BORAC U DUŠI

Zovem se Tatjana Čabarkapa i imam 32 godine. Već sedam godina sam udata za Lazara. Upoznali smo se sa 19 godina, prvog dana na fakultetu i ostali do dana današnjeg. Završili smo fakultet, a Lazar je od oca nasledio etno selo. Zajedno smo ga vodili, mada je biznis bio razrađen. Taj dobri čovek bio mi je kao otac. Hteo je da se povuče iz posla, bio je ozbiljno bolestan i sa puno poverenja nam ga je prepustio. Samo smo trebali da nastavimo tamo gde je on stao. Gosti su dolazili i odlazili, smeštaj je bio pun do Nove godine…konačno smo Lazar i ja dobili naslednicu iako smo se ozbiljno posvetili poslu. Zvala se Anja i bila je minijaturna kopija svoga oca. Na prvi pogled sve je bilo u redu, ali što bi rekla moja majka, kada ti je najlepše stavi kamen u cipelu da znaš da te bar nešto žulja, jer đavo nikada ne spava. Kažem, dani su tekli uobičajeno, kao po šablonu, ali meni se taj ritam dopadao. Mislila sam i Lazaru….

Došao je taj doček Nove godine i trebalo je da zaokružimo još jednu uspešnu poslovnu godinu i da krenemo u novu, verujući da će nam stara biti manje uspešna. Lazar je bio u restoranu, ja sam uspavljivala Anju, ne sluteći da će sve imati dramatičan tok. Lazar nije bio sa nama, došao je tek u 10 ujutro posle proslave, pravdajući se da je bilo puno posla, da su gosti došli od svukuda i da je njegov zadatak da ako traže raj, da im taj raj i obezbedi bar nekoliko dana dok praznici traju. Ništa nije biilo neobično u njegovoj izjavi i nijedan alarm se nije upalio u mojoj glavi i mom srcu. Ja sam Anju povela na sankanje, kako sam joj obećala a on je otišao da spava. Uživale smo sat vrenema, a onda sam rešila da odem do restorana, da popijem čaj, Anja uzme užinicu a da Lazara ostavimo još malo da odmori, jer je večeras bila repriza prethodne noći. Kako smo Anja i ja ulazile u restoran, pogled su mi privukle 3 devojke koje su se neobično glasno smejale i šalile sa osobljem, uživajući u čaju i rumu. Bile su moderne, možda mojih godina…bučnije, vesele, samo da se gosti ne žale, jer smo važili za nešto što je tradicionalno i porodično. Od njih tri privukla mi je pažnju jedna dugokosa plavuša koja je stalno tražila pažnju konobara. Odjednom je uzviknula: ,,A Laza, gde je Laza, idemo devojke da ga probudimo, počeo je da zabušava…“

Jednja od njih se uključi: ,,Premorila si čoveka sinoć, pa duže odmara…“

,,Ja odlučujem dokle i kako će odmarati“, reče ona smejući se baš baš glasno…

Znala sam da ima svakakvih ljudi i nisam tome pridavala naročitu pažnju. Lazar je bio moja najveća ljubav i iskreno sam verovala i ja njegova.

To je jedini detalj koji mi je tada privukao pažnju. Završila se Nova godina, gosti su odlazili kućama, a moj Lazar se promenio, pravdajući se velikim umorom. Odlazio je popodne da spava, bio je nervozan i svaka moja reč ga je nervirala. Onda se izvinjavao, pravdao svoje ponašanje hroničnim umorom, počeo je da priča o odmoru na koji je trebalo da ode sam, bar nekoliko dana da napuni baterije. Ubeđivao me je da njegova mama čuva Anju, a da će pansion preživeti ako ja rukovodim njime nekoliko dana. Uostalom, posao nam je išao kao podmazan, kako je on voleo da se hvali. Meni je to bilo čudno, ali sam iskreno verovala da je umoran i da govori istinu. Toga dana je već oko podneva otišao da prilegne, a telefon mu je ostao na stolu. Samo je bešumno vibrirao i poruke su mu stizale svaki čas. Pošto kod nas gosti sve rezervišu internetom, čudilo me je što mu stižu poruke svaki čas. Bilo mi je sumnjivo i uzeh da vidim o čemu se radi misleći da nešto nije hitno. Počele su da mu stižu poruke u kojima ga neko zove da mu izmasira leđa, jer se umorila od današnjeg posla, da sanja o zajedničikim trenucma koje će provesti baš u tom mestu gde je on hteo na odmor sam i slično. Poruke su bile ljubavne, kao izmedju dvoje ljudi koju imaju jak fizički kontakt i već neku dobru ljubavnu priču u kojoj uživaju. Bilo je tu i stikera, ali i poruka:  ,,nedostaješ mi, uželela sam se“ i slično. Otišla sam na viber i videla da je vlasnica tog broja devojka koju sam videla onda u pansionu….svet mi se okrenuo u trenutku i počeh grozničavo da razmišljam šta da radim…ruka je pošla sama. Počeh da joj odgovaram na poruke, onako  strasno kao što bih pretpostavila da bi to Lazar učinio. Vraćala je, mjaukala, mazila se isto porukama. Jednog trenutka mi je uzvratila da ,,ona debiluša ne zna kakvo blago ima pored sebe“…sve  me je zaboleleo…počela sam sve najgore da joj pišem o sebi samoj, izjavljivala ljubav, pošto ga dobro poznajem znala sam kojim bi se rečnikom služio. To je onu plavušu dovodilo do ushićenja.

Sve to trajalo je neka tri sata. Probudila se Anja, ali i Lazar…počeo je grozničavo da traži telefon, držeći u drugoj ruci Anju…pustila sam ga, čekajući da totalo poludi što ne zna gde je. Posle jedno 10 minuta pitala sam ga: ,,Ovo tražiš?“

,,Da“, rekao je kao hipnotisan, ,,daj da vidim…očekujem neke goste da mi potvrde dolazak…“

,,Stvarno?“…upitala sam ga. Po mom tonu shvatio je da znam…okrenuo je taktiku i počeo…,,ako si mi čitala poruke, to nije lepo, tako nisko nikada ne bih pomislio da možeš da mi zadaš udarac“…ćutala sam…i radila po kući.. nisam ga ni slušala, razmišljala sam samo šta će sada da se dogodi kada bude video šta sam uradila….odjednom spoljna vrata su se otvorila…Slavica, tako se zvala dugokosa plavuša, utrčala je cvrkućući…

,,Ljubavi, dolazim evo me uskačem u tvoj krevet kao što si želeo“…a onda je stala kao ukopana. Ja sam sedela na trosedu, Anju sam već odvela kod bake…i shvatila da je ovo trenutak za raščišćavanje.

Plavuša je stajala kao ukopana i pitala: ,,Šta će ova ovde, zar nisi rekao da je debiluša otputovala kod svojih?“

Lazar se držao za glavu…

,,Izvini, Slavice…one su moj život i ne mogu ni na kakav put…“

Odjednom im je oboma bilo jasno. Pozvala sam je da dođe u njegovo ime, obećavala lud seks, nezaboravan provod…i slično. Dojurila je misleći da se sve vreme dopisivala sa njim…i eto situacija se rešila….

P.S. Mogu da zamislim kako su se osećali. Ali ni meni nije bilo baš najprijatnije. Situaciju smo prevazišli razgovorom i obećanjem da se to više neće ponoviti. Naši odnosi su kao i pre…ali ako primetim, naći ću ja već način da to rešim….takva sam, borac u duši….

Tatjana Čabarkapa