Muziku doživljavam ili potpuno intimno ili kao nešto vrlo primenjeno.

Nataša Guberinić je uporedo gradila dve karijere: muzičku i voditeljsku. Svi oni kojima je muzika u „venama“ slažu se da je ona vokal koji može da prezentuje sve žanrove podjednako dobro, a oni koji je slušaju na PLAY radiju svakog radnog dana od 10 do 14h, kažu da je sjajan vokal ono što utiče da vreme lepše i kvalitetnije prođe. Bilo kako bilo, hajde da joj uzmemo malo slobodnog vremena i da popričamo o svemu onome što boji njen život.

– Kada neko kaže da ima novi singl, osim pesme, šta slušaoci treba da znaju još o njemu?

Zanimljivo pitanje. Lično, kad čujem nešto što mi se dopada, tek onda poželim da saznam što više o autoru. Obično me najviše zanima da li neko sam radi na muzici ili ima kompozitore, aranžere, tekstopisce. Čini se da najbolje iznesete ono što ste sami i stvorili, mada u današnjoj kulturi ima toliko tih vokalnih takmičenja da su ljudi dobro savladali taj segment iznošenja pesme iza koje ne stoje kao autori. Ipak, i dalje verujem da nešto moraš da proživiš, odboluješ… kako god, da bi ti ljudi poverovali.

– Za Vas kažu da ste odličan vokal. Ne umete da se laktate ili čekate nekako da dođe Vaših „pet minuta“….

Mene eksponiranje u medijima nikad nije “vozilo“, verovatno se zato i ne trudim da budem aktuelna i omniprisutna. Muziku doživljavam ili potpuno intimno ili kao nešto vrlo primenjeno. Plus što dolazim iz one generacije koja je svaki album planirala da kupi, pažljivo ga otpakivala i sto puta preslušavala. Iz moje perspektive nema ni jednog minuta koji nije moj, a kamoli pet!

– Koji je to žanr koji najviše volite da izvodite na nastupima uživo i zavisi li od raspoloženja ili situacije?

Volim sve žanrove, ako su pesme dobre. Volela bih da znam i narodnu muziku da izvodim, ali mi ljudi iz te branše kažu da nisam baš potkovana, tako da se držim soula, fanka, roka, bluza, svega što godinama pratim i slušam.

– Koji su sve muzičari sa kojima ste radili a koji su na neki način obeležili Vašu karijeru?

Uvek volim da naglasim da me je u svet muzike na mala vrata uveo Mladen Arsenijević Arsa koji je u meni čuo talenat, zvao me da snimam prateće za album Mediteran (Đura i mornari), vukao na razne svirke, ispravljao tehniku i bio strog. Posle toga sam sarađivala na toliko projekata i sa toliko muzičara da ne bih nabrajala, jer ću sigurno nekog zaboraviti. Arsa mi je rekao nešto što se ne zaboravlja: ,,Lepo pevaš, ako budeš neprekidno vežbala i slušala, slušala i slušala mnoooogo muzike, za 10 godina će nešto biti do tebe“

– Volite li više da ste u grupi ili da nastupate solo?

Uvek u grupi. Muzika je nešto što stvaramo zajedno. Lepo je sedeti kod kuće i pisati pesme, osmišljavati aranžmane, ali na bini ako nema benda, to je onda bio uzaludan put. Ništa ne može da zameni energiju grupe i razmenu ideja u bendu i to u trenutku dok se svirka dešava.

– Sve to vreme, o kome pričamo, niste bili aktivni u smislu da ste nastupali, putovali, snimali, već ste se bavili studijskim radom...

Dugo sam radila sa Loco bendom (dok je postojao), poslednih par godina sa Di Luna Blues bendom, tako da mi je putovanja dosta. Što se snimanja tiče, neprekidno sam u studiju, ruku na srce, uglavnom snimam za strano tržište, ali to je sjajno iskustvo, jer nikad ne znate iz koga dela sveta će se javiti neko sa potpuno ludim zahtevom. To je sjajna prilika za mene i bilo koga da se okuša u nečemu što je za njega izazov. Za mene su to bile neke gospel ili kantri pesme, napr.

– Da li više volite studio ili scenu… Šta Vam daje jedno, a šta drugo? Kakav fid bek dobijate od jednog, a kakav od drugog?

Studio bi mogla da svrstam u meditaciju, a svirku u funkcionalni trening. I jedno i drugo vam pomaže da lučite hormone sreće, ali na potpuno drugačiji način. Svirke su intenzivne i posle njih se dugo oporavljate iako su vam dale krila, a studio je posebna priča, tu ste na testu koji zadajete sami sebi. Nekim danima je lako položiti test, a nekad padate satima.

– Imate i neke autorske radove?

Pored albuma koji završavam ne stižem da mnogo pišem za druge, osim klijenata koji naručuju pesme. Možda ću se nekad više baviti i tim poslom, ali pored svega što radim ne mogu da toliko rasipam energiju.

– Da li ćete sada imati više živih nastupa?

Natupi su deo moje rutine, poslednjih godina ređe, ali se nadam da ću po izlasku albuma imati prilike da obiđem makar neke festivale i organizujem par dobrih svirki. Muzika koja je na albumu prosto nije za klasičan klub i zahteva publiku koja to razume i oseća, a nadam se da takvi ljudi postoje. Ja ih od milošte zovem Ljudoliki.

– Bili ste i član grupe Tap 011 sa Anom Štajdohar. Kako se sećate tog perioda?

Vrlo bezbrižno i neopterećen period života. Imali smo svi oko 20 godina i tada nemate nekih posebnih briga i ne gledate na sebe kao na neki bitan faktor i neko čiji se postupci prate i ocenjuju. Sećam se tog perioda kao vremena kad se mnogo izlazilo, putovalo i tek sada mi je čudno koliko se ljudi seća da sam bila deo te ekipe. Dan-danas smo u dobrim odnosima i koristimo prilike da se sretnemo, Anči je izuzetno talentovana i posvećena, ali je pre svega drugar.

– Tada ste sa grupm izbacili dva albuma za dve godine, što nije malo, s obzirom na to da je tada grupa Tap bila jedna od najpopularnijih…

Meni je tad period bio obeležen studijama, pa mi je rad sa Tapom izgledao kao beg od obaveza i nije mi se činilo da mi mnogo radimo, više kao da se mnogo zabavljamo.

Godine 2011. je bio veliki koncert u Areni na kome me najviše iznenadilo kako su se ljudi sećali svih tih pesama, kapiram da je to bila publika koja je u međuvremenu stasala a te pesme obeležile njihovo detinjstvo. Sve u svemu, jedna prelepa uspomena.

– Volite li Festivale? Bili ste i na Beoviziji sa Unom Senić…

Festivale volim da posećujem. Beoviziju baš i ne doživljavam kao festival u klasičnom smislu. To je više platforma da se predstavi muzika na javnom servisu i u mnogo više termina nego što bi inače bilo moguće. Naša ambicija je bila da podižemo svest o neverovatno potlačenom životu žene u Srbiji. Kad se krećete samo u vašem ružičastom mehuru, niste najsvesniji toga koliko žene u Srbiji trpe, preko klasičnog nasilja, mobinga, stereotipa i još toliko toga.

– Kakvu pesmu biste sebi poželeli u novoj godini a koja bi Vas vinula u one visine kojima i pripadate?

Mislim da stvar nije u pesmi koliko u medijskom prostoru koga skoro da i nema kada se odlučite za alternativne žanrove, uslovno rečeno. Meni je intimno najvažnije da pesma dođe do ljudi koji razumeju poruku, koji kažu ,,kao da si je za mene pisala“. Tada mi je srce više nego puno. Iako još uvek pesma Another drink nije zvanično objavljena, ljudi koji su je čuli mi šalju najdivnije poruke i ja sam već radosna što ću moći uskoro da je predstavim i široj publici.

– Bluz, soul, fank…izgleda kao da možete sve da pevate. Ali koliko je to isplativo na našim prostorima i koliko naša publika ima sluha za tu vrstu muzike?

Naravno da naša publika ima sluha. Istančani sluh nije nešto rasprostranjeno, ali to nikad i nije bio slučaj ne samo kod nas nego i u svetu. Pitanje je i autora i izvođača da li imaju želju da se dopadnu svima. Moja deviza je: Ni meni se ne dopada 95% stvari koje čujem i to je sasvim normalno. Da slušam folk, ni ja ne bih mogla da vam kažem šta je u toj muzici kvalitetno, prosto morate biti upoznati sa žanrom da biste razvili neki ukus.

– Čiji rad na muzičkoj sceni Vam se dopada? Voleli biste da imate karijeru koja podseća na..?

Ima zaista mnogo izvođača i to je uvek najteže pitanje. Ne samo zbog kvantiteta nego i zato što niko ne želi da njegovu karijeru porede s bilo čijom, ali ako me pitate ko me oduševljava potezima u prethodnih par godina to je svakako Chris Stapleton. U kantri muzici je neprevaziđen, a diskretno se pojavljuje u još mnogo žanrova. Možda nekad niste ni svesni da ste ga čuli. Nije nametljiv, a kvalitet mu je potpuno neosporan.

– Što se tiče radijskog posla, davnih dana krenuli ste na Pingvin radiju…

To su bili srednjoškolski dani, 200 iz mesta… divan period. Obučavali su nas kako da obradimo sadržaj, kako da uradimo anketu, kako da spremimo smenu, izaberemo muziku. Mnogo toga mi koristi u poslu iako radio danas više ni ne podseća na ta davna vremena.

– Sada ste na Plej radiju. Kažu ko jednom oseti taj mikrofon i radio talase, ne može više bez njih…Kako je to u Vašem slučaju?

Ne umem da proniknem u tu magiju, ali je istina da se ljudi teško odreknu medija, radija naročito. Čak i oni koji su ga napustili imaju želju da mu se vrate. Radio je brz, ostavlja prostora za improvizaciju, aktuelan je u svakom smislu. Ja se i dalje oduševljavam onim aplikacijama koje vam omogućavaju da slušate stanice celog sveta. Muzika i informacija, mislim da je to kombinacija koja mu dozvoljava opstanak.

– Čini Vam se da podjednako volite i jedan i drugi posao… Bavite se uz pevanje i radom na radiju…U pitanju je Plej radio…

Naravno. Mada su mi to neuporedive kategorije. Skoro me neko podsetio na to da sam pevala džinglove i za Play radio. Lako zaboravim taj deo, jer me radio okupira na drugačiji način. Radujem se intervjuima, kvizovima, za mene su to izazovi. Na bini nemam takvu tremu!

– Svaki dan ste na smeni od 10 do 14h. Na šta otpada ostali deo dana?

Sa najboljom drugaricom imam DJ duo ZgaŽene. Uglavnom istražujemo muziku i razmišljamo o konceptima za žurke. Zabavno je, ali traži vremena. Tu je i trčanje koje ne propuštam. Neki ljudi meditiraju, mene trčanje vraća na fabrička podešavanja.

– Poruka za kraj čitaocima Naj magazina…
Ne traćite vreme na ljude i stvari koje vas ne ispunavaju, ne raduju i ne čine boljima. Nema skuplje stvari od vremena.

Olivera Marinković