Njegovo pisanje vole svi, bez obzira na životnu dob. Sve je pitko, a duboko i smisleno. On se zove Djura Kelj, i primetila sam da čak I oni koji ne vole mnogo knjige, baš njegovu drže u rukama I upijaju pročitano. Neki su se čitajući inspirisali, motivisali I shvatili. Mnogo toga se nazire kroz njegovo pisanje, ali I neke enigmatike koja tu negde lebdi I kopka… Podelila bih sa vama neke moje omiljene citate, ali pustiću vas da vi, ako se latite negovih knjiga, nadjete svoje. Ako već niste… Zato je baš danas on gost Naj magazine:
Za one koji još ne poznaju Vaše stvaralaštvo (ako takvih ima), kako bi ste ga opisali, definisali?
Beg u sebe.
Kada ste osetili potrebu da prvi put zapišete svoje misli i da li još uvek čuvate to kao uspomenu, ili je negde objavljeno ili je možda bačeno?
Vazda sam pisao, još kao dete, pa se moje prve crtice verovatno nalaze negde na tavanu porodične kuće, no dolaskom digitalnog doba omogućeno mi je da moje pisanje završi na instagramu umesto na tavanu, bez cilja da se time u životu bavim. Spletom okolnosti, danas pišem knjige – jer život piše romane.
Da krenemo, redom. Vaš prvenac je do sada doživeo mnogo izdanja? U čemu je tajna?
Verovatno je tajna u naslovu „Diši, da prođe“, ima toliko simbolike i snage u samom naslovu te knjige, da je njena unutrašnjost samo jagoda na vrhu kolača, a mnogi su mi pisali da ih je nakon nje to “nešto” prošlo.
Senzibilitet je nešto što treba predstaviti publici na pravi način. Kako Vama to uspeva, a da ne predjete granicu ni na jednu ni na drugu stranu
Ne bih znao, nije da se trudim oko toga, mislim da mi duša i um imaju dobru komunikaciju.
Prateći Vaš rad, rekli ste da inspiraciju crpite iz tudjih dešavanja. Zašto ne iz svojih?
Jeste, i iz sebe i iz drugih, tuđe borbe su mi jako inspirativne, neretko mi se dešavalo da uočim nekoga u problemu i ne znam kako da mu saopštim da će biti sve u redu, pa ja to pretočim u tekst. Potom mi se taj neko javi i kaže ovo mi je trebalo da čujem, a ja se u sebi mislim – za tebe je.
Koliko u Vašem radu, ima ličnog…
Ima previše.
Da li smatrate da je autentičnost Vaš zaštitni znak?
Mislim da jeste, prestao sam se potpisivati, čak i kada neko nešto moje prisvoji ili obradi ljudi to prepoznaju.
Pri tome koji trenutci su inspirativniji oni lepši, ili oni ružniji?
Uprkos svemu, mene lep život inspiriše, oduzmite mi probleme i dajte mi more i sunčan dan, i gledajte kako vam moje crtice greju kosti.
Rešili ste da napišete knjigu o svojoj nesrećnoj ljubavi. Da li je pisanje katarzično proces za Vas ili se ovo dešava samo kao sećanje…
Nije nesrećna, no bivša, period dok je trajala je veoma sretan.
Imate jedan suptilan način obraćanja čitalačkoj publici. Nekako se svi prepoznajemo, ali bez obzira koliko vešti na rečima, ne bi smo tako umeli. Veština, talenat…ili..
Možda talenat, toliko dugo sam ga brušio da je sad već pisanje postalo rutina.
Tema vašeg stvaranja je ljubav. Da li smatrate da je to peti element koji nam je potreban za život?
Definitivno. Životi bez ljubavi su kuće bez ljudi.
Pišete tako da svaka reč ima težinu, značenje…Mi koji pišemo, znamo da to nije jednostavno…Nekada provedem sate i sate kopajući po vokabularu tražeći prave reči za ono što osećam.
Za mnoge jednostavne stvari kažu da su baš zato savršene. Vaše pisanje je takvo, a kako bi ste sebe opisali kao osobu…
Isto kao moje pisanje, jednostavan, pozovi me u po noći da trknemo do Beča na kafu i kajzeršman velike su šanse da ću prihvatit.
Gde i kada pružate priliku da se čitalačka publika druži sa Vama, da čujete njihov sud, da Vas bliže upozna….
Obično se srećemo negde po gradu ili na putu. Ne volim praviti skupove, nije moja šolja čaja.
Da li je pisanje Vaš primarni posao ili…
Ljudi koji me čitaju su moj “vetar u leđa”, a naredna knjiga koju spremam je „Knjiga za more“ koja će izaći narednog leta, biće nešto skroz drugačije od svega dosadašnjeg što sam radio, a Tito i Jovanka na koricama savršeno oslikavaju njenu unutrašnjost.
Želite da se bavite muzikom?
Nemam muzičke ambicije, isključivo želim da se bavim pisanjem trenutno.
Olivera Marinković
Oznake: Đura Kelj, Naj magazin, Olivera Marinković