Novinarska karijera Draška Aćimovića, duga je 44 godine. Svoje jubileje slavi, sa drugarima u beogradskim kafanama. Uvek se trduio da piše istinu I samo istinu, a pisao je za skoro sve novine koje su izlazile u staroj Jugoslaviji. Tri velikana kojih više nema su mu bili uzori, a on je I dan danas aktivan u novinarstvu. Stoga je najbolje da informacije koje su vezane za njegovu dugogodišnju karijeru, dobijemo iz pera ovog poznatog novinara, koji svoje mišljenje iznosi argumentovano I “bez dlake na jeziki”.
U dogovoru za ovaj intervju rekli ste mi da se već 44. godine bavite ovim poslom. Slavite li svoje jubileje? Predpostavljam da je za to vreme bilo svega I svačega…
Novinske jubileje uvek slavim sa drugarima u nekoj dobroj beogradskoj kafani. Ređe sa kolegama, jer, na žalost, novinari su ljubomorni na svaki uspeh kolega. Izdvajam Ivanu Vučičević,Vanju Bulića, Sašu Gajevića, koji su najveći profesionalci i najbolje kolega. Izdvajam da sam u svojoj karijeri pisao za gotovo sve najtiražnije i najbolje dnevne novine, nedeljnike, magazine… velike Jugoslavije, smanjene Juge i Srbije.
Ko je imao najveći uticaj na Vašu karijeru, tada kada ste počinjali?
Najveći uticaj na moju karijeru su imali moji uzori i učitelji kojih više nema među živima. Momo Kapor, Dejan Pataković, i jedinstveni Milovan Ilić Minimaks kralj zabave, naj radio novinar, humorista, estradni voditelj, aforističar i TV zvezda koju niko neće nadmašiti po popularnosti i produktivnosti. Njemu za počast uveo sam godišnju nagradu moje TV emisije “Minimax”, najuspešnijim humoristima i šoumenima godine. Nagradu u mojoj emisiji predaje njegov sin naj reper Vladimir Ilić Ila. Nagrade su odbili da prime Ivan Ivanović i Zoran Kesić (možda su se ponadali da su nadmašili Minimaxa!?), pa su umesto njih primili sa zadovoljstvom priznanje Saša Pantić (Kursadžije) i glumica Suzana Petričević.
Novinar ste koji nema “dlake na jeziku”. Da li ste zbog toga imali probleme?
Mogu se smatrati problemom sudske tužbe zbog uvrede, klevete u sredstvima javnog informisanja pokojnog Vojkana Borisavljevića, Zorice Brunclik, Rade Marić, Meri Cakić, Jelene Karleuše…koje sam glat dobio jer sam uvek pisao istinu i samo isitnu koja itekako smeta zvezdama i zvezdicama. Vadio je pištolj na mene glumac Nikola Kojo, ispred restorana “Stenka” kada sam objavio u listu “Svet” lažnu informaciju da je bio u vezi sa jednom anonimnom pevačicom koju mi je doneo jedan menadžer. Posle je TV Revija pisala “Obračun kod OK Stenke”.
Kada sam ja počinjala da radim, moram da priznam da ste mi u neku ruku bili uzor. Radili ste tada za TV Reviju, I nije bilo zvezde sa kojom niste razgovarali…
Hvala na komplimentu, jer je lepo čuti da ste nekoj mlađoj koleginici bili uzor. Mnogi su pokušali da pobegnu od moga pera ali sam ih uvek sustigao, a iz ne znam kog razloga Ceca Ražnatović izbegava godinama moju emisiju. A pisao sam za list Stranke Srpskog jedinstva i bio dobar sa Željkom Ražnatovićem Arkanom! Snimio sam blizu 1.400 emisija bez Cece, a da to niko nije primetio.
Da li ste od početka pratili estradu I kako pamtite svoje novinarske početke?
Prvi zvanični intervju objavio sam 1977. godine sa Draganom Džajićem u “Politikinom” listu za mlade “Zdravo”. Tada su u tom listu pisali Aleksandar Saša Tijanić, Mirjana Bobić Mojsilović, Marko Lopušina, Vanja Bulić, fotoreporter je bio Dejan Lučić. Bilo je tada puno novina i mogao si svuda objavljivati ako znaš da pišeš. Pisao sam najviše o estradi, ali i o sportu, intervjue sa glumcima…
Da li postoji neki časopis za kojih osamdesetih I devedesetih niste pisali…Koliko se sećam, izgleda ih nema…
Stvarno ste dobro ifnormisani, ali nisam pisao za prištinsku Riljindiju. Bio sam tada i glavni urednik privatnih listova Estrada, Pan erotika , Zlatni Melos, Renome Estrada i Džungla
Kakva je razlika kada ste Vi počinjali I novinarstvo sada….
Kada sam počinjao, sedamdesetih godina prošlog veka, mogli su da pišu samo pismeni i kvalitetni novinari. Tada su bile aktuelne prave novine, visokotiražne revije, koje su se čitale i bile visokokvalitetne poput Duge, NIN-a, ZUM Reportera, Start-a, TV Revije, TV Novosti, Nade, Prakične žene… Prvi tabloid sarajevski AS pojavio se 1982. godine i dostigao tiraž od 400.000 primeraka. Odlazio sam tada na festival zabavne muzike u Split, kao dopisnik AS-a. Danas imamo političke nedeljnike i hrpu nekvalitetnih i polupismenih tabloida, sa isto takvim urednicima i autorima. Zbog veličine ovakvi listovi služe po beogradskim pijacama seljacima da pakuju u njih jaja. Danas piše svako i caruje treš novinarstvo žutog, tabloidnog i rijaliti sadržaja. Danas mnogi glavni urednici nisu članovi zvaničnog Udruženja novinara Srbije. Ponosam sam što se moje knjige Kad telo postane roba I Prostitutke rata koriste kao nastavno gradivo na Fakultetu političkih nauka i Defektološkom fakultetu.
Estrada, šarenilo. Imate šokantne informacije I da li bi ste neku podelili sa nama?
Poštovao sam svog velikog prijatelja i najvećeg hitmejkera folka Novicu Uroševića, koji je godinama pravio karijere mnogim zvezdama narodne muzike. Kada je umro na sahranu u njegovom rodnom selu Drmno nadomak Požarevca, nisu došli oni koje je doveo na estradu i u diskografiju i napravio im naj hitove, poput Dragane Mirković, Zorice Brunclik, Nade Topčagić, Ere Ojdanića, Zorice Marković, Šerifa Konjevića…Bruka i sramota.
Da li Vam je ponekad žao, što novinarski posao, traje koliko I novine?
Novinarstvo je kao i posao glumca, reditelja, pevača i sportskih trenera – svi radimo do poslednejg daha i kao penzioneri. Zato treba da radite non-stop da bi ste trajali.
Vi ste bili ekspert za otkrivanje novih lica na estradi. I danas se bavite na drugačiji način. Autor ste I voditelj emisje Pod sjajem ružičastih Zvezda.
Danas kao TV autor takođe otkrivam nove talente ali javne scene. Sa ponosom mogu reći da su otkrića moje emsiije glumci Bogoljub Mitić alias Bata Đoša, koji je rano preminuo, Milan Vasić, Nikola Rakočević, Milena Vasić, imitator Milan Malbaša, balkanska proročnica Kleopatra…
TVautor ste I voditelj. Emisiju ste koncipirali kao kulturni mozaik…a kako je zapravo sve počelo sa televizijom?
Ova emisija je startovala 1999. kao živa Veče sa zvezdama na bijeljinskoj TV BN. Dovodio sam iz Beograda poznate u Republiku Srpsku,a onda i u Kovin u TV Fan, gde se skupio ceo gradić kada sam doveo Miću Minimaksa. Potom sam vodio poznate u čačansku Galaksiju 32 i tamo živu emisiju Svet zabave…sa Batom Živojinovićem Vojom Šešeljem, grupom TAP 011, Snežanom Savić, Gocom Tržan, Isidorom i Dimitirjem Bjelicom… Novo izdanje emisije Pod sjajem zvezde stiglo je do 981. nedelje na TV Studio B, i nazivam je kao zabavno-edukativni kolaž. Borim se svim silama protiv šunda i rijaliti bljuvotina.
Posle toliko godina rada I urađenih intervjua, ko je na Vas ostavio najjači utisak?
Nema boljih sagovornika od Mome Kapora, Minimaxa, prof. Ratka Božovića i dr Branimira Nestorovića. Ipak, najviše me je oduševio pokojni Dušan Savković, veliki novinar i književnik. Kada sam zatražio 80-tih godina intervju sa njim rekao je da se čujemo sutradan i vidmo u beogradskoj kafani Smederevo. Spremio sam pitanja, kad, Dule sedne za sto da mi lepo otkucano devet strana intervjua sa njim sa mojim potpisom na kraju! I reče mi da sada moram da častim piće i kavurmu. Objavio je ovaj “moj intervju” list ZUM Reporet, a ja sam dobio vanredno visoki honorar kao najbolji tekst broja. Tada je redakcijski kolegijum odlučivao svake nedelje ko je najkvaliitetniji tekst u broju i autor bi dobijao posebni honorar. Šta da vam drugo kažem osim, bolja i bogaitja prošlost.
Gde crpite informacije, a da nisu “rekla-kazala”za svoje razgovore?
Informacije dobijam od kvalitetnih ljudi koji se ne bave tračevima već realnošću, pa makar bila i crna. Nikada nisam napisao tekst a da ne proverim da li je sve to istina. Danas se mnogo laže, izmišlja, i zato je toliko skandala, afera, sudskih procesa…
Kažu da je za naš posao kafana I druženje, su relevantna mesta gde se prikupljaju informacije…
Bez kafane nema ni pravog novinarstva. Nažalost, mene muka hvata kada vidim prazne zgrade Politike, BIGZ-a, poluprazne Borbe. Nema više punih kafana gde su se skupljale informacije, gde su se družili novinari poput Šumatova, Grmeča, Lipe, Bosne, Srpske kafane, Zore, Stare trešnje, Stenke, Malog korzoa…Sada od ovih neke kafane ne postoje više, a većina zvrji poluprazna.
Ima li onih sagovornika kojima ste morali da “čupate klještima reči”…
Bilo je takvih ali od najpoznatijih imena to su Mitar Mirić, Goran Milošević , Pavle Vujisić i Midorag Petrović Čkalja. Prevario sam Čkalju i pričao telefonom zašto ne voli novinare, intervjue, kafane, boemiju….Pričao sam sa njime 40-tak minuta i snimao sa reportercem ceo razgovor. Objavi ga list Intervju na naslovnoj strani, a Čkalja zvao redakciju rekao im kako sam ga zeznuo, prešao, ali i napisao sve tačno, od reči do reči.
Za svoj rad dobijali ste I nagrade?
Dobijao sam strukovne nagrade Oskar popularnosti, Zlatni Melos, Beogradski pobednik…kao novinar godine, emisija godine…Sa ponosom mogu reći da sam dobio prošle godine Zlatnu značku, Kulturno prosvetne zajednice Srbije i Nagradu za životno delo Savez estradnog sindikata Srbije. Tek kad treba da rikneš stižu najznačajnije nagrade. Momo Kapor jedna od najčitanijih i najtiražnijih pisaca, za života nije dobio kao “lak pisac” nijednu književnu nagradu. Danas na njegoj kući u beogradskoj Nebojšinoj ulici stoji plaketa da je tu živeo čuveni pisac, dobio je u njegovom volejnom Boegradu svoju ulicu, park…
Bili ste I organizator velikih festivala I nekih kulturnih dešavanja?
Mom drugaru i saradniku Zoranu Trifunoviću kumovao sam na festivalskim smotrama Moravski biseri i Zlatni melos.
Da li I sada pišete ili ste skoncentrisani na televizijski format?
Napisao sam devet knjiga i sada nemam gde da pišem, a rado bih pisao jer u 67.godini imam dosta neiscrpne energije. Završio sam knjigu Prostitucija u Srbiji, ali tih 400. stranica istinite hronike “najstarijeg zanata”, nema ko da objavi. Tako kad me uhvati glad za pisanjem pišem na svom Fejsbuku neka moja viđenja svakodnevice, kritike i estradnu hroniku.
Kada smo se dogovarali za intervju, rekli se mi da pročitam na Vašem FB-u, za Beosong I našu pobednicu. Evo prilike da to podelite sa svim čitaocima…
Ovakva nameštaljka desila se 2006. godine u zajednici Srbije i Crne Gore. Pop grupa Flamingosi pojačana legendarnim Luisom je bila najbolja, veliki favorit za Evroviziju sa pesmom Ludi letnji ples, koja je i danas hit. Odjendom se pojavila neafirmisana crnogorska grupa No name, sa pesmom ispod svakog nivoa, i pobedi!? Potom su doživeli očkivani fijasko na Evroviziji. Ali su Crnogorci dokazali da više ne mogu zajendo sa Srbijom i izjava “Srbija i Crna Gora dva oka u glavi” postala je prošlost.
Ta pesma grupe Kontrakta je performans koji nema nikakve veze sa Evrovizijom. Pevačica Ana Đurić je na sceni prala ruke iz lavora. Verovatno će u Torino poneti i nošu ili WC šolju, kako bi šok sa ovom antipesmom bio potpun! Pitanje je da li je prvo mesto kupljeno ili smo postali muzički nepismeni i nagluvi? RTS tuži Acu Lukasa koji tvrdi da je pobeda kupljena. Čak je i Neda Ukraden predsednica stručnog žirija proglasila Zorju najboljom pesmom, a pobednicima nije dala ni jedan glas! Bilo je lepih pesama koje nisu stigle do finala jer učesnici, verovatno nisu imali love. Mislim da je Srbiji u maju u Italiji fenjer zagarantovan. A voleo bih da me refren umetnica mora biti zdrava, biti zdrava, buti zdrava…”demantuje, pa da ukapiram da sam staromodan, demode, te da više kvaliitetna muzika ne prolazi već treš i šund!
Da li više volite da Vas pitaju ili da Vi pitate…ili Vam je svejdno?
Baš mi je svejedno. Volim podjednako da uređujem, režiram, vodim emisije i da gostujem na televizijama.
Vaša tv emisija, bila je na mnogim lokalnim tv stanicama, koje nemaju priliku da prave kulturne kolaže.
Zadovoljan sam kultnom RTV Studio B kao beograđanin, jer ne emituje kičeraj, nekvlaitet i rijaliti sadržaje, kao i još 67 TV Srbije, RS, regiona i dijaspore koje svake nedelje emituju moju emisiju. Za mene nema “malih” i “velikih TV”, veća samo dobrih i loših televizija. Eto, nacionalan RTS se obrukala sa ovom evrovizijskom nameštaljkom, kao i kada ne prenosi utakmice fudbala i košarke reprezentacije u fudbalu, derbija Zvezde i Partizana koji svi volimo… To nije prava srpska televizijska kuća, zato što je ne interesuje šta narod voli i želi na programu, iako nosi pompezno ime Radio televzija Srbije!
I za kraj, imate li neki moto, kojim se rukovodite u ne tako srećnim vremenima kojih je svakako bilo u našoj prošlosti…
Iako to uvek nije bilo moguće, uvek sam se zbog istine i realnosti trudio da ne pišem ono što ne bih voleo da neko napiše o meni. Moj moto je: ako živiš od pisanja onda pazi šta pišeš. Veliki pozdrav svim čitaocima Naj magazina.
Olivera Marinković
Oznake: Draško Aćimović, Naj magazin, Olvera Marinković