Breaking

VOLIM BEOGRAD I DIVIM MU SE

knjige / 11 februara, 2021

Svojim prvencem „Zapisi crnog pera“ Ivana Rokvić se nametnula široj čitalačkoj publici, nudeći im priču o Beogradu u kojoj se prepliću  strasti , prošlost i sadašnjost. Ovo je knjiga koja se čita „u dahu“a dok je ne pročitate,(ukoliko još niste, neka vam ovo bude najtoplija preporuka)  tu je ovaj razgovor  sa autorkom koji će vas dodatno uputiti u  priču, ispričanu na tačno 280 stranica  knjige.

„Zapisi crnog pera“ je Vaš prvanac. Negde sam pročitala podatak da ste sedam godina proveli u bibliotekama i čitaonicama zbog ove knjige.

-Tačnije pet godina i vredelo je svakoga dana sedenja po arhivama i bibliotekama, pogotovo kada je u pitanju arhiv Srbije, zasigurno jedno od najlepših zdanja Beograda. Sedam godina je ukupno trajalo od samog početka istraživanja, pa sve dok Zapisi nisu izašli iz štamparije. Ako je za opravdanje nije bila u pitanju (samo) moja lenjost. Naišla sam na problem kraja to jest kako da završim roman. Glava je htela jedno, srce drugo, a i jedno i drugo su poprilično tvrdoglavi pa je ta borba trajala predugo.

Da li pišete tako što imate čvrst koncept ili sednete da pišete pa dokle se dođe?

-Svaki dan obećam sebi da ću imati „radno vreme“, pisati satima i pratiti taj zacrtan koncept sa početka, ali češće ne bude tako. Nekada mi prosto dođe da pišem o nečemu sasvim van konteksta, pa se posle mučim gde i kako da to ubacim. Pisanje je izražavati čitavu plejadu potpuno različitih emocija koje nekada egzistiraju u istom trenutku, a nekada mi pomaže da pobegnem u moju sigurnu zonu. Zato često nije lako pratiti plan. Maya Angelou je sjajno rekla da je prava agonija držati u sebi neispričanu priču, a kada vam se ta priča dogodi u životu i kada želite da je iskrvarite po papiru ona će se teško uklopiti u kalup one koncepcije koju ste racionalizovali na početku.

Koliko Vam je trebalo vremena da napišete knjigu i da li smatrate da je najveći kvalitet knjige što kada počnete ne možete lako da je ostavite?

-Sada bih volela da Vam kažem da ne znam odgovor na ovo pitanje, jer Zapise nikada nisam pročitala i verujem da nikada neću  Ali želim da verujem da je način na koji sam želela da ispričam istoriju Beograda najveći kvalitet moje knjige.

Tvorac ste lika Manje. Koliko ima u liku Vašeg, koliko pokupljenog od nekoga koga poznajete ili je lik čista fikcija?

-Često me pitaju da li sam ja Manja. Nisam, ali je Manja neko ko bih želela da budem. Ona jeste moj alter ego, ali sam se jako trudila da je odvojim od sebe. Držala sam se one čuvene Čehovljeve da vam pravi pisac otkrije sve o jednom liku, a ništa o sebi, ali nisam sigurna da sam potpuno uspela u tome.

Zašto baš taj naziv knjige?

-Nema nikakve misteriozne priče iza samog naziva knjige iako bi bolje zvučalo da je ima. Sećam se da sam negde sa 14 godina stajala u našoj kućnoj biblioteci kada sam izgovorila da ću jednom napisati knjigu i da će se zvati „Zapisi crnog pera“. Ideju nemam zašto mi je to u tom trenutku palo na pamet, ali više mi s pameti nije silazilo. Kasnije, dok su nastajali Zapisi mnogo njih mi je savetovalo da promenim odluku oko naziva iz marketinških razloga, ali ostala sam pri svome, jer sam na ovom putu da bih pratila svoju potrebu za stvaralaštvom, a ne zaradom.

Od kada je knjiga izašla kakve su Vam povratne informacije od čitalaca i koje sve izveštaje sa terena imate?

-Za sada su utisci više nego pozitivni, mada nije baš ni za očekivanje da će neko doći do mene i reći mi „knjiga ti je loša“. Nije skromnost, već puka realnost prihvatljivih društvenih normi kod nas.

Da li od knjige očekujete tiraž, nagrade ili jednostavno samo da se čita?

-Sve što sam očekivala ostvaruje se, a to je samo da se čita i da živi. Treće izdanje Zapisa kao mog prvog romana je u pripremi što mi je pre godinu dana bilo nezamislivo nedostižno, pa verovatno i to ide u prilog da se čitaocima knjiga dopada.

Divite se Slobodanu Seleniću. Da li Vam je to i uzor u neku ruku?

-Uzor je teška reč, ali se njegovom književnom stvaralaštvu beskompromisno divim naročito zbog autentičnosti kojom dočarava potpuno različite karaktere likova sa sve dijalektima kojima vas nosi kroz radnju. Način na koji je tretirao teme post ratnog perioda u Srbiji i društvenog staleža koji je došao na vlast je bez premca. U vreme njegove angažovanosti bio je često cenzurisan, jer nije bio socijalistički obojen, a svi znamo kako se ta vlast obračunavala sa onima koji joj nisu bili po volji. Mnogi su zbog jedne pogrešno izgovorene reči, a kamoli napisane, završavali na Golom otoku, pa ako se vrate vrate. Zamislite koliko je jednom Seleniću bilo teško opstati, a on je pored svega toga bio i više nego uspešan. Nisu mogli da uguše toliki talenat i to je nešto što je za ogromno poštovanje. Pored toga, Slobodan Selenić je bio veliki veliki hroničar Beograda i u svojim romanima je opisivao propast grđanstvog i intelektualnog društva nakon Drugog svetskog rata, a tim temama sam pokušala i ja da se bavim kroz moju knjigu.

U  knjizi je isprepletana prošlost i sadašnjost. Istorija i početak novog veka. Koja je paralela izmedju ta dva razdoblja?

-Poraze koje smo pretrpeli u kulturi posledica su upravo tog sistematskog uništenja intelektualne elite nakon rata od strane komunističkog režima. Kada pogledate profil ljudi koji su tada došli na vlast sa ciljevima nacionalizacije, konfiskacije i terora bez dileme je jasno kako smo stigli danas ovde gde smo.

Koje su to posebne emocije koje gajite prema Beogradu?

-Beograd volim i divim mu se. Svako ko samo malo zagrebe po istorijskoj površini makar i da govorimo samo o savremenoj istoriji zna kroz šta je ovaj grad prošao. Turci su ga kitili srpskim glavama, bombardovali ga Nemci, pa saveznici, pa Nato, ulice mu pregazili oni koji su preko opanaka obuvali oznaške čizme da bi na iste te ulice poslali tenkove preko studenata. Svaka vlast kao da se trudila da mu još malo odmogne da blista. I Beograd je sve to preživeo i opstao. Vratila sam se iz Amerike da živim ovde baš zbog te topline koji naš grad ima prema svima koji u njega dođu, prođu ili odluče da ostanu. Beograd ima dušu, svi drugi gradovi samo su usutna mesta za posetu.

Rekli ste da je u knjizi Beograd govorio kroz Vas. Šta je on to hteo da nam poruči?

„Pomozite mi.“

Beograd je pun tajni, rekli ste. Koja je po Vama najveća i najmisterioznija?

-Ljudi koji u njemu žive, govore da ga vole, a skoro ništa o njemu ne znaju. Kako onda možete da volite nešto o čemu ništa ili veoma malo znate? Svako od nas bi trebao da zamisli da je vodič nekome ko nikada ovde nije bio. Šta bi toj osobi pričali o Beogradu i gde bi ga sem Top 10 vodili?

Posle prve uspešne knjige, obično  ide i druga. Da li razmišljate o njoj?

-Druga knjiga je trebalo da bude o nasilju nad ženama i negde na pola sam tu knjigu zaključala u fioku. Iz privatnih razloga odlučila sam da počnem romanom o logoru Jasenovac, iako je to bilo po planu da bude treća knjiga. Roman je inspirisan istinitim događajima, samo su neki likovi i događaji izmenjeni.

Olivera Marinković

fotografije Nebojša Babić


Oznake: , , ,



Olivera Marinković




Previous Post

NAJLEPŠA I NAJTEŽA STVAR JE UPOZNATI SAMOG SEBE

Next Post

ČAR TRANSFORMACIJE JE ZAPRAVO NAJDIVNIJA STVAR U GLUMI





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

NAJLEPŠA I NAJTEŽA STVAR JE UPOZNATI SAMOG SEBE

Glumac Nebojša Milovanović ostvario je mnoštvo uloga na filmu, televizijskim serijama i pozorištu. Došao je iz Valjeva...

February 10, 2021