SVAKA ULOGA JE ISKUSTVO ZA SEBE

Bojanu  Kovačević-Gajin glumicu, najćešće gledamo u pozorištu I na televiziji. Želju da glumi,   iskazala je u osnovnoj školi, a posle završenog trećeg razreda gimnazije pokušala da se upiše na FDU.  Pokušala I uspela! Otuda I  prvo pitanje, vezano za želju I potrebom da krene glumačkim stazama. Čime se predstavila i čime je osvojila svoje tadašnje profesore?

Čitala sam u mnogim biografijama umetnika,da su se za svoj poziv opredelili još kao deca. Tako  sam i ja već u osnovnoj školi poželela da postanem glumica. U tinejdzerkim godinama sam bila sigurna da to najviše želim. Činilo mi se da na svetu ne postoji lepša i zanimljivija profesija.Prijavila  sam se posle III godine gimnazije, htela sam što pre da se okušam na prijemnom,da bih “kao” bila  potpuno spremna posle IV razreda. Naravno, nisam znala da će me iz prvog i primiti. Za prijemni  sam spremila Ninin monolog iz 2. čina, Čehovljeve drame Galeb. Maricu iz Sumnjivog  lica,Branislava Nušića i Preverovu pesmu “Uvelo lišće”.Verujem da su profesori iz toga procenili  da imam talenta i zato me primili.

Volim da pitam glumce kako pamte svoje studentske dane, pa ću tako i Vas….

Mislim da nema ničeg lepšeg od studiranja nekog umetničkog fakulteta. Mi smo na akademiji provodili ceo dan,svaki dan. Uvek je bilo mnogo vežbi i zadataka iz stručnih predmeta koje smo  morali da spremamo vikendom i praznicima. Predavanja i časove smo imali od jutra do večeri, sa  pauzom za ručak. Fakultet nam je bio druga kuća, klasići druga porodica. Uveče bi  išli u pozorišta I  ulazili “na indeks”, gledali predstave. Bilo je divno i intenzivno!

Malo neobičan izbor diplomskog, a potpisali ste i režiju i adaptaciju teksta. Hrabar potez?

Diplomirala sam na proznom delu”Vodena vila odlazi” Ingebor Bahman. S obzirom da nije drama  morala sam da je adaptiram. Uobičajeno je da se diplomac angažuje oko svog diplomskog rada I  kao reditelj i kao neko ko adaptira tekst. Ne znam kako je sada, tako je tada bilo, sami smo rezirali  svoje ispite. Naravno, zamolili bi kolege reditelje da nas pogledaju i daju neku sugestiju. Tako sam  se i ja konsultovala sa Nikolom Pejakovićem, koji je bio u paralelnoj klasi režije. Zamislila sam da  na sceni, u krevetu sve vreme leži muškarac koji spava ledjima okrenut publici. Uspela sam da  nagovorim najboljeg druga sa režije Vasila Hristova, da on bude taj što spava. Vasil danas živi i radi  u Skoplju.

Još za vreme studija, počinjete i da radite…

Da. Već na prvoj godini smo svi sa klase snimali emisije na radio Beogradu, koje je režirao naš  profesor Arsenije Jovanović. A zatim i neke emisije na televiziji, isto sa profesorom. Na 3. godini  glume dobila sam ulogu u predstavi “Kako mogu da te čujem dok voda teče” na maloj sceni  Narodnog pozorista u Beogradu. Kasnije su došle uloge za školski program “ Vukov leksikon” I  “Atom po atom”, a zatim i predstave u pozorištu Boško Buha.

Tada ste delili kadar sa Draganom Maksimovićem. Kako se sećate tog dragocenog iskustva, a posebno me interesuje kako je bilo saradjivati sa njim?

Ako me pitate za film “Psalm”, režirao ga je Vuk Janjić. On je adaptirao istoimenu pripovetku  Mihajla Bulgakova. Ja sam igrala lik Vere,samohrane majke jednog dečaka. Snimali smo ga u  Sarajevu neposredno pred rat. Nekoliko godina kasnije sam imala priliku da ga gledam na  Roterdamskom filmskom festivalu, gde je dobio odlične kritike.  Partner mi je bio jedan od naših najvećih glumaca svih vremena, Dragan Maksimović Maksa.  Sa njim u kadru nisam imala osećaj da bilo šta treba da glumim,već samo da  budem, postojim, dišem, govorim. Činilo se da je gluma najlakši posao na svetu. Radilo se filmskom  trakom i sećam se da smo morali neke scene da snimimo iz prvog puta. Nikada neću zaboraviti  atmosferu na setu, kad cela ekipa zna da moramo sad ili nikad.

Koliko Vam je važno sa kim delite kadar, scenu?

Mi,  glumci, uglavnom, nismo u prilici da biramo sa kim ćemo deliti kadar. Svakako sam opuštenija  kad znam da snimam scenu sa nekim koga već poznajem ili sa kim sam ranije radila. Nema boljeg  osećaja nego raditi sa kreativnim, fokusiranim, disciplinovanim, vaspitanim, jednom rečju  profesionalcem. Srećna sam i zahvalna što sam imala priliku da radim sa velikanima kao što su Svetlana Ceca  Bojković, Vlastimir Djuza Stojiljković, Branka Petrić, Dragan Nikolić i mnogim mladim glumcima čije  vreme tek dolazi.

Svaka uloga je iskustvo za sebe, igra i učenje. Koji bi bio Vaš redosled?

Da, to je tačno da je svaka uloga iskustvo za sebe. Mada je tačno i to što je jedan učitelj glume  rekao da mi nosimo svoje uloge ko repove u svaku sledeću. Redosled bi kod mene bio  učenje, igra, iskustvo.

Kažu koliko se dajete ulogama, toliko Vam se i vraća. Volite li te povratne infomacije i čije su Vam sugestije i mišljenje najmerodavniji i najdragoceniji?

Naravno, volim kad vidim da se ljudima svidja ono što radim. Glumac ne može bez publike.  Radimo za

“ drugog”.  Važno mi je mišljenje moje porodice. Volim i konstruktivnu kritiku. Tako učim I  razvijam se. Sebi samoj sam, ipak, najstroži kritičar.

Jedno vreme bili ste i voditeljka na televiziji?

Kao mlada glumica vodila sam emisiju Mladi lavovi. Zapravo nisam bila pravi voditelj. Imali smo  urednicu, divnu Evu Hristić koja je pisala scenario.  Zamišljeno je bilo da glumci u emisiji ugoste  mlade ljude koji su se istakli u nekom sportu ili nekoj umetnosti. Tada sam imala priliku da  upoznam veoma zanimljive mlade ljude.

Uloge u pozorištu su se nizale jedna za drugom. Pozorište odnosi puno vremena, strpljenja, probi, ali donosi šta….

Jeste, uloge su se nizale sve dok ja u jednom trenutku nisam napravila pauzu zbog podizanja  deteta i najvažnije uloge -uloge majke. Nisam umela drugačije nego da sina postavim u centar svog života i provodim svoje vreme sa njim u periodu kada je to njemu i bilo najpotrebnije. Uživala  sam u roditeljstvu, pa sam se malo udaljila od svoje profesije. Prvo sam se vratila svom poslu u  serijama, a tek kasnije su stigle i neke uloge na sceni. Biti na daskama koje život znače, pred  publikom,koja sa vama diše i istog momenta imate povratnu emociju je nešto zaista  prelepo, jedinstveno, svaki put drugačije i neponovljivo.

Bavite se i pedagoškim radom od 2009. godine?

Radila sam sa decom školskog uzrasta nekoliko godina. Smatrala sam da glumačka igra  doprinosi osećaju slobode i kod dece. Našoj deci školski sistem učenje nameće kao  nešto restriktivno i kompetitivno. Želela sam da im obezbedim mesto za razvoj gde nema ocenjivanja, gde  u slobodni da iznesu svoje mišljenje, bez da im drugi to mišljenje vrednosno procenjuje. Mesto  de su isto tako slobodni da kažu šta i kako se osećaju, koje su im dileme, želje, snovi i da to  pretvore u umetnički sadržaj.

Gledali smo Vas i u televizijskim serijama. Volite li što se trenutno puno snima i da li Vam je u planu da se pojavite u nekoj TV seriji?

Mislim da je to jako dobro i raduje me što se toliko radi. Pored Aviondžija u ovom period  snimala sam serije Branilac i Kalkanske krugove.

Gledamo Vas i u Aviondžijama. Koliko kao glumac volite komedije i mislite li da je teže nasmejati (ma kako to lako izgledalo gledaocima) ili rasplakati publiku ? I koliko je bilo zabavno i Vama da ih snimate?

Mislim da mnogo zavisi od različitih okolnosti. Pre svega, koliko je priprema bila dobra, kakav je  tekst, kakva energija vlada na projektu tokom celog procesa, koliko je reditelj spreman i koliko nas  vodi u dobrom pravcu. Ako smo uspeli da nasmejemo ili rasplačemo publiku znači da su te  okolnosti tome uveliko doprinele. U Aviondzijama je zaista od samog početka bilo puno  entuzijazma koji nije jenjavao tokom svih snimajućih dana. Voleli smo to što radimo, voleli svoje  likove, pravdali ih i čini mi se da je sve to stiglo do gledalaca.

Cilj umetnosti je negde da nas dotakne, i da nas bar na trenutak izmesti iz stvarnosti. Šta je Vaša preporuka da obavezno pogledamo, pročitamo,…i sl.

Rado vam preporučujem knjige Nataše Milović “U Kvinsu nema seksa”, Dane Todorović “ Park  Logovskoj”, Borivoja Gerzića “ Beket: čovek i delo”. Od filmova “ Trogao tuge” Rubena  Estlunda,seriju na Hbo-u “ Irma Vep” sa predivnom i pretalentovanom Aliciom Vikander.

Gde će publika imati prilike da Vas vidi u nekom narednom periodu?Kakvi su Vam planovi?

Publika može da me gleda u novim sezonama Aviondžija,Braniocu i u pozorišnoj predstavi  Sirena i Viktorija. Trenutno sam u pregovorima za dva nova projekta.

Olivera Marinković