Breaking

Knjiga kratkih priča „DA SE KLADIMO U ČOKOLADU“

knjige / 30 januara, 2021

Bubica

 

Najpre da se predstavim: moje ime je Isidora Cvetković, a po prezimenu ćete lako shvatiti čija sam supruga. Pošto Vam je jasno da sam sve saznala, pišem Vam kao žena ženi, da Vas zamolim da mi vratite ono jedino što je meni i mojoj deci važno: mog muža, a njihovog oca. Ja ga volim, a iz Vaših pisama koja sam detaljno

iščitala shvatam da ga volite i Vi. Ali oni… mali su i bespomoćni, četiri i sedam godina. Kad ih spremam za spavanje a njega nema, plaču… Ja ih lažem kako „tata puno radi da bi im kupio nove pantalone“, a u grlu mi knedla… Mnogo sam uložila u ovaj naš brak, moram da Vam otvorim dušu, da se smilujete na njih ako na mene nećete.

Pitate se kako sam saznala?

Sumnjivo mi je postalo čim je ugradio šifru u mobilni telefon, da ne mogu da mu čitam poruke. Kad sam pokušala da uđem u njegove mejlove, shvatila sam da je i tamo promenio šifru. A sve mi je postalo jasno kad se navodno učlanio u neki klub u koji „primaju samo muškarce“, i krenuo na „sastanke“ petkom uveče! Posle sam saznala da imate vaše malo gnezdo u kojem se baš tim danom sastajete. Šta mi je drugo preostalo nego da pronađem bar jednu šifru!? Srećom pa je, onako

nesmotren, zapisao na parčetu papira i stavio u džepić sakoa za koji je mislio da ne znam. Ali moj posao kao supruge je da pretresem svaki skriveni kutak mog čoveka. Pa ako smatram da je zaslužio, da protresem i njega!

Draga moja – namerno kažem „moja“ jer sve što je njegovo to je i moje – možemo slobodno da pređemo na „ti“, pošto sam u onim vašim pismima upoznala svaki detalj na tvom telu. On je i ranije, smatram da bi trebalo i to da znaš, imao

kojekakve profuknjače, tako da mu ti nisi ni prva ni jedina. On i njegov kum upoznavali su slobodne žene po kafanama, posle su počeli i preko fejsbuka, vodili ih u neka „etno sela“, a nama govorili da igraju šah. Kad se vrate, ja proverim

kilometražu, prešli skoro stotku. Sledeći put im postavim diktafon ispod sedišta, preslušam kad se vrate i shvatim da su stigli do Aranđelovca! Posle smo nabavile bubice pa im ušile u postavu sakoa – nekoliko puta sam jasno čula i kako me je ogovarao kod neke, kako ga pratim i špijuniram i kako ne može da diše od mene!

 

 

Onda je izgubio svaku meru – sad mi se ospe vrat kad se setim šoka, kad sam čula onaj podvriskujući smeh moje rođene koleginice, s kojom deset godina radim! Pa svaka normalna žena morala bi takvom nečemu da stane na put, zar ne?

Istovremeno kad i sa njom, bio je i sa nekom službenicom u banci, visokom i prilično zgodnom. Ta je bila skroz izgubila kompas – zamisli dokle je išla kad je jednom došla kod mene u apoteku da traži kapi za oči, samo da bi me odmerila! Slučajno sam koleginici dodala sonu kiselinu umesto kapi. Ta bankarka – sad je u invalidskoj penziji. Koleginica je već izašla iz apsa, ali ja joj nisam kriva, što je dala pogrešnu flašicu. To joj se sam život osvetio. Bila je i jedna konobarica, u subotu

joj daju dvogodišnji pomen, pala preko ograde sa trećeg sprata. Živ sam svedok da se okliznula…

Pa kojoj ženi prija kad joj muž švrljka i kad stalno mora da ga motri i proverava?! Mojoj kumi je sad lakše, ona bar u svakom trenutku zna gde je njen, bogdamudušuprosti. Slučajno je zakačila merdevine, nije ni videla da je jednom nogom stajao na njima a drugom na krovu dok je kačio antenu. A ja i dalje moram da brinem…

Dakle, draga moja, dosad bi trebalo da si naučila da ništa u životu ne može da se sakrije. O muškarcima očigledno ništa i ne znaš – da znaš, sad bi bila udata a ne bi sa tri’es osam trkeljisala po tuđim brakovima! Zato te molim, zarad moje ljubavi i zarad one naše dečice, da ga pozoveš i da mu kažeš da više nećeš da ga vidiš, i da mi pošalješ snimak razgovora do petka ujutru. Ako te nema, prošetaću do tvoje

kuće oko podne, to mi je vreme zgodno da izvedem rotfajlera, eno ga zatvoren u kavezu već nedelju dana“.

A, šta kažeš, majstorski sam ga napisao? Poslao ga juće sa ženine adrese, otvorio jednu na njeno ime, ona ionako ne koristi internet. Pa bolje neka misli da je moja žena luda, nego da navaljuje da priznam dete…

Sitna crevca

 Ja je pitao je l’da dođem po tebe u sedam, ona rekla doći ću sama, daj mi adresu. Posle pet minuta me zove i kaže dođi po mene, ja kažem neću mada sam se više šalio. Onda mi je objasnila da joj šala nije prijala, pa sam se izvinio.

Naravno da sam otišao po nju, ali da me ubiješ – pojma nemam šta me je povuklo da je pitam šta izvodiš, devojko? Minut ćutanja, sledio sam se čim sam to izgovorio… nekako obazrivo mi je objasnila da se kratko poznajemo, i da se nije dovoljno opustila u mom društvu, pa tako ne može da ima puno poverenje… kaže, rekla je da će doći sama kako bih joj rekao adresu, da proveri da je ne odvedem na neko „jeftino mesto“. Realno, u pravu je, videli smo se par puta, kako bi mogla da zna u kom sam fazonu?! Kaže, kad sam joj rekao, shvatila je da je mesto ok, pa me je pozvala i rekla da ipak dođem.

Majstorski sam odigrao ono sa polumrakom, stočiću-postavi-se, vinom i kristalnim čašama, obožavam zvuk koji proizvedu kad se kucnu, njoj pogled nekako vrluda, pitam je da li je uvek neodlučna…

Tu mi je zapravo otvorila oči. Zamisli, kaže, da je svako od nas dvoje jedno ostrvo komunikacije, sastavljeno od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlost nam je sastavljena od programa iz detinjstva i od iskustva. Sadašnjost od nivoa stresa, uglavnom. Budućnost – od želja i pretpostavki. I naše razumevanje zavisi od toga koliko se naša „ostrva komunikacije“ poklapaju. A mi to uglavnom i ne znamo,

samo se sa nekim slažemo, a sa nekim nikako… Evo, nas dvoje konkretno, šta god jedno izgovori, ovo drugo shvati pogrešno. Realno, rasli smo u različitom

okruženju, radimo različite stvari, različiti su nam planovi. Hm, zvuči sasvim jasno

– ali… mogli bismo da počnemo da gradimo „most“?

Logično, tu tezu sam podigao na malo viši nivo: nije dokazano da je svet u kome živimo zaista trodimenzionalan, mnogo je dimenzija koje čekaju da budu

istražene. Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi, možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo ni svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?

Ništa, eno je tamo za stolom, raščlanjava univerzume na sitna crevca, a ja došao u klonju da ti pošaljem poruku. Vidi, Džoni, mislio sam ovako: sad je devet i dva’es, ako se ne skine do deset, stižem na pivo do pola jedanaes’, a?

KEVA I PO


Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

STRES I NJEGOVE POSLEDICE

Next Post

5 NAJ OD NAJ... POJAVA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

STRES I NJEGOVE POSLEDICE

UTICAJ STRESA NA NAŠE ZDRAVLJE Stres je stanje povećanog opterećenja ličnosti koje je prouzrokovala jaka draž (Desimirović)....

January 29, 2021