SVEGA ŠTO IMA U MOJIM ULOGAMA IMA I U MENI

Kada pošaljete nekome pitanja za intervju i dobijete odgovore baš,  brzo, znate da je reč o  profesionalcu. Takav je slučaj bio sa glumcem Aleksandrom Srećkovićem-Kuburom, koga ovih dana gledamo u  Tv seriji “Tajna vinove loze“. Igra Pauna, negativca, koji na momente može da doživi osudu publike. A sve zbog odlično odigrane uloge  kome je on dao lik i glas, udahnuvši mu  život i strast da po svaku cenu dođe do žene koju voli, ne birajući sredstva. Ovo je bio povod da porazgovaramo sa njim o njegovom dosadašnjem radu.Pored matematičke i muzičke škole, odlučili ste se za glumu. Da li je za one koje Vas poznaju to bilo iznenadjenje ili je odluka bila očekivana?

-Sasvim očekivana. Već posle treće godine srednje škole sam išao na prijemni za Akademiju ali nisam prošao. Od druge godine srednje sam igrao u Kraljevačkom pozorištu, zapravo živeo tamo, pomagao oko pravljenja scenografije, vodjenja svetla i tona, svirao u nekim predstavama, ukratko radio sve samo da budem na i oko scene. Da budem u toj posebnoj vrsti pozorišne prašine.

Još na II-oj godini glume, dobijate profesionalnu šansu. Da li je tada bilo treme i sećate li se koja je to sve osećanja izazvalo u Vama?

-Rad u profesionalnom pozorištu i na TV je počeo gotovo paralelno. Prvo predstava Maska, Miloša Crnjanskog u režiji Nikite Milivijevića i par meseci nakon premijere serija Kraj Dinastije Obrenović, Save Mrmka. Odmah na početku rad sa dva vrhunska profesionala, jednim mladim a jednim izuzetno iskusnim. I oba rada mi u tom trenutku potvrdjuju da sam dolaskom u glumu napravio pravi izbor. Uživao sam, učio razrogačenih očiju od kolega, od reditelja, upijao atmosferu probe, predstave, snimanja. Bio sam oduševljen.

Profesor Bajčetić i divne kolege sa klase koje srećete i sada. Kakva Vas sećanja vežu za period studiranja?

-Bio je to početak ’90tih, embargo, zatvorenost, nemaština, nesigurnost. Ali ja se svega toga ne sećam. Sećam se nas 12 koji smo sve trenutke svakog dana provodili zajedno, u lagumima naše akademije i pošto ničega drugog nije bilo, ništa oko nas nije postojalo, sve se raspadalo, mi smo imali jedni druge i naše uspehe i padove. Bili smo vrlo vezani i upućeni jedni na druge…i na umetnost

Da li Vas za odabir uloge veže medij, ili lik koji treba da odigrate?

-Isključivo lik….sve medije sam iskusio, svi mi „leže“ nemam omiljeni. Jedino što mi je važno su šta radim i sa kim radim… pozorište, televizija ili film, sasvim je sve jedno.

Kako u glumi povući crtu izmedju umetnosti i zanata?

-To se ne može…umetnost bez zanata ne postoji…zanat je temelj, odskočna daska, ako hoćete, za umetnost. Zanat daje unutrašnju slobodu mašti, izrazu, misli da se pokažu u punoj snazi, energiji, dijapazonu…bez unutrašnje slobode nema umetnosti.

Kada su uloge u pitanju, publika vidi samo konačan proizvod. Koliko muka i znoja predhodi tome?

-Moj profesor je govorio:“glumac je fizički radnik“…mi svi na ulozi, ne za svaku u istoj meri, radimo vrlo naporno, radimo svojim mozgom, svojim telom, svojim glasom, svojom dušom i uglavnom u tom redosledu…prolivamo mnogo znoja i spolja i unutra…ovaj unutrašnji je mnogo teži i skuplji…ali na kraju publika to ne sme da vidi…tu muku…mora videti lakoću igre…

Znamo za uloge koje ste prihvatili, a ne znamo za one koje ste odbili? Da li Vam je žao zbog nekih?

-Žao mi je nekih koje sam odbio jer nisam imao termine potrebne za rad, dakle nekih čije odbijanje je bilo uslovljeno a ne moj izbor. One uloge koje sam svoji izborom odbio ne pamtim i ne žalim za njima. Nisu vredne toga

Kada Vam se desi pauza u poslu, da li Vam je teško iščekivanje i kako rešavete te pauze?

-To je možda i najteži deo glume kao posla i hleba nasušnog za mene…tada nije lako…srećom to mi se retko dešava… Ova koronarna pauza mi je dala priliku, i koristim je, da radim nešto novo za šta nije bilo vremena pre toga…jašem, pišem, gledam.

Ovih dana Vas gledamo u ulozi Pauna, mutnog čoveka. Da li Vam je lakše da „udjete u kožu“ onoga što niste, ili onoga što jeste?

-Nema toga što nisam…svega što ima u mojim ulogama ima i u meni…ali ne uvek u meri koja je kod lika…zato za odredjenu ulogu nadjem u sebi šta mi treba pa to uvećavam, pumpam, razvijam…e to je teško…to uzima energiju od glumca i iscrpljuje ga…ali je to i najlepše…to je ono zbog čega se bavim ovim pozivom.

Poreklo Vašeg nadimka…od kada i zašto?

-Od osnovne škole…nestašluk na času istorije…kapisla iz suvenir/kubure je opalila…malo buke koja se evo do danas čuje.

Kako izlazite na kraj sa učenjem tekstova? Kako Vam to ide od ruke?

-Moja sreća i blagoslov je da neverovatno brzo i lako učim tekstove…kolege oko mene je u početku to gotovo nerviralo…sad su se navikli ha,ha,ha….jednom sam uskočio, mesto bolesnog kolege, u predstavu Derviš i Smrt, u drugu mušku ulogu, sa 6 scena i 4 velika monologa, za svega 3 sata od kad sam dobio tekst u ruke. Odigrao sam predstavu bez suflera. Kao da je igram od premijere. Egon Savin, reditelj, je bio u šoku…kao i sve kolege…ali kažem to je dar, nije moja zasluga.

Privatno ste postali proizvođač vina i rakije? Kako ste ušli u to, s obzirom da je dijametralno suprotno od Vašeg osnovnog zanimanja?

-Pa i nije…mora mnogo da se radi i zahteva veliku dozu kreativnosti… to su velike sličnosti…i donosi mi veliku radost i opuštanje… Sve to radim sa kumom koji mi je prijatelj već 37 godina…on ima svoje uspešne poslove…obojica proizvodnju svoje rakije i vina doživljavamo kao antistres terapiju…a i degustacija je vrhunsko zadovoljstvo.

Olivera Marinković