Svojim muzičkim spojem tradicionalnih i modernih zvukova, čini se da je zavole i oni koji baš ne vole narodnu muziku. Kada Dejan i njegov bend zasviraju, niko ne može da ostane da mirno sedi, već kreće pravo na đuskanje i skakanje. Pozitivna energija izlazi iz svakog zvuka njegocve trube. Pored svega toga, Dejan je pristupačan, ljubazan i prizeman, a pritom velika zvezda, što samo dokazuje njegovu veličinu. Sve to je ekipi Naj magazina bila poprilično olakšavajuća okolnost kako bismo uspešno napravili ovaj intervju.
-Potičete iz muzičke porodice. Trubu je najpre svirao Vaš pradeda Tanasije, pa deda, Danilo, pa Vaš otac, čuveni srpski trubač, Mića Petrović. Sada trubu svirate Vaš brat, Darko i Vi. Da li ste još kao mali znali da ćete se baviti muzikom?
Pa, nije baš da sam znao, ali sam kao mali uvek maštao i zamišljao da sviram trubu, poput svog oca, da osvajam nagrade i nastupam pred velikim brojem ljudi. To su, valjda, one dečije maštarije kojima donekle određujemo svoju budućnost. Truba mi je oduvek bila tu, od rođenja je sastavni deo mog života i nikada nisam ni imao dilemu čime ću se baviti, odnosno, da li ću je svirati.

-2006.godine ste na Saboru u Guči osvojili najprestižniju nagradu na ovom takmučenju- „Majstorsko pismo“. Kakva su Vam sećanja na taj period?
Prelepa sećanja na jedan veoma uzbudljiv period. To je, takođe, godina u kojoj sam se oženio i period kada zapravo počinje rad sa Big Band-om. Neke od lepših trenutaka u životu sam doživeo baš u tom periodu.
– 2010. ste odlučili da prekinte takmičenje na Saboru. Zašto?
Jednostavno je bio trenutak za to. Više puta do tada smo osvajali sve glavne nagrade, a te godine je u Guči organizovano prvo Međunarodno takmičenje trubača, na kojem sam osvojio “Prvu trubu sveta.” Želeo sam da iskoračim dalje, a ujedno, tu je bilo i mnogo mladih orkestara kojima je trebalo dati mesta u takmičenju.
-Nastupali ste u velikim svetskim gradovima kao što su London, Toronto, Moskva, Atina, Solun, Milano, Torino, Trst itd.kao i na gradskim trgovima u Negotinu, Kraljevu, Banja Luci, Svilajncu, Paraćinu. U dvoranama – veliki koncert u Sava Centru, u Beogradu, zatim u beogradskoj Areni i hali Milenijum u Vršcu. Koji nastup Vam je bio najupečatljiviji? Koji biste izdvojili?
Na to je stvarno teško dati odgovor. Mnogo je nastupa i svaki je poseban na svoj način. Svaki ima svoju energiju i kad god se setim nekog koji bih izdvojio, onda se setim sledećeg, pa sledećeg, pa sledećeg i tako u nedogled. Na primer, jedan od dražih mi je prvi koncert u Sava Centru, 2011. godine, ali isto tako mi je drag i prošlogodišnji, “Trubom kroz Srbiju”, takođe u Sava Centru. Možda je najbolje da svaki sledeći očekujemo kao poseban.

– Šta nam uradite svojom trubom kad zasvirate? J Niko ne može da ostane na mestu. Napravili ste spoj tradiicionalne i modern muzike. Svom bendu ste dodali- klavijature, bubanj, perkusije, gitaru, bas gitaru, ženski i muški vokal. Odakle ta fenomenalna ideja?
Pa, da i to je ideja od ranije koja se postepeno razvijala. Odavno već nemamo klavijature I ženski vokal, ali taj spoj je i dalje tu. Ne znam, nisam se trudio da se pošto-poto razlikujem od drugih, već da napravim neki iskorak u muzici. Ljudi su bili navikli da trubački orkestri u Srbiji sviraju jedan određeni repertoar, isti melos, sve u okvirima jednog stila. A, muziku, kao takvu, ne možemo ograničavati. Truba je instrument kao i bilo koji drugi i nikad nisam video razlog zbog koga ne bi moglo da se svira i nesto drugo, naravno, pod uslovom da dobro zvuči i da se sviđa ljudima
-Imate li ideju da napravite nešto novo, tako dobro što bi pariralo “Vrtlogu”?
Da, mislim da ta ideja uvek postoji. Ali, ne toliko u smislu poređenja ili pariranja Vrtlogu, već u smislu stalnog napretka i poboljšanja onoga što radiš u raznim aspektima. Mislim da je to slučaj kod većine umetnika I ljudi koji stvaraju nešto.
–Vaši utisci iz saradnje sa Sanjom Vučić?
Sjajni utisci! Sanja je divna osoba, veoma talentovana i harizmatična, veliki profesionalac i veliki prijatelj.
-Hoćete li još neku narodnu pesmu da “oživite” kao “Šuška se šuška”?
Pa, možda, videćemo… Evo, baš ovih dana smo promovisali pesmu “Ja sam momče sa Kosova”, koju je otpevao nas proslavljeni glumac Milan Vasić, pa mozda i nju možemo svrstati među takve pesme.
– Možda biste nam otkrili nešto od Vaših planova za nove projekte?
Čini mi se da su nam, u ovo vreme, svima, planovi malo ograničeni zbog celokupne situacije, tako da se najviše nadam zdravlju, povratku u “normalan režim” života i nastupima na koje smo navikli. U međuvremenu, uvek se na nečemu radi, ali otom – potom… Čućete…;)
Dejanu i njegovom bendu želimo sve najbolje i da nastave da žare i pale svojim trubama.