Breaking

SVE ŠTO NAM SE DEŠAVA OD BOGA JE I SIGURNO SA NEKIM RAZLOGOM

TV Lica / 26 marta, 2021

Milica Dabović je profesionalna košarkašica koja je karijeru započela 1998. godine u Herceg Novom. Bila je kapiten ženske reprezentacije Srbije koja je osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2015. godine.  Ona je Ambasador fondacije “Tijana Đurić”, majka, a takođe i njena mlađa sestra, Ana je veopma uspešna košarkašica.  Ekipa Naj magazina je dobila priliku da popriča sa ovom izuzetno hrabrom i uspešnom ženom.

– Milice, kada ste shvatili da želite da trenirate i da se bavite košarkom?

Shvatila sam da želim da se bavim košarkom onog dana kada sam se kao mala devojčica popela na tribune osnovne škole “Milan Vuković” i gledala svoju stariju sestru, Jelicu kako trenira i šutira na koš, a imam oca, Milana koji je trener. Jedino što sam želela i htela da budem je košarkašica, osećala sam da mi je to u krvi. I bilo je!

-Jeste li mogli da zamislite kao devojčica da ćete postati jednog dana kapiten reprezentacije?

Kao mala uvek sam imala snove, neke male i velike planove, želje kao što su da budem najbolja, da dotaknem zvezde, da se moje ime čuje, da budem na olimpijskim igrama, ali da ću kao kapiten košarkaške reprezentacije, najuspešnije generacije u istoriji srpskog sporta doneti zlato sa Evropskog prvenstva i bronzanu medalju sa Olimpijskih igara, nikada nisam sanjala, ali eto, desilo se.

– Koliko odricanja u životu je potrebno da biste postali kapiten ženske košarkaške reprezentacije?

Odrekla sam se mnogih stvari u životu i odmah da kažem, nije mi žao. Nisam izlazila, nisam išla na maturske večeri, na ekskurzije, nisam se družila po kafićima… Bilas am u košarci 150 posto, trenirala i po deset sati kao crnac, živela kao i dan danas potpuno miran i zdrav život.Išla u krevet u 23:00 h, a bidila sae u 8:00 h.

– Sećate li se kakav je to osećaj bio kada je 2015. godine Srbija osvojila zlatnu medalju Evropskog prvenstva u ženskoj košarci koje je igrano u Mađarskoj i Rumuniji?

Taj osećaj se nikada ne može opisati rečima. Ja ga doživljavam na jedan poseban način, jer uz to što sam osvojila Evropsko prvenstvo, popela se na Balkon, obezbedila direktan plasman u Olimpijskim igrama, ostvarila parvo na penziju… Sve sam tom postigla uz moju mlađu sestru, Anu. Kud ćeš veće sreće? Ponos! Ono šro je najlepše je ipak taj Balkon i pomisao da skočim od sreće, pa ko preživi, pričaće!

– Vi ste i Ambasador Fondacije “Tijana Đurić”. Možete li nam reći nešto o tome?

Moram da priznam da se divim njenim ocu, Igoru, njenoj  porodici…Uz njih sam!  Reči su suvišne.

– Vaša mlađa sestra, Ana je reprezentativka Srbije u košarci. Takođe igrala je u najjačoj ligi sveta za žene WNBA u EKIPI Los Anđeles sparks.Da li ste ponosni na nju?

Moja mlađa sestra je uvek bila moj ponos. Ona trenutno igra u Francuskoj I živi sa svojim dečkom, Ilijom koji je reprezentativac Francuske u vaterpolu. I srećna je! U WBNA je igrala dva leta I osvojila je prsten što nikada nikome u Srbiji i na Balkanu nije pošlo za rukom.

– Kakva su Vaša iskustva u ŽKK Lion? U čemu je razlika igrati za neki strain klub kao što je Lion i za naše klubobe?

Lepa iskustav sam imala uvećini klubovima, a promenila sam ih više od  20, ali moram spomenuti moj Partizan. Za njega sam živela i to su najlepše uspomene, najlepše vreme, najlepše godine!

– Kako se snalazite u ulozi samohrane majke?

Nije lako biti i majka i otac svom detetu. To je najteži i najlepši posao koji sam ikada radila, ali ne smem da se žalim, borim se kao lavica da moje dete ima sve, sve se više divim majkama I sve više shvatam da je moja majka jedan veliki car, heroj, zmaj! Bravo za sve majke sveta!

– U nekom od interjua ste rekli da želite da napišete knjigu o svojim životnim iskustvima koji su i lepi i ružni. Da li ste počeli da pišete i ako jestekada ćete nas obradovati Vašom pričom koja bi svakako bila korisna za žene koje imaju slična životna iskustva i probleme?

Jedva čekam da izađe knjiga i verujem da će se situacija sa kovidom brzo završiti da mogu da napravim žurku. Jedva čekam da izbacim tu otrov i bol iz sebe koja me godinama tišti i muči. Malo je vremena prošlo, a ja sam dugo ćutala, neka ljudi znaju i neka narod pročita istinu, važno mi je šta narod misli… Ja sam neko ko voli ljude i nikad nikoga ne osuđuje.

– Posle svega što ste prošli, verujete li i dalje u ljubav?

Uvek ću verovati u ljubav. Moja ljubav prema sinu je platonska, ali prema muškarcima… Više ne znam.

– Poruka za čitaoce Naj magazine.

Poruka je da budu srećni, zadovoljni i ispunjeni, da ne mrze i da imaju razumevanja za ljude i život. Šta nam se dešava od Boga je i sigurno sa nekim razlogom.

Sanela Dimitrijević

 


Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

ZALJUBLJENIK U ANIMIRANE FILMOVE

Next Post

TRUDIM SE DA BUDEM DOSTOJNA ŽIVOTA KOJI MI JE BOG DAO





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

ZALJUBLJENIK U ANIMIRANE FILMOVE

Jelena Kosara je mlada televizijska i pozorišna glumica I svi je poznajemo najviše kao Terezu iz serije “Sinđelići”....

March 25, 2021