Želela sam dalje da se usavršavam. Nekako se na Akademiji osećate zaštićeno, studije su trajale 4 godine i čovek se u potpunosti posveti tome i navikne da ima svakodnevne obaveze, a kada završite diplomsku predstavu i položite sve ispite, osetite se nekako prazno i zabrinuto šta će se dalje dešavati. Kako ću sada kada sve obaveze prestaju? Ja sam još tokom studiranja krenula da odlaznim na razne glumačke radionice u Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Susrela sam se sa raznim glumačkim tehnikama i metodama i želela sam nekako da i to novostečeno znanje iskoristim u daljim studijama.

Studirali ste u klasI prof. Gordane Marić. Kako pamtite rad sa njom i da li ste je konsultovali i posle studija za ono u šta niste bili sigruni?

-Ceo period studiranja mi je ostao u lepom sećanju. Moja profesorka Gordana Marić ima jednu predivnu osobinu, a to je da te uvek podstakne da tražiš mnogo više od onoga što ti je ponuđeno. Ona je zapravo podstakla moju želju da se stalno usavršavam i tražim od sebe svaki put nešto novo. Naravno da sam je konsultovala kada god bih nailazila na neki problem i njeni saveti su mi uvek bili dragoceni.

Diplomirali ste sa klasicima. O kojoj ulozi maštate i želite da obeleži Vašu karijeru?

-Ja sam zapravo diplomirala sa monodramom, koja je uz pomoć prof. Marić bila moj autorski rad – Žena kao želja. Zahvalna sam joj i na tome što je i tada tražila od mene da uradim nešto potpuno drugačije i do sada ne viđeno kod nas.

A uloga o kojom maštam još od Akademije je definitvno Laura Lenbah iz Krležine drame U Agoniji i ko zna možda  se nas dve i susretnemo u nekom momentu.

Na daskama koje život znače repertoar je bio raznolik. Od predstava za decu do ozbiljnih uloga. Jesu li Vam teške te transformacije od jednog lika do drugg?

-Ta čar transformacije je zapravo najdivnija stvar u glumi. Trudim se da uvek budem brutalno iskrena prema sebi i da zaista svaki lik koji tumačim bude drugačiji. Imala sam tu sreću da sam odmah po završetku studija počela da igram u Pozorištancu Puž i tu sam zapravo na neki način i ispekla zanat u poredstavama za decu, a sa druge strane dugi niz godina sarađujem sa Ljubišom Ristićem u pozorištu KPGT i tu sam se susrela sa raznolikim repertoram i sa pravim i velikim glumačkim izazovima. A da se još jednom vratim na transformacije, zapravo sa grupom kolega i prijatelja igram jednu predivnu komediju Drž Ne Daj koju je režirala Maja Grgić, igramo je više od 9 godina, nas je troje glumaca u toj predstavi, Sonja Leštar, Nikola Ivačkov i ja i svako od nas igra po 30 različitih karaktera koje promenimo u sat i petnaest minuta koliko predstava traje. Tako da imam sreću da predstave u kojima igram mi pružaju veliku radost igre.

Ima glumaca koji sebe nikada ne gledaju posle uradjenog, a neki sebe gledaju i analziraju. Kojoj grupi Vi pripadate?

.Ja volim da odgledam sve što uradim, sa kritičkim stavom volim sve da izanaliziram i da uočim greške da bih u budućnosti mogla da ih ispravim. Čini mi se da to zahtevam i od bliskih ljudi, da mi kažu šta ne valja, šta bi moglo da bude bolje i na taj način uvek mogu da napredujem.

Ovih dana gledamo Vas kao Mionu. Imali ste divnu ekipu i mislim da ste spojili zadovoljstvo i rad?

-To je bilo jedno predivno iskustvo i za mene velika čast što sam imala priliku da budem deo takve glumačke ekipe. Sarađivala sam sa predivnim rediteljima i od njih mnogo toga novog naučila. Sada kad razmišljam o tome to je baš bio period uživanja, smeha i lepog druženja.

Glumci žive od publike, aplauza, povratne reakcije koju dobijaju od nje. Koliko to Vama znači?

-Ja sam nekako čudna po tom pitanju, možda čak i malo stidljiva. Naravno da volim publiku i aplauz i doživljavam ga kao pohvalu i znak da smo neki posao uradi kako valja. Ali kada se ugase svetla i kada siđemo sa scene, ja onda nekako volim da se obučem u svoju odeću i ako bih mogla neprimetno da izađem, popijem čaj i da me niko ne vidi. Aplauze i zadovoljstvo publike volim dok sam na sceni i tada zaista uživam u tome, oni zapravo u jesu sastavni deo našeg posla i ocena za dobar rad.

Učenje teksta je nešto što nije lak posao. Kako vi to savladavate?

-To mi nikada nije predstavljalo problem. Ja zapravo tekst učim na čitačkim probama, dok razgovaramo o odnosima, o ciljevima, kada sve to poslažem u svojoj glavi i kada mi je jasna suština učenje teksta dolazi kao posledica toga.

Šta vam je interesantije da glumite ono što u biti jeste ili ono što ne nalikuje na Vas privatno?

-Volim da dobijam izazove koji ne nalikuju meni i koji su dijametralno različiti od mene.

Da li Vam je period za nama teško pao i radujete li se povratku normalnom životu koji se najavljuje uskoro?

-Ja jedva čekam da se sve vrati u normalu. Da mogu da otputujem, da se bez zadrške viđam sa dragim ljudima i da zajedno uživamo u svim radostima koje nam život donosi.

-Hvala Vam na izdvojenom vremenu.

-Hvala Vama na ovako divnim pitanjima i na mogućnosti da se prisetim nekih stvari o kojima zapravo dugo nisam razmišljala.

-Hvala Vama draga Tašana!

Olivera Marinković