AKO SLAVITE SVETOG NIKOLU

U narodu postoji duboko ukorenjena pobožnost prema Svetom  Nikoli, jednom od najvoljenijih svetitelja u hrišćanstvu. Njegovo ime se izgovara sa poverenjem, često u nevolji, ali i sa radošću, jer se veruje da je brz pomoćnik i zaštitnik svih koji mu se obraćaju. Ipak, i pored velike rasprostranjenosti njegove slave, mnogi vernici nisu sigurni šta zapravo znači praznik koji se u narodu naziva „Mladi Sveti Nikola“, niti po čemu se razlikuje od zimskog Nikoljdan-a.

Da bi se ovaj praznik pravilno razumeo, potrebno je najpre vratiti se istoriji i suštini crkvenog predanja. Sveti Nikola bio je episkop u gradu Mira u Likiji, u 4. veku, i već za života je bio poznat po svojoj blagosti, milosrđu i čudesnoj pomoći ljudima. Njegova dela nisu bila glasna ni nametljiva – pomagao je tajno, štitio nevine i bio oslonac onima koji nisu imali nikoga. Zbog takvog života, Crkva ga je prepoznala kao svetitelja, a narod ga je zavoleo kao svog zaštitnika.

Glavni praznik posvećen Svetom Nikoli slavi se 19. decembra i obeležava dan njegovog upokojenja, odnosno prelaska u večni život. Taj dan ima duboko duhovno značenje i u srpskom narodu je najčešće vezan za krsnu slavu, uz post, molitvu i porodično okupljanje. Međutim, postoji još jedan važan datum u crkvenom kalendaru – 22. maj, kada se obeležava prenos njegovih moštiju iz Mire u italijanski grad Bari 1087. godine.

Upravo ovaj praznik narod naziva „Mladi Sveti Nikola“, iako taj naziv nema teološko uporište. On je nastao iz potrebe da se razlikuju dva datuma, ali suštinski govori o istom svetitelju. Majski praznik ne označava novi događaj iz njegovog života, već potvrdu njegove trajne prisutnosti među vernicima. Prenos moštiju dogodio se u vremenu velikih istorijskih previranja, kada je postojala opasnost da svetiteljeve mošti budu oskrnavljene ili zaboravljene. Njihovim prenošenjem u Bari, one su sačuvane i postale dostupne velikom broju vernika, a od tada se vezuju za brojna čuda i isceljenja.

U duhovnom smislu, ovaj praznik ima posebno značenje jer svedoči o tome da svetitelji ne prestaju da deluju nakon smrti. Njihovo prisustvo u životu crkve je živo, a mošti su znak te neprekidne veze između neba i zemlje. Zato se ovaj dan ne doživljava kao običan istorijski događaj, već kao potvrda vere da Božja blagodat deluje kroz svetitelje i dalje.

Za razliku od decembarskog praznika, koji nosi ozbiljniji i postni karakter, proslava u maju je radosnija i svetlija. Tada se ne posti, jer praznik uvek pada u period godine kada je dozvoljena mrsna hrana. Ipak, suština proslave ne nalazi se u trpezi, već u molitvi i zahvalnosti. Vernici tog dana odlaze u crkvu, pale sveće i obraćaju se Svetom Nikoli sa verom da će ih čuti i pomoći im, kao što je to činio kroz vekove.

U porodicama koje slave Svetog Nikolu kao krsnu slavu, ovaj praznik se obeležava skromnije. Nema obaveze velikog okupljanja, ali se često priprema koljivo, pali sveća i izgovara molitva. Time se pokazuje kontinuitet poštovanja i svest da odnos sa svetiteljem nije vezan samo za jedan dan u godini, već za trajnu duhovnu vezu.

Važno je naglasiti da proslavljanje ovog praznika ne treba svoditi na običaj ili formalnost. U pravoslavlju, svaki praznik ima smisao samo ako vodi ka unutrašnjem preobražaju. U slučaju Sveti Nikola, to znači podsećanje na njegov način života – tiho dobročinstvo, brigu za druge i veru koja se ne pokazuje rečima, već delima.

Razlika između „zimskog“ i „letnjeg“ Svetog Nikole, kako se često kaže u narodu, nije razlika u svetitelju, već u poruci koju praznici nose. Decembar nas podseća na njegov sveti život i odlazak u večnost, dok maj govori o njegovom trajnom prisustvu i pomoći među ljudima. Jedan praznik nas poziva na smirenje i duhovnu disciplinu, a drugi na radost i zahvalnost.

Na kraju, suština oba praznika ostaje ista – vera u dobrotu, milosrđe i Božju blizinu kroz svetitelje. Zato se „Mladi Sveti Nikola“ ne slavi zbog običaja, već kao podsećanje da svetost nije prošlost, već živa stvarnost koja i danas dodiruje život verujućih.