JEDINSTVENA DŽAMIJA U KAZANCIMA

Istroja je učiteljica života, tako nas uče odvajkada. Zato, se vraćamo u prošlost, da bi se podsetili da svoje korene ne smemo zaboraviti ni po koju cenu.

Ovoga puta pričamo vam istinitu priču o Osman paši Kazancu, koji je želeo da spoji dve vere kojima je pripadao: pravoslavnoj po rođenju I islamskoj, koja mu je nametnuta, sticajem okolnosti, ali svakako I po slavi I junaštvu po kome je postao nadaleko poznat.

U golijskom selu Kazanci,  koji pripada Republici Srpskoj (Gornji Kazanci su u Crnoj Gori, Donji u Republici Srpskoj), u zaseoku Papovina, nalaze se dve zadužbine koje je izgradio turski velikodostojnik Osman-paša Kazanac.

Ništa ne bi bilo neobično da paša nije izgradio džamiju, sa uzidanim krstom od tesanog kamena u podnožju minareta, i crkvu.

Iako u selu više od 150 godina nema muslimanskog življa meštani se nadaju da će ovaj vredan kulturno-istorijski spomenik biti restauriran i dobiti izgled kakav i zaslužuje.

Osman paša Kazanac je vodio računa da se dve vere “ne sukobe” iako se  svetinje nalaze jedna naspram druge, I ne mogu se videti, jer ih deli uzvišica.

“Džamiju je sredinom 17.veka izgradio paša Papović koji je iz ovih krajeva. Po predanju, knez Pavle Papović je ima četiri sina. Najmlađeg Jakova jednom prilikom dok je čuvao jariće, prevario je san ispod brda Đed. Naišao je čopor vukova i sve jariće zaklao, a Jakov se nije smeo vratiti kući nego ode u Gacko kod Turaka.

Primetili su Turci da je Papović, koji je dobio ime Osman Pašić, bistar i hrabar pa su ga školovali a on se veoma brzo u bitkama dokazao i postao paša“, priča Pavle-Pajo Goranović iz Golije koji je o čuvenom paši napisao pesmu „Zida paša dvije zadužbine“.

U knjizi „Tragom svojih predaka“, autora Vladimira Papovića stoji da su Jakova nakon što su mu vuci zaklali jariće a on krenuo put Gacka sreli Turci janjičari koji su ga poveli sa sobom, u školu za janjičare u Carigradu.

Jakov, kako je zabeležio Papović, nikada nije zaboravio svoje poreklo. Zbog zasluga u bici kod grada Kazanja sultan mu je dao zvanje paše, i tri dara – zemlju u Carigradu, dobrog konja, đogata, i da bira pašaluk.

Osman je izabrao rodnu Hercegovinu, gatački kadiluk, a po selu u kome je rođen će se prozvati Osman-paša Kazanac.

“Kako i dolikuje u to doba paša je, kada je došao u Kazance, otišao kod kneza Pavla, njegovog oca, na večeru. Ukućani ga nisu prepoznali a paša je video na zidu gusle, iste one uz koje je kao dete naučio da peva. Zatražio ih je i počeo da peva, a jedna snaha, kada ga je čula, zaplakala je.

Na pašino pitanje zašto plače ona je odgovorila da je isto tako pevao i jedan njen đever koji je nestao bez traga. Knez Pavle mu je ispričao sve o nestalom sinu koga bi, kako je rekao, prepoznali po crnom belegu na desnoj mišci. Paša je pokazao beleg, a domaćini nisu mogli da veruju sopstvenim očima.

On im je ispričao šta mu se sve desilo, kuda je bio, a ukućani su i dalje bili u nevjerici. Onda ih je on upitao da li su posekli šuplji cer koji se nalazi u toj i toj dolini, i da ako nisu u njemu mogu naći kosijer (savijeno sečivo, ručni  polukružni nož). Tek kada su našli kosijer bili su ubijeđeni da je to on“, priča Goranović.

Vladimir Papović u knjizi navodi da je paša sagradio veliku kulu u blizini očeve kuće, džamiju napravio nasred naselja, u najlepšem i najplodnijem delu Kazanaca.

Džamija je bila zidana tesanim kamenom i pokrivena četvorovodnim krovom pod pločom. Uz džamiju, paša je sagradio i mekteb, medresu, šadrvan, konake i štale za konje, ali i malo muslimansko naselje.

“Gađali su džamiju razne vojske, mnogi topovi su pokušali da sruše minaret i nisu uspeli. Svaki kamen je međusobno povezan metalnim spojnicama i zaliven olovom i zato je verovatno ostao do dana današnjih.

Bajo Pivljanin je sa hajducima i uz pomoć Hercegovaca 1683. godine napao Kazance, zapalio i srušio džamiju, objekte i muslimansko naselje u njenoj okolini, a pašu potisnuo u Avtovac.

Od paše su nastali Pašići, muslimanske veroispovesti, koji su do Drugog svetskog rata održavali rodbinske veze sa Papovićima, jedni druge su štitili, i za vreme ratova u to doba nikada nisu jedni drugima zla naneli”, kaže Goranović dok pokazuje krst u podnožju minareta visokog 15 metara.

Džamija nikada nije obnavljana a meštani je smatraju dragocenim svedočanstvom jednog vremena i uspomenom na jednog velikog čoveka. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine 5. septembra 2005. godine uvrstila je džamiju Osman-paše Kazanca na listu nacionalnih spomenika.

Paša je u isto vreme gradio džamiju i crkvu posvećenu Sv. arhanđelu Mihailu, krsnoj slavi Papovića. Zbog toga je bio izložen brojnim klevetama i pritiscima od strane turske vlasti i da bi se iskupio i opravdao u jednoj godini je sagradio još tri manje džamije u Hercegovini.

Crkva Sv. Arhangela je dva puta obnavljana – prvi put 1803, a drugi 1934. godine. Druga obnova je završena nakon tri godine kada je crkva i osveštana.

“Na ovom groblju pored crkve sahranjeni su i Srbi, i Muslimani, i partizani, i četnici, čak ima i spomenik jednom karabinjeru. Svi zajedno na jednom mestu.

Hteli su za vreme komunizma da sruše pojedine grobove ali to im nije dao predsednik Opštine Gacko koji je bio musliman i koji nije dozvolio da se nijedan grob oskrnavi. Svaka mu čast na tome“, ne bez divljenja kazao je Goranović.

Naj magazin