POTRAGA ZA SOBOM

Prvo smo upoznali Metija Kamberija kao pisca knjige “Grad bola”, a sada takodje, kroz knjigu upoznajemo život njegovog brata Danijela Kamberija. Ovaj dvadesetdvogodišnji mladi čovek iz Niša, je ohrabren od strane brata da iz sebe izbaci sva osećanja nagomilana tokom teškog života. Kaže I da nema nikakvo materijalno bogatstvo da ostavi svojim ćerkama, ali da im od srca poklanja I posvećuje knjigu  koja je upravo izašla iz štampe. Knjigu je pisao ove zime  dok je boravio u prihvatilištu sa porodicom. U Centru Mara je započeo I završio  svoj prvi roman “Potraga za sobom”. Ni malo lepo detinjstvo je proveo u Domu i nekoliko hraniteljskih prodica.  I danas se bori za egzistenciju, ali da njegov ni malo lak životni  put ostaje zabeležen u knjizi, tj, u autobiografskom romanu…

-Memoari se obično pišu u poznim godinama, ja sam svoje napisao sa dvadeset I dve. Iako veoma mlad proživeo sam više nego što bi neko za tri života… Tako to valjda biva kad te život sapliće na svakom koraku, kad nema detinjstva, ni toplog doma niti okrženja koje ti pruža ljubav.  Ja sam majčine ljubavi do dana današnjeg ostao željan…sada kada formiram svoju porodicu I tražim mesto pod suncem, želim svojoj deci da pružim što je za zdravo odrastanje najvažnije, a to je neizmerna, nepokolebljiva I bezuslovna roditeljska ljubav I pažnja. Zato vam dragi čitaoci, poklanjam ovu knjigu sa nadom da ćete razumeti, da ćete se ponekad  čak I gromogoslasno nasmejati I da ćete u svakom mališanu bio on vaš ili ne, naći način da pružite ljubav koja nas, naposletku sve I održava u životu, napisao je u uvodnom delu Danijel Kamberi.

I danas, kada ima porodicu, svaki dan je nova borba za egzistenciju, ali da je motivisaniji zbog  prodice, supruge I dve ćerke. To mu daje snagu I volju za dalji život I borbu.

Oni nemaju svoj „krov nad glavom“ I stalno menjaju adrese. Prvo su živeli kod njegove majke, ali su sticajem okolnosti, opet otišli u Prihvatilište.

-Deca imaju samo tri I godinu dana I Prihvatilište definitivno nije mesto za odrastanje. Zato smo trenutno u stanu tašte, ali boravak u Prihvatilištu Mara je bio značajan zbog toga što sam tamo završio svoj prvi roman, a on je spoj svega onoga što sam do sada prošao I proživeo živeći između ulice, mahale, Doma za decu i porodica koje su me čuvale, kaže Danijel Kamberi.

Trenutno je bez posla, radi povremeno kao gradjevinac.  Želja mu je da porodici obezbedi sve ono što sam nije imao. Nije imao novca ni da izda knjigu, ali su mu ljudi iz jedne izdavačke kuće, izašli u susret, I izdali je!

-Najvažnije mi je da moje ćerke imaju dom i miran san, da ne budu gladne i prepuštene sebi. Roman sam pisao zbog njih, ali i zbog sve dece koja imaju detinjstvo slično mom. Nisam imao para da štampu, lekturu i sve što ide odmah platim, ali su mi iz izdavačke kuće Seroprint omogućili da im plaćam koliko i kada mogu. Najbitnije mi je da moja deca to pročitaju i da imaju nešto što će uvek biti sa njima. Nemam bogatsvo da im ostavim, one su mi najvrednije na svetu i zato sam im napisao autentičnu priču o životu, priča Danijel Kamberi. Ukoliko želite da I vi pročitate ovu tužnu ispovest, poručite knjigu putem sajta www. danijelkamberi. com

Olivera Marinković