Breaking

ŽIVELA SAM DVA ŽIVOTA

Intervjui / TV Lica / 3 avgusta, 2022

Aneta Farago je je u voditeljsko,  novinarski ali I autorski  posao krenula sasvim slučajno, a onda se decenijama, na radost publike I zdaržala u njemu. Voli podjednako I svoju radijsku, ali I televizijsku  karijeru I ne bi mogla da se odluči koja joj je draža. Jednom rečju voli svoj posao, (a nije floskula), jer sa istim žarom I strašću kao I na početku radi I stvara.  Danas je ona gost Naj magazina I vratiće nas malo u druga vremena, u prošlost, ali ima tema I iz sadašnjosti o kojima smo popričali sa njom.

 

Dugo ste u novinarsko, voditeljskom poslu. Sećate li se svojih početaka?

Sam početak slučajan. Slučajno zalutala na neku audiciju tadašnjeg studentskog programa Index 202 Radio Beograda i ostala. Posle 6 meseci mučeničkog pripravničkog staža, nipodaštavanja novajlije, podsmeha redakcijske elite,  trčanja po ulici i nošenja Nagre teške 15 kg , pravljenja anketa i slanja na neke bezvezne drugorazredne reporterske zadatke, bila sam spremna da to oberučke napustim.

 

Kako je dalje tekla Vaša karijera?

I opet slučajan susret na stadionu Tašmajdan gde sam po „novinarskom zadatku“ delila neke flajere i pravila anketu sa posetiocima koncerta, upoznajem glodura Zabavno humorističke redakcije Prvog Programa Radio Beograda i dobijam poziv da dođem kod njih u redakciju jer su im potrebni novi saradnici. Tu počinje moja prava škola sa doajenima radio novinarstva i mogućnost da pišem nešto svoje autorsko. Da ti se samo ime pojavi u odjavi emisije, vođena rukom onih koji su bili legendarni u tom poslu: Bora Oljača, Kića Stanković,  Petar Kralj, Milena Šiškin i emisije Karavan, Vikend počinje u ponoć, Magazin i druge za mene je bila čast…Duhoviti,  dragi ljudi. Više ništa nije bilo teško ni mučno. Činjenica, mikrofon i studio sam mogla samo da gledam na slici pa o tome nisam ni razmišljala. Trebalo je  da budeš mnogo „jak“i „pečen“ rečeno današnjim žargonom,  da bi se popeo na drugi sprat pod posebnim krugom obezbeđenja gde su se nalazili studiji i tonske režije. O šprah feleru neću ni da govorim. Takvo nešto nije dolazilo u obzir. Doajeni spikera Vesti Radio Beograda su držali posebne časove edukacije i jezičkih vežbi za sve novajlije. A da bi uopšte stigao do njih morali su da utvrde da li ti je glas foničan i da ga snime i donesu kratku odluku. Može ili ne može pred mikrofon. Tačka.

I kako je to obično bivalo sa mnom, dakle slučajno, dogodila se jedne noći velika tregedija u rudniku Rembas. Mnogo ranjenih i mrtvih rudara. Nacionalna žalost. Protokoli u takvim situacijama su bili jako strogi i programska šema se trenutno menjala i prilagođavala trenutku. Dežurni novinar se nije javljao na poziv te noći i opet odluka glavnog urednika, morala sam ja pred mikrofon. Najave, odjave, vesti-

sve. Šta si rekao,  rekao si, otišlo u etar. Bila sam zaleđena. Činjenica da te apsolutno svi slušaju, da ne smeš da pogrešiš, da ne zamucaš, ta gadna, ledena trema je postala moj prijatelj te noći. Moj glas je bio miran, ravan i zvaničan. Bilo je dobro odrađeno. Zapravo toliko dobro odrađeno pod pritiskom i u posebnim oklolnostima da je bilo prijatno iznenađenje za sve,  a ponajviše za mene … Tako je zapravo započela moja karijera voditelja živog programa u Radio Beogradu.

 

Za mladje koji ne znaju, Poselo je bilo dešavanje  sa mnnogo dobre muzike, zabave sa mnogo veselja. Kako Vi pamtite to vreme?

Poselo 202 je još jedna velika stavka u mojoj radnoj biografiji. I to ne ono studijsko,  redovno izdanje već ono nedeljom na Kalemegdanu pred hiljadama ljudi, uživo, normalno. To je bio teren za “ velike igrače“. Nastupala su najveća imena YU estrade i to bez izuzetka. Ko je nešto značio na muzičkoj sceni bio je tamo a publika bučna, navijačka bez zadrške. Pokojni Mihajlo Gligorijević, čuveni Gliga bio je sinonim te muzičke manifestacije. Godinama. Publika je volela njegov bas bariton i markantnu, opuštenu pojavu. Žika Nikolić Šarenica je takođe povremeno vodio ovaj tradicionalni spektakl.

Ajd,  sad ti nastupaj posle njih! Hoće li me ljudi prihvatiti? Hoću li i ovo preživeti!? Prvi ženski voditelj Posela na Kalemegdanu!.Aloee! Visoka metar i čvarak! Najvatreniji pobornici dobre narodne muzike su uvek bili oko bine, mnogi goli do pasa, koja je duboko zadirala u košarkaški teren na Malom Kalemegdanu. Staneš tamo i zaboraviš kako se zoveš. Svuda oko tebe masa ljudi, iza tebe orkestar koji kreće na tvoj znak, ozvučenje za 5000 ljudi , tonska režija organizatori, espicijenti, izvođači. Haos koji je radio kao sat. I opet živi prenos. Nema greške. Nije dozvoljena. Šta ako počnem da pištim onako ženski ne bi li nadjačala svo ono zujanje i hučanje? Hoću li doživeti javnu sramotu? Sve je to trčalo kroz moju glavu dok nisam izašla na binu i srela se sa pogledom Romkinje koja je stajala naspram samog kraja bine duboko u masi ljudi držeći ružu u zubima i zureći u mene. Gleda ona mene , gledam ja nju. Ne trepćem ali i ne skrećem pogled. Sve na momenat je utihnulo. Muk. Svi ćute. Čekaju. Gledamo se tako jedan dugi trenutak i ona baca ružu ispred mene. Ja se sagnem  , uzmem i privijem je na grudi. Prolomi se veliki aplauz. Poselo 202 na Kalemegdanu moglo je da počne i ja sam njim…

 

Sve mogućnosti, pisanje, radio I televiziju – sve ste iskusili. Ali, šta je Vaša najveća ljubav i zašto?

Glas je jedino što ne stari. Ni dan danas ne znam šta mi je draže. Mislim da volim obe priče podjednako. I  Radio i TV. Valjda zato što su obe bile turbulentne u mom slučaju.

 

Putovali ste  puno zahvaljujući poslu. Koje druženje sa publikom ćete nositi u srcu kao nezaboravano?

Nezaboravan je bio koncert Posela 202 u  Nišu na  Čairu pred jedno 15-20 000 ljudi. Publika nije dozvoljavala Tomi Zdravkoviću da siđe sa bine i prekidala je koncert više puta iako je već uveliko pao mrak. Žika Nikolić je izgubio glas posle jedno 4 sata a ja malo kasnije. Šta da vam kažem bio je to spektakularan koncert koji je trajao mnogo duže nego što je bilo planirano. Glava mi je zujala danima posle,  ali mi je drago što sam bila deo i te priče.

 

 

U svakom poslu, je najteže trajati. Vi trajete I kao vino ste. U čemu je tajna?

Možda je uspeh u kontinuitetu. Možda u stavu i odgovornosti prema onome što radite. Kažete da sam kao vino. Realno, žene jesu kao vino. Svake godine su starije. (namig-prim.aut.)

 

Ovaj posao, mnogo daje, ali mnogo I uzima. Pre svega, vremena I živaca. Šta je Vama dao, a šta uzeo?

Živela sam dva života.To sam dobila. To mi je posao i uzeo. Menjala televizije od nacionalnih do privatnih. To sam izabrala i platila punu cenu. Pogrešno ili ne,  sada nije važno niti žalim. To su moje bore na licu.

 

Da li ima nešto za čim žalite, u poslu, ili da li ima nešto što niste uradili, a želeli ste?

Iz ove sada već iskustvene perspektive za mene nema većih izazova. Prvi Folk Maraton 3K TV Beograd,  je lično moj autorsko urednički projekat.  Živi prenos koji je trajao 5 sati i 45 minuta. Orkestar Miše Mijatovića i revija najpoznatijih pevača narodne muzike iz Centra Sava. I tako satima. Kad biste samo znali koliko je tu bilo osporavanja i loših prognoza o slavnoj propasti prenosa bez obzira na već ustaljenu autorsku muzičku emisiju.  Uz Nedeljni ručak i njenu veliku gledanost tih 90-ih.  Svi zajedno uradili smo dobar posao. I to je jedino čega želim da se sećam. Sada koliko vidim i dalje se primenjuje ista matrica ali na play back i snimanja traju više dana a u principu sve isto uz neku nijansu više. Narodnjačke masovke 20 godina kasnije u skupim haljinama i to je sve. Mi smo radili Folk Maskenbal u to davno vreme a sad 2,3 scene, kran  i vozi…Meni lično dosadno ali baš!

 

Nije sve uvek išlo lako, verovatno. Šta Vas je teralo dalje, šta Vas je guralo napred?

Šta me je guralo napred? Trivijalan odgovor ali istinit. Ljubav prema onome što radiš i adrenalin. Dok radiš,  dolete i ideje. Može bolje, može jače,  zanimljivije..

 

Imate li poruku za one, mladje? Ipak imate mnogo iskustva, I šta bi ste im poručili, a vezano je za Vaš posao?

Moja poruka mladima je da se izbore za svoju šansu, ako se ukaže nek je hvataju u letu i čvrsto drže i ne zaboravite a naročito u javnom poslu i medijima važi stara istina da Lavove uvek prati čopor hijena. Imajte to na umu uvek,  ali,  uvek!

 

Sada radite na Kopernikus TV vikendom, istim žarom kao I ranije…Pojasnite concept, onima koji nisu gledali do sada.

S jeseni na TV Kopernikus planiram da započnem 12-tu sezonu vikend magazin programa Nedeljom u 3. Jedan sat opuštenih aktuelnih i vanvremenskih tema, sagovornika iz različitih sfera,  interesovanja i javnog života obogaćen nastupom mojih gostiju i prijatelja iz sveta muzike. Mala porodična priča za sve uzraste. I ne bih ja tu ništa menjala dokle god imam potpunu slobodu da radim kako mislim da treba. Od mene toliko.

 

Da li Vam je leto radno, I da li spremate nešto gde ćemo Vas gledati, slušati…

Moje leto je vezano za Beograd ovog puta. Imam jednu ideju . Pola posla je urađeno. Ja sam pristala još samo da nagovorim Suzanu Mančić da uđe u dvojac bez kormilara pa da se ogledamo na još jednom putovanju medijskim brzacima..

Olivera Marinković

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

MUŠKARCI VOLE KOMPLIMENTE!

Next Post

DENDROTERAPIJA-zašto ljudi grle drveće?





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


More Story

MUŠKARCI VOLE KOMPLIMENTE!

Da nije istraživanja, ne bi smo što šta znali-ni žene o muškarcima, ni muškarci o ženama. Uvreženo je mišljenje...

August 1, 2022