SVAKI ROMAN JE I KATARZA

Marko Braković je psihoterapeut i pisac. Jedan je od retkih  muških pisaca koji piše o ljubavi, pokušavajući da nam je dočara iz „muške vizure“. U ovim jesenjim sumornim danima dobro će nam doći njegova „Balada“, koja je najličnija. Govori o muškarcu u ranim četrdesetim, koji raskida dugogodišnju vezu i ponovo traga za ljubavlju i srećom, vezom i brakom. Kako sam autor kaže, cela godina pred koronavirus mu je bila turbolentna, pa je realost i autofikciju sjedinio i tako je nastao četvrti po redu roman.

Imati njega za gosta, a ne pitati ga i o muško-ženskim odnosima, bila bi šteta! Jer iako još traga za rešenjima, mnogo toga zna i rado pomaže drugima. Mnogi ljudi ne razumeju  šta im se dešava u životu, ne razumeju osnovne pojmove. Da bismo odabrali partnera moramo da prođemo kroz te razvojne zadatke, samoće, traženja, preispitavanja samog sebe.  Pritom tvrdi da univerzalni recept za ljubav ne postoji, a da je najučinkovitije zdravo preboljavanje, jer klin se klinom ne izbija svaki put.

Do sada ste napisali četiri knjige, ali nekako Vi lično ovu poslednju favorizujete. Zbog čega?
Svaku sam jednako promovisao samo je ovo najnoviji roman, pa samo tako izgleda, ali svakako je činjenica da je ovo moje najzrelije, najobimnije i najiskrenije delo, mada smatram da sam dao 100% sebe u svako delo. Stvar ukusa je koje će se najviše dopasti čitaocu i tu je stvar šarenolika.

Da li ste spojili lepo i korisno pišući o muško-ženskim odnosima?
Da. Može se i tako reći. Inače se uvek i trudim da spajam lepo i korisno.

Verovatno čujete kroz primarni posao mnogo priča, da li neku u izmenjenom obliku provučete kroz književnost, smatrajući da je poučna?
To radim već 10 godina i mnoge slučajeve sam, izmenjene zbog privatnosti i uz dozvolu, izneo i u romanima.

,,Balada’’ je i lična balada kroz koju ste prošli, uz razne modifikacije, ali suština je tu. Da li je to vid da kažete ,,zbogom’’ starom iskustvu i da verujete u novo?
Da. Svaki roman je i katarza, jer se nekako oprostite od teksta onoga dana kada ono postane svima dostupno i više nije samo u glavi ili laptopu.

 Postoji li „prva pomoć“ posle raskida veze i kada sve jako boli?
Prva pomoć ne, ali načini da vas to iskustvo obogati svakako postoje.

Stalno se bavite muško-ženskim odnosima. Šta je zajedničko svima iako izgleda da je svaka priča za sebe?
Svi smo ljudi, svi smo biološki determinisani i imamo svest o smrti čim stanemo na noge. To je dramatično važna univerzalnost svih ljudi.

Uvek je povređen u ljubavi onaj ko više voli. Zašto se raskid doživljava kao tragična stvar kad to može da bude najava samo nečega što može da bude još boljeg?
Zato sto je svaki razvod ili raskid i “mala smrt”. Umire deo nas i deo života do tada.

Da li se posle završetka treba truditi da nas bol što pre prođe i jesmo li tek kada odbolujemo staru spremni za novu ljubav?
Ja sam uvek za zdravo preboljevanje.

Vi otvoreno pričate o patnji što nije karakteristično za muškarce. Zbog toga „niste manje muškarac“. Da li ste hteli da pomognete i drugim muškarcima da se otvore i propričaju o onome što ih muči?
Između ostalog i to.

Da li se razlikuju muška i ženska vizura ljubavi?

Svakako. O tome ovaj roman dosta i govori.

Po Vašem mišljenju gde se izgubi romantika u ljubavi i da li ona i danas postoji ili nas je materijalizam poptuno savladao?

Materijalizam pobeđuje, za sada.

Da li savetujete da ljudi odu na psihoterapiju ako ne mogu da savladaju svoja najtamnija osećanja koja mogu da ih odvedu na pogrešan put?

Naravno.

Da li postoji savršen odnos?

Takvo šta ne postoji.

Plus i minus su uvek kompatibilni ili u ljubavi stvari tako ne funkcionišu?
Različitost se privlači samo na kratko. Na duže staze, bolje su sličnosti.

Da li verujete da je pisanje odlična psihoterapija i izbacivanje nagomilanih emocija iz sebe?

Kako da ne. To je velika istina.

Recept za ljubav je nepoznat, ali postoji li univerzalni savet za sve one koji vole?
Nažalost, univerzalan savet ne postoji.

Olivera Marinković