PRIRODA NEMA REPRIZU

Fotografisanjem prirode i divljih životinja Predrag Kostin iz Zrenjanina bavi se od 2007. godine. Ili, kako sam kaže, od trenutka kada je kupio prvu profesionalnu opremu za fotografisanje prirode. Već godinu dana kasnije pobedio je na konkursu National Geographic Srbija.  Predrag Kostin je do sada imao devet  samostalnih i nekoliko grupnih izložbi fotografija širom Srbije.

A evo, šta je rekao za čitaoce Naj magazina:

Od kada datira Vaše interesovanje za fotografiju?

-Još od ranog detinjstva odlazio sam kod babe i dede koji su živeli na selu i svo slobodno vreme provodio sam u prirodi posmatrajući životinje.  Vremenom kada su se stvorili uslovi kupio sam foto opremu kako bih probao da zabeležim sve te divne trenutke koje sam doživljavao na terenima. U početku je to bila skromna oprema da bi kasnije to bila sve kvalitetnija,  adekvatna za ovu vrstu fotografije.

Kupili ste 2007. prvi profesionalni apparat. Kako ste se odlučili šta ćete fotografijsati?

-2007-me godine kupio sam svoj prvi profesionalni fotoaparat i teleobjektiv, pošto sam znao da će mi fotografisanje prirode biti prioritet u fotografisanju.

Šta je za Vas fotografija?

-Fotografija prirode i divljih životinja već odavno je deo mog života I porodice. Na  taj način pokušavam da podignem svest kod svojih prijatelja a i šire javnosti za očuvanje  i zaštitu životne sredine koja nas okružuje.  Živimo u vremenu gde se brzo živi i u toj trci za egzistencijom  zapostavili smo prirodu a ne retko radimo i protiv nje. Fotografijama divljih životinja pokušavam da skrenem pažnju da oko nas žive predivna bića i da bi trebalo malo više misliti na njih odnosno da im ne uništavamo prirodna  staništa.

Odlučili ste se da fotografišete prirodu. Kada izadjete na teren nikada ne znate šta ćete uslikati ili se zapravo nađe uvek neka zanimljivost za fotografisanje?

-U početku su to bili odlazci na teren tipa „idem pa šta uslikam“, vremenom kako sam počinjao da intenzivnije posmatram prirodu počinjao sam da planiram terene i taktike  kako da uspešno fotografisem životinju koju sam naumio, naravno nekada se namesti još neka životinja onako usput jer priroda krije razna iznenađenja.

Priroda je neprekidna inspiracija. Ali, šta u njoj preporznaje fotograf, a ne bi običan čovek?

-Priroda je jedna večita inspiracija, svaki dan je neponovljiv, poenta je u tome da većina ljudi kada ide u prirodu ide kako bi se odmorila, relaksirala…a fotograf kada ide u prirodu on ide ciljano kako bi napravio dobru fotografiju nekog revira, neke životinje, nekog dešavanja koje se u tom periodu odigrava u prirodi.

Zaposleni ste u jednoj kompaniji. Šta Vam je onda hobi, ljubav ili…

– Ne mogu reći da mi je fotografisanje prirode hobi, priroda i divlje životinje su moja velika ljubav  još od mog detinjstva, oni su deo mene i deo mog života.  Kada kažemo da se neko profesionalno bavi nečim to podrazumeva da od toga živi. Ja ne živim od prirode pošto sam zaposlen u velikoj kompaniji,   ali voleo bih kada bi mogao živeti od prirode i kada bih imao vremena da više budem u njoj.

Vaš rad je izložen očima javnosti. Dobijali ste I nagrade za fotografiju. One su priznanje, ali verovatno I vrlo obavezujuće..

-Do sada sam pobeđivao na mnogim konkursima gde je tema „wildlife“, izlažem svoje fotografije na međunarodnim portalima koji se bave fotografijom divljine. Kao i u svi,  tako se i mi fotografi prirode,  trudimo da napravimo što bolju fotografiju u odnosu na kolege koji se bave istom temom…da snimimo što lepšeg srndaća, jelena…što bolji momenat.

Isto tako i pomažemo jedni drugima tako što razmenjujemo iskustva o određenim terenima,  opremi, ponašanju životinja.

Koliko ste do sada imali samostalnih izložbi I planirate li neku uskoro?

-Do sada sam učestvovao na više grupnih izložbi fotografija gde je tema isključivo priroda,  a imao sam i devet samostalnih izložbi. Ove godine planiram  veliku izložbu fotografija koja će obilaziti naše nacionalne parkove a krenuće iz Zrenjanina krajem aprila.

Motive za Vaše fotografije nalazite uglavnom u Nacionalnim parkovima?

-Motive za fotografisanje nalazim svugde u prirodi pošto je ona nepresušan izvor,  samo se treba usredsrediti i izlaziti na teren. Ja uvek kažem da je Srbija predivna zenlja i  da nismo svesni kojom lepotom i raznovrsnošću smo okruženi i po meni ko god želi da se bavi ovom vrstom fotografije nema potrebe da odlazi i traži motive u nekim drugim zemljama ili na drugim kontinentima…  Srbija je prelepa, još kada bi je čuvali onako kako ona to zaslužuje bio bi to raj za nas fotografe.

Koji Vam je trenutak u prirodi koji nikada nećete zaboraviti?

-Bilo je puno nezaboravnih trenutaka u prirodi koje neću zaboraviti…izdvojio bih riku jelena koja je za mene jedan od najspektakularnijih događaja koji se dešavaju u prirodi…ili npr.  kada sam fotografisao poskoke odnosno taj bliski susret sa zmijama otrovnicama prema kojima svi imamo predrasude koje su apsolutno pogrešne…U svakom slučaju svaki izlazak je priča za sebe,  bilo da je u pitanju životinja koju fotografišem, teren na kome smo ili ti ljudi koji se bave životinjama a koji su mi vodiči.

Fotografija je postala dostupna svima, a samo odabranima uspeva da od nje naprave umetnost. Kako da prepoznamo taj momenat kada treba slikati ili slikati više puta dok ne dostignemo ono što želimo?

-Razvojem tehnologije sada su fotoaparati i oprema za fotografisanje lakše dostupni svima,  ali i pored toga mali broj ljudi uspeva da napravi kvalitetnu fotografiju prirode.  I  pored dobre tehnike potrebno je veliko iskustvo i poznavanje navika divljih životinja…nekada su to dani i dani praćenja i fotografisanja da bi se došlo do par baš,  baš dobrih fotografija.

Nakon toga ide onaj „teži“ deo posla koji mi fotografi prirode baš i ne volimo,  a to je odabir fotografija koje će mo objaviti.  Lično,  objavljujem fotografije koje se meni sviđaju i koje predstavljaju tu životinju u pravom svetlu, svu njenu raskoš i lepotu. Možda je to lose,  jer ipak ukusi su različiti, nekome bi se svidela neka druga fotografija,   ali ja mislim da mi imamo i određenu dozu odgovornosti prema tim našim modelima i da ih moramo prikazati onakvima kakvi zaista jesu.

Fotografisanje životinja u staništima, iziskuje vreme, beskrajno strpljenje I sl. Znači, posao koji nije baš uvek lak?

Fotografisanje životinja u prirodi sastoji se iz nekoliko segmenata i svaki je priča za sebe i iziskuje određene aktivnosti. Kada se odlučim za životinju koju želim fotografisati,  prvo proučim njenu biologiju da bih znao kada i gde da je tražim. nakon toga,  sledi terensko istraživanje  gde mi puno pomažu lokalni vodiči i ljudi koji su osposobljeni za rad na tom terenu, a nakon što utvrdimo da je na tom staništu pristupam pravljenju zaklona koji neće odudarati od tog terena (najčešće su to zakloni od grana i trave  koje rastu na tom terenu). Kada smo napravili sklonište-čeku,  onda ostaje samo da izlazimo na teren i čekamo, čekamo, čekamo…to čekanje zna biti izuzetno naporno pošto u zaklone ulazimo po mraku u ranim jutarnjim satima i tu ostajemo ceo dan, komarci, krpelji, pijavice, zmije, elementarne nepogode…uslovi ni malo laki ali sve se to zaboravlja kada se napravi dobra fotka.

Da li Vam vremenski uslovi, odrđuju gde I koga ćete fotografijsati?

-Vremenski uslovi često određuju kada i gde će mo fotografisati,  ali to ne znači da nam olakšavaju posao. Neke životinje su aktivnije po nekim uslovima koji su za čoveka teži ali u fotografisanju prirode čovek ima sporednu ulogu, glavni glumac je priroda a mi smo tu da je ispratimo…ili da odustanemo i sedimo u toploj ili rashlađenoj sobi.

Kada je reč o prirodi I ljudima, uvek se setim kako je gospodina Memedovića pojurio medved, što nije baš prijatno. Da li ste I Vi imali neku situaciju da se podvede pod “kritično”?

-Ne retko u situaciji smo da se nađemo oči u oči i sa opasnim životinjama,u tim trenucima bitno je da znamo gde je granica između njih i nas koju ne smemo prelaziti,  pošto tako možemo narušiti i svoju a i njihovu bezbednost. U mom dosadašnjem stažu „wildlife“ fotografa bilo je dosta kritičnih situacija iz kojih sam izlazio nepovređen. Izdvojio bih možda teren kada sam sa Rankom(Ranko Milanović) išao da fotografišem divokoze na Tari…u jednom momentu kada smo ugledali divokozu krenuo sam prema njoj spuštajući se niz stene i ne razmišljajući  o posledicama i na kraju kada sam je fotografisao i kada I kada je trebalo  da se vratim nazad do Ranka,  pogledao sam gore  prema njemu i pitao sa nevericom „jesam se ja ovuda spuštao“…samo je odmahnuo rukom…U  fotografisanju prirode često se događa da adrenalin bude toliko jak,  da ne razmišljamo o mogućim posledicama već samo o tome da uspešno fotografišemo što ponekad zna biti i opasno,  ali to se ne može iskontrolisati.

Da li je bitnija oprema kojom radite, ili “oko” I trenutak koji ste uhvatili…Verovatno, ste neko ko zarad kvaliteta ulaže I u opremu…

-Što se tiče fotografisanja prirode,  pored opreme koja je specijalizovana za fotografisanje iz velike daljine, po meni je isto tako bitna i priprema jer najbitnije je da nas životinja ne oseti pošto će samo tako moći da nam se prikaže u svom najlepšem svetlu. Ipak što se tiče ulaganja u opremu razvojem tehnologije  usavršava se i oprema za „wildlife“ fotografisanje,  koja nam omogućava da lakše napravimo dobru fotografiju u nekim lošijim vremenskim uslovima,  tako da je potrebno i s vremena na vreme ulagati i obnavljati opremu.

Savet našim čitaocima koji bi možda želeli da se bave fotografijom. Od čega da krenu…?

-Ukoliko želite da se bavite ovom vrstom fotografije,  potrebno je prvo naučiti ponašanje životinja,  a isto tako i raspitati se o opremi koja je potrebna za fotografisanje,naoružati se strpljenjem i krenuti u prirodu. Nemojte očekivati od svakog izlazka da bude uspešan ali verujte kada uslikate  prvu životinju,  neće biti srećnijeg čoveka. Fotografijom prirode ne može da se bavi svako.

Vi ste bavite fotografijom, daleko teži I neizvesniji od fotografa koji rad isa modelima,  zatvoren proctor, bogougodni uslovi..da li Vas privlači takav vid fotografisanja, ili…

-Svaka vrsta fotografije iziskuje određenu vrstu opreme i znanja,  ali po meni ova vrsta fotografisanja je posebna pošto ti ne možeš životinji reći kada kako i gde da stane da bi napravio dobru fotografiju dok je sa modelima lakše. Isto tako ima i svojih čari pošto je fantastičan osećaj „pobediti“ životinju na njenom terenu.

Da list e zagovornik da ima ljudi “koje kamera voli, I one druge, koje kamera ne voli”…

-Razvojem društvenih mreža, programa za obradu fotografija dolazimo do toga da je postalo bitnije znati postprodukciju  tj obradu fotografija nego fotografisati.  Rezultati svega toga mogu biti lepi ali nisu realni. Po meni ne treba težiti nečemu što nisi, takav si kakav si i to je to.

Koliko Vi volite da ste ispred objektiva, I da Vas fotografišu, umesto Vi njih.

-Kao i svi ljudi tako i mi fotografi prirode volimo da se fotografišemo,  ali imamo taj problem da nas malo ljudi može pratiti na terenu,  pošto su uslovi ekstremniji pa iz tog razloga nemamo puno fotografija sa terena.

Svi koji žele da vide kako I šta radite, gde I kako mogu da Vas nađu?

-Od proše godine aktivirao sam Instagram i Facebook profil divlja_srbija na kom prikazujem fotografije divljih životinja a izdao sam i jednu fotomonografiju pod nazivom „Reke života“ u kojoj su prikazane životinje koje obitavaju pored naših velikih reka Dunava, Tise i Begeja, to je moj način da se zahvalim svim mojim „modelima“ i da im na neki pomognem tako što ću uticati možda da se kod mojih prijatelja a i kod ostalih naših sugrađana podigne svest o očuvanju njihovih staništa jer priroda nema reprizu.

Olivera Marinković