Prezadovoljna sam što imam priliku da se oprobam u različitim ulogama.

Jelena Rakočević je svoj glumački put započela u detinjstvu. Sa 11 godina je zavolela ovo čime se danas bavi. Ovih dana je gledamo u dve televizijske serije u kojima glumi potpuno dva različita karaktera Kolo sreće i Aviondžije. Reakcije publike su više nego pozitivne, što se negde i očekivalo, jer je vrlo predano radila na pripremi oba lika. Prezadovoljna je što ima prilku da se oproba u različitim ulogama, a o ulogama, glumi i drugim zanimljivim stvarima iz njenog života saznajte u tekstu koji sledi.

Gledamo Vas ovih dana u dve TV serije. U jednoj ste pozitivan, a u drugoj „negativan“, doduše, to ne znamo dok se serija ne završi. Šta kaže feed back publike, kako reaguju?

Ovih dana publika može da me gleda u dve serije u kojima glumim, kao što ste i napisali, dva potpuno različita karaktera. Reakcije su više nego dobre što sam negde i očekivala jer sam predano radila na pripremi oba lika. Uživam u njihovom tumačenju i snimanju te ljudi to i prepoznaju. Prezadovoljna sam što imam priliku da se oprobam u različitim ulogama.

Nekako stičem utisak da ste jako zaposleni. Prija li to glumcu kada ima kontinuitet i kada glumi u seriji za koju zna da će duže trajati?
Prilično sam zauzeta kako dugo nisam bila i mnogo mi prija ovaj period konstantnog rada. Naravno, imamo i pauze s vremena na vreme koje koristim za odmor i relaksaciju. Osećaj sigurnosti koji imam kad znam da radim projekat na duže je meni lično posebno važan s obzirom na glumački posao koji je pun uspona i padova.

Da ne bude da ste samo na televiziji. Tu je i pozorište, glasovna ste glumica, veliko platno…šta je ono što ste već uradili i sigurno će se plasirati publici u narednom periodu?
Za sada nema novih naslova u najavi. Planiram nešto u pozorištu ali o tom potom.

Dolazite nam iz Podgorice. Potom Priština, studiranje u Novom Sadu, a i posao Vas vodi na razne strane. To je privilegija Vašeg posla…Da li Vam prijaju ti „mali izleti“ van grada i van kuće?
To je bila, pre bih rekla, privilegija mog života. Donela mi je dosta različitih ljudi i raznorazna iskustva koja definitvno mogu da iskoristim i eventualno implementiram u likove koje igram. Sada tako mislim, gledam na to kao veliko bogatstvo, mada me kao malu nerviralo što toliko puta moram da menjam okolinu, škole pa samim tim i društva.

Znali ste da ćete u životu biti glumica. Sve je počelo još u Vašoj 11. godini, kada ste glumili muškarca. Hendikep ili nagrada?
Oduvek sam želela i znala da ću biti glumica. Na taj način sam najviše volela da se igram kao mala, a evo i sad to radim kao velika. Imala sam sreće pa se ispostavilo da sam i talenovana baš za tu profesiju. Prva uloga mi jeste bila uloga muškarca, gradonačelnika u jednoj predstavi koju smo spremali u školi glume koju sam tada pohađala.  Imala sam 10 godina mislim.. Bilo je zanimljivo sećam se, izazovno, drugačije. Zahvalna sam na tom iskustvu.

U tim godinama se stvaraju uzori, idoli? Da li ste Vi imali nekog glumca kome ste se u to vreme divili i da li Vam se želja ispunila kasnije da možda i radite sa tom osobom?
Imala sam inspiracije, tako bih to nazvala. I glumce i glumice. Kako strane tako i domaće. Neki od njih su prestajali to da budu po upoznavanju i to je u redu. Neka viđenja se menjaju, prirodno je. Ako bih nekog morala da izdvojim, pomenula bih Milenu Dravić koja me uvek oduševljavala. I imala sam tu čast da zaigram sa njom na sceni.

Kao rođena Podgoričanka, dobili ste ulogu filmsku ulogu u „Malom Budi“. S obzirom na to da ste živeli u seldbama sa jednog mesta na drugo, videli ste mnoge multikulturalnosti koje pripadaju tom podneblju. Da li Vam je zbog toga lakše da dočarate izvesne likove?

,,Mali Budo“ je sve što od jedne komedije možete i da očekujete. Prava doza zabave i smeha kojoj se vrlo rado vraćam i od srca svima preporučujem. Toliko je bilo zabavno i na samom snimanju. Iz Podgorice sam pa mi je bilo lako i prirodno da govorim tim dijalektom i da razumem šta reditelj očekuje od moje interpretacije. To je poseban mentalitet i humor koji obožavam i uz koji sam na kraju krajeva i rasla.

Želje da ćete biti glumica Vas je dovela i do Akademije u Novom Sadu. Koliko Vam je na dalje bila važna „ta zanatska“ stvar, čini mi se da se praksa ipak malo razilkuje od teorije?
Mišljenja sam da je izuzetno važna škola u ovom poslu. Talenat je svakako preduslov ali profesionalni glumci se razlikuju od amatera baš po tom zanatu koji se kali na fakultetu, a potom i kroz posao. I praktično i teorijski. Ipak to traje četiri godine, svakodnevnog učenja raznih predmeta koje smo imali na Akademiji. Dakle, umeti ponoviti neku scenu na maltene isti način je osnovna razlika između školovanog glumca/glumice i naturščika.

Prva Vaša profesionalna uloga u „Ulici lipa“. Vaša Nina Vam je donela širu popularnost, a kako je Vi pamtite? Delili ste kadar sa prekaljenim glumcima…
Upravo tako. Pamtim je kao svoju prvu profesionalnu ulogu i snimanje gde sam delila kadar sa našim vrhunskim glumcima. Sećam se da sam imala ogromnu tremu i osećaj odgovornosti koji me je preplavljivao. Reditelj Miroslav Lekić je bio strpljiv, pun razumevanja, odlično smo sarađivali i u kasnijim projektima.

fotografija  Vladimir Arsenijević

Prođete kasting, dobijete scenario i ulogu i kažete „Ok, ovo je za mene i znam kako ću to izneti“. Prvo stvarate lik u glavi, a onda krećete da tražite razlike ili zajedničke tačke?
Pročitam scenario, zamislim lik u glavi i radim analizu koja je i najzanimljiviji deo rada. Opet se vraćam na jedno od prethodnih pitanja i napominjem da se sve to uči na fakultetu. Onda dolaze na red i probe koje se rade paralelno sa istraživanjem. Nekad to ide lakše nekad teže ali nađem način kako da uradim zadatak tako da i ja i reditelj budemo zadovoljni. Uvek polazim od sebe kada spremam ulogu a sličnosti i razlike koje pronalazim su neminovne i deo su procesa.

Da ne nabrajamo gde ste sve do sada igral Vidi se da uživate u svom poslu, ali Vaš posao ima i negativne strane, neizvesnost, odsustvovanje od kuće, čekanje na kadar, snimanje u teškim vremenskim uslovima…i sl…Kako se nosite sa tim?
Svaki posao ima dve strane medalje. Nešto volim više, nešto manje i to je normalno. Ipak, radim posao koji je moja prva i najveća ljubav te sam zbog toga srećna. Samim tim sam i spremna na kompromise mada ne na uštrb svog integriteta.

Koliko Vam je važno da znate i da poznajete kolegu sa kojim delite kadar?

Dešavalo se da radim s kolegama koje ranije nisam imala priliku ni da upoznam. To nije od presudnog značaja. Ono što mi je važno u odnosu sa partnerom je osnovna ljudska kultura i spremnost na saradnju.

Da li nađete način da se malo odmorite od posla i kako to činite? Čini mi se da to prikupljanje energije nekako je glumcima najpotrebnije?
Nalazim načine da se posvetim sebi i radim stvari koje me opuštaju. To može biti putovanje, priroda, moj pas, druženje sa prijateljima, trening, masaža, knjiga, predstava, film, serija, izložba, muzika i naravno šoping. 🙂

Oprobali ste se mnogo puta u pozorištu. Glumci vole pozorište zbog fidbeka sa publikom, aplauza…A Vi?
Volim pozorište jer se magija dešava tu na licu mesta, u tom trenutku. Samim tim je iskustvo neponovljivo a umetnost se dešava upravo na sredini, izmedju nas i publike.

Vi ste i glasovna glumica? Koliko Vam je to izazovno da radite?
Zabavno je snimati sinhronizacije crtaća. I ne samo to, i radio drame su deo tog ,kako kažete, glasovnog posla. Doneti emociju, govornju radnju, stanje, način, eventualnu promenu glasa kroz samo govorni aparat je veliki izazov. Radujem se tome.

Rekli ste da volite kasnije da ustajete kad ne radite, pa tada pijete čaj, kafu, trenirate, čitate knjigu, i da Vam je moto „iskoristi dan“. Da li je to  još uvek tako?

Svakako jeste jedna od misli kojom se vodim „iskoristi dan“, da li je moto života, nisam sigurna. A nisam sigurna ni da mogu da se ograničim na samo jednu rečenicu koja me motiviše. Nekad se to menja na dnevnom nivou, nekad menja i oblik. Pa onda to može biti i odeljak iz knjige, muzička numera, osoba, miris, fotografija, sećanje..

Volite italjansku hranu i nju najviše volite da spremate. Jedan recept brzinski ili Vaš najomiljeniji?
Veliki sam ljubitelj hrane, maksimalno uživam u svakom zalogaju, mada već godinama ne jedem meso a od skoro sam izbacila iz ishrane i mlečne proizvode. Medjutim, jednom jelu nikad neću moći da odolim a to je pizza Margarita. Pored toga ima toliko jela bez mesa koje mogu ili sama da spremim ili da naručim. Za sad mi to prija i trudim se da slušam svoje telo.

Olivera Marinković

fotografije Miodrag Trajković