STVARNOST, ŽELJE I OČEKIVANJA

Kada je ova tema u pitanju, psiholozi savetuju da živimo ovde I sada,da živimo trenutak,  uzimanjem u obzir naše ralane mogućnosti, bez ikakvih prevelikih očekivanja, jer   to može doneti novo sopstveno I društveno blagstanje.

Barbara de Andjelis  je rekla da ono što je bilo (prošlost ) s njom je završeno I ne možemo je promeniti, ni vratiti, budućnost je neizvesna  I zbog nje smo u iščekivanju, a jedino što imamo je sadašnji  trenutak I on se u engleskom jeziku  zove present- -poklon!!!

Epiktet je to  ovako pojasnio; Ne radi se o stvarima koje nas se tiču, već o mišljenju koje imamo o njima.

Svačija stvarnost nije ista. Vaša nije moja I nikada neće ni  biti. Posmatrajući svet oko nas, mi stvaramo sopstvenu sliku svoje stvarnosti, kao I svi drugi.

Šta je to „stvarnost“? pitamo se redovno. Možda je to jedna od najvećih  tajni i pitanja svih nas.

Vekovima unazad, ovo pitanje se redovno postavljalo, postavlja I postavlja će se.

Prema konstrukcionističkim perspektivama u psihologiji, „stvarnost“ je u određenoj meri konstrukcija onoga ko je posmatra. Stoga je subjektivna. Sve što vidimo i posmatramo  prolazi kroz naš sopstveni filter, koji se sastoji od naših vrednosti stečenih tokom života,  verovanja, iskustava, bioloških, relacijskih i psiholoških karakteristika, uz trenutni kulturni kontekst trenutka.

Prema tome,  nikada nećete spoznati stvarnost kakva ona je, jer će je uvek posmatrati očima promatrača. Čak i ono što međusobno delimo kao konstrukciju, delimo kao produkt sopstvene stvarnosti.

Znači li to da postoje mnoge stvarnosti? Prema konstruktivizmu, da. Koliko ima ljudi na ovom svetu, toliko ima I stvarnsti.  Ništa manje, ništa više. Američki pisac Paul Auster u  jenom svom romanu izražava ovako:

Ne postoji stvarnost. Postoji više stvarnosti. Ne postoji nijedan svet. Ali mnogi svetovi, i svi oni paralelno… Svaki svet je stvaranje pojedinca.

Ovo  nam može pomoći u našem svakodnevnom životu, posebno odnosima koje održavamo s drugima. Svaki put kada započnemo konverzaciu sa drugom osobom, treba da pokušamo da razumemo njihovo gledište, uzimajući u obzir kako ta osoba može da konstruiše stvarnost na temelju nenih dosadašnjih vrednosti, uverenja, životnih iskustava itd..

Tako ćemo postići bolje razumevanje, napuštajući onu krutu poziciju koju ponekad ljudska bića moraju prevazići drugim putem, uveravajući ih da je ono što mislimo najoštrija i objektivnost  istinitia od svih.

Kaže se, I to uvek imajte na umu: Žaba vidi onoliko koliki joj je okvir bunara.

OČEKIVANJA

Često se sukobi unutar nas samih( što je najgora varijanta) zbog stvaranja  očekivanja sa dogadjajima iz realnosti. Nije isto što  razmišljamo o tome šta želimo da se dogodi I stvarnih dogadja. Očekivanja koja stvaramo  pre situacije,  mogu biti opasna ako odemo predaleko od stvvarnosti. Udaljenost između onoga što se dogadja I onoga što zamišljamo određuje kako ćemo se osećati.  A ta osećanja mogu biti zaista šarenolika. Od tuge, depresije, razočaranosti …

Šta su očekivanja?

Očekivanja su uverenja, prognoze, iluzije, želje i vrednosti koje je svako od nas, u zavisnosti od  obrazovanja, prethodnih iskustava, ličnosti i načina povezivanja, kontekstualne varijable I sličnih karakteristika. Jednostavno rečeno to je ono što očekujete, mislite da tako treba, čekate nekoga ili nešto.

Na primer: upoznali ste nekoga I očekujemo da nam se javi I pozove na prvi sastanak. Ili, svakog dana očekujete da je neko primetio vaš trud na poslu I da napredovanje samo što nije…Ali,  ne dešava se ništa. To su očekivanja.

Samo to. Ništa i niko vas ne uverava, niko vam ništa ne obećava.

Čini se da volimo da ih generalizujemo, održavamo, gajimo poput cveća u našem svakodnevnom životu. I od malog semena obično postaje velika biljka. Ali, oprez…. Zaustavimo se na vreme! Neće sve biljke dati plodove I mirisne cvetove. Očekivanja su poput sadnje  tih biljaka.

Očekivanja su konstrukcije budućih događaja. Ne mešajte ovaj termin sa planiranjem ili nekim sličnim. Ako nešto planiramo, znači da svi sadašnji I budući koraci idu ka tom cilju I činimo sve da ga dosegnemo. Kod očekivanja stvari malo drugačije stoje.

Šta se događa kada se naša očekivanja ne ispune?

Zapravo, ne možete očekivati ni od koga ništa, osim od sebe samog. Očekivanja od drugih uglavnom vode u razočarenja, jer retko kad se njihovo percipiranje stvarnosti poklapa sa našom, tako da nam I razmišljanja ili sticaj okolnosti vode u različitim pravcima. Razočarani smo Frustrirani smo a to kao lično osećanje može da nas odvede u lavirint ili u ćorsokak.

Udaljenost između onoga što se događa i onoga što zamišljamo na svesnm ili podsvesnom nivou  ponekad određuje, kako ćemo se osećati trenutno ali  I u budućnosti. Teško nam je pretpostaviti da je, ako nas nešto razočaralo, to bilo više zbog našeg prethodnog očekivanja nego do samih događaja..

Kada kažemo da nas je nešto razočaralo, to znači da priznajemo na neki način da smo očekivali nešto što se nije dogodilo ili se to dogodilo na drugačiji način nego što smo zamislili ili se nikada neće ni dogoditi. A to ponekad znači da smo živeli u iluziji I da je vreme kada se osvestimo da se   što pre vratimo na čvrst teren, gledamo unaokolo držeći se realnosti I tražiti nove mogućnosti. Izgleda da najbolje prolaze oni koji kažu:

Kada sam najmanje očekivala/o konačno se desilo ili  ništa  mi se nije dogodilo. Ili: ništa ne očekujem I zato mi sve dolazi I dešava  samo ii ništa ne očekujem, ali sve što “dobijem”iz date situacije, zahvaan/a sam. .

Neki bi sve ovo nazvali životnim lekcijama koje moramo da savladamo u školi života. Ako nam se stvari ponavljaju, znači da baš tu životnu lekciju nismo savladali I da će nam se takve stvari dešavati iznova I iznova, dok lekciju ne savladamo(ponavljači), kao u školi.