Breaking

NESVAKIDAŠNJA DINAMIKA ŽIVOTA

TV Lica / 28 februara, 2021

Sretenjsko ordenje ove 2021. godine, iz ruku predsednika države Aleksandra Vučića dobilo je sedam novinara. Izmedju ostalih i  Zoran Maksimović za svoj dosadašnji rad, a naročito za prošlu godinu koja ni za koga nije bila laka, a posebno za one koji su izveštavali sa lica mesta,  čitaj bolnice,  kada je bilo najteže. Popričali smo malo sa Zoranom Maksimovićem, koji stalno govori o drugima, a retko o sebi, pa smo ga zamolili da za čitaoce Naj magazina, da intervju u kome bi smo ga bolje upoznali kao reportera PRVE TV I TVB92,  urednika u RTV Novi Pazar. 

Da li su se slegli utisci od pre neki dan, i kakva osećanja budi u Vama ova nagrada.

-Sretenjski orden je za mene  najveće priznanje i posebna čast. To je ono čemu sam se najmanje nadao, iako su mu prethodile brojne nagrade. Predsednik Aleksandar Vučić na Dan državnosti odlikovao je tek nekoliko novinara za posebne zasluge u prošloj godini. Za mene kažu da sam dao nemerljiv doprinos da se jasna slika o teškoj situaciji u Novom Pazaru, koji su u jednom trenutku nazivali i „balkanskim Vu Hanom“, čuje u javnosti. Tek nakon mojih izveštaja, a tada nje bilo lako doći do informacije na lokalu, počela je da stiže pomoć sa svih strana, stigli su lekari u pomoć, ali i neophodna sredstva za rad od države, dijaspore, zemalja iz regiona… Snimak koji smo tokom izveštavanja sasvim slučajno zabeležili, kada gotovo desetak sanitetskih vozila odvoze teško obolele u veće zdravstene ustanove pod sirenama, ledio je krv u žilama. Upravo zahvaljujući tom snimku, koji je obišao svet, i mojim izveštajima,  mnogi su shvatili ozbiljnost situacije u ovom gradu.

Nagrade su vetar u ledja i obaveza da u budućnosti budete bolji nego danas. Da li Vam prija to što neko ceni i prepoznaje Vaš rad?

-Veoma prija. Poseban utisak sa dodele sretenjskog priznanja na mene je ostavio jedan pukovnik koji je, u sred ceremonije, ustao i pozdravio me. I ne samo on, mnogi su mi tog dana, počev od predsednika govorili da  je priznanje apsolutno zasluženo. Tada sam shvatio koliki je moja uloga zapravo bila važna tokom pandemije korona virusa, koliko je važna uloga svih nas novinara i medija.

Ja mesecim dobijam pohvale iz čitave Srbije. Pišu mi iz različitih krajeva, kako im je žao što me nemaju u svom gradu. I Novopazarci su to prepoznali. Svakodnevno od njih dobijam masu pohvala. Mislio sam da će institucije u tom radu da zaborave moj trud i rad, ali me je Kulturni centar demantovao. U februaru mi je na posebnoj svečanosti, koju su upriliči, dodeljena jedna od najvećih nagrada u gradu, koju su do sada dobijali, uglavnom, književnici, umetnici i univerzitetski profesori. Ja sam je dobio, kako je navedeno zbog „rušenja predsrasuda i građenja mostova“ u multietničkoj sredini kakva je Novi Pazar.

Od kada je počela korona Vi ste baš imali puno posla.  Da li Vas je bilo strah, da li ste se bar jednom uplašili za svoj život?

 –Kada maksimalno volite ovaj posao, onda celog sebe tome dajete. Ni jednog trenutka nisam pomislio da bih možda mogao da budem među onima o čijem zdravlju sam svakodnevno izveštavao. Međutim, na kraju dana bih se nekad zabrinuo, a često i psihosomatski imao simptome korone, verovatno od podsvesnog straha. Usledi novi dan i onda sve iz početka, ne bude vremena za strah.

 Ovo Vam nije prva nagrada do sada. Koliko ih je još bilo?

 –Ranije me je Udruženje novinara Srbije nagradilo za najbolju vest i izveštaj. Evropska unija i Vladina Kancelarija za evrointegracije za najbolji tv prilog evrointegracijama, a UNDP i Ministarstvo rada i socijalne politike za najbolji prilog u borbi protiv nasilja u porodici. Zanimljivo je da sam prošle godine u novembru dobio, čak, tri novinarske nagrade – Press vitez za dokumentarni program, priznanje „dr Marko Mladenović“ za priču koja se odnosila na depopulaciju, a Stalna konferencija gradova i opština nagradila me je priznanjem za najbolju reportažu o pozitivnim primerima lokalnih samouprava.

Imate li neku statisiku čisto sebe radi, koliko priloga, koliko predjenih kilometara…koliko svega?

-Ne brojim kilometre, ali ni priče. Te brojke diktiraju događaji ili zanimljive teme koje se ukažu. Ali, siguran sam da sam u prošloj godini bio apsolutni rekorder po broju proizvedenih i objavljenih medijskih sadržaja. Trebalo je podmiriti sve formate, sva tri medija za koja radim, a često i druge medije s kojima smo u sistemu razmene. Novi Pazar je posebno u junu i julu bio epicentar korona zbivanja. Dešavalo se da tada uz tv priloge u jednom danu uradim i do 5 uključenja uživo, što nije ni malo lako, već veoma stresno.

Da li ste Vi jedna od osoba koje najbolje poznaju prilike u Novom Pazaru. Šta bi ste nam rekli, na primer o tom kraju, a da je malo poznato? Neka eksluziva, samo za nas..

 –Mnogi kada čuju za Novi Pazar, odmah pomisle na najbolju hranu, i na mesto gde će pazariti najjeftiniji i najbolji džins. Međutim ovo je grad gde je svaki kamen istorija, gde su šetali Nemanjići i osnovali prvu srpsku državu, gde su najstariji pravoslavni hramovi i najlepše islamske bogomolje, grad koji je osnovan pre većine svetskih metropola, u kom danas žive, siguran sam, najljubazniji i najgostoljubiviji ljudi na svetu, a ono što je činjenica najmlađi u Evropi.

Da li Vi jurite informacije, ili one Vas…

 –Rekao bih da u dnevnom izveštavanju više informacije jure nas novinare. U svakom slučaju one diktiraju naš dan. Novinar nikada ne može da napravi detaljan plan za dan koji  dolazi. Nedavno se desilo da sam krenuo da izveštavam o zavejanom selu Baćica, bez struje i vode, na Pešterskoj visoravni, a završio sam u susednom Rasnu, gde se dogodilo trostruko ubistvo. U potrazi za informacijama smo kada se bavimo istraživačkim temama, ali jurimo i za dobrim pričama, kako bi gledaocima doneli najlepše reportaže, a one su za mene posebna strast.

 Bavite se dnevnim izveštavanjem. Da li bi ste voleli da radite i neke druge televizijske formate?

 –Da. Došlo je do neke vrste zasićenja, iako sam imao priliku da radim gotovo sve formate i sve poslove u medijima od prezentera u Dnevniku regionalne televizije do velikih projekata i živih programa koju su trajali i do 5 sati.  Trenutno mi je izazov studijski format na nacionalnom mediju. Osećam da bi mi ta promena prijala, a i malo bih se odmorio terenskog rada.

Dobar prezenter, dobar voditelj mora da ima novinarskog iskustva, treba da zna gde počinje informacija, kako se oblikuje u vest, kako se nalaze pravi sagovornici, na koji način se formulišu pitanja i vodi razgovor. Tek kad se pređe ceo put, onda može suvereno da se vlada i prostorom u studiju.

Da li ste kritični i samokritični prema sebi. Da li ponekad posmislite ovo je bolje, ovo drugačije...

 –Nikada nisam apsolutno zadovoljan onim što uradim. Jedna koleginica je zaključila da je u tome formula uspeha, jer uvek težim da sve što radim bude još bolje.

A kako je ovo timski posao, često je kolega snimatelj imao nevolje u zajedničkom radu, jer sam uvek zahtevao najbolju i najkreativniju sliku, jer to je najvažnije kod televizijske priče. Godinama radimo u tandemu, i sada ima utisak da znamo i kako onaj drugi diše, a ne samo kakvu priču želimo da ponesemo u redakciju.

 Kao reporter sa lica mesta, da li ste nekada bili u opasnosti i kada?

-Više puta. Izveštavao sam često sa brojnih protesta u regionu. Međutim, nikada neću zaboraviti 28. maj 2019. Kada sam umalo izgubio glavu na Kosovu, odakle je trebalo da izveštavam o akciji specijalaca ROSU. Tada sam u poslednjoj sekundi izleteo iz auta, koji je izrešetan, na kom je ostalo samo jedno čitavo  staklo, a potom su sve gume isečena bajonetima specijalaca.

Puno se radi dok se ne odradi neki prilog od nekoliko minuta, a to gledaoci često ne znaju, jer oni vide samo gotov proizvod…

-Sećam se da sam u Čikagu u Americi gotovo nedelju dana snimao priču o njihovoj nesvakidašnjoj svetkovini – Noći veštica. Isto toliko mi je trebalo i za proces sklapanja i  montaže priče, koja je trajala samo nekih desetak minuta. Međutim, nekada to mora mnogo brže. U jednom danu se često sve snimi i izmontira, pa je to velika borba sa vremenom.

 Kada se nekome kaže da dobro radi svoj posao to znači da mnogo rada i odricanja stoji iza toga. Kako se Vi nosite sa tim?

 –Imam sreću pa me porodica i prijatelji razumeju. Shvataju da nemam radno vreme. Da u sred neke zabave ili druženja moram da ih ostavim i posvetim se poslu. Spremio sam se jednom prilikom za večeru sa bratom i njegovom porodicom, obukao za tu priliku… a onda završio na terenu odakle sam smrzavajući se u tankom kaputu izveštavao o strašnom požaru u kom je gorelo više stanova u Novom Pazaru.

 Ima li vremena za opuštanje, zabavu privatni život, ili ste uvek na stend bay i mislite, da dužnost zove?

 –Za putovanja uvek bude vremena. To je ono čemu volim da posvetim slobodno vreme, ali i sa tih putovanja uvek donesem najlepše priče o tradiciji tih ljudi i lepotama različitih mesta. Tako su gledaoci mogli da prate moje reportaže iz daleke Kine, Amerike, Kanade, Dubajia, Egipta, Turske, Nemačke, Belgije, Belorusije, Grčke…

I nije mi žao što nekad to malo slobodnog vremena koje imam za putovanja, potrošim radeći, jer mi je prosto žao da ljudi ne vide to što je mene u tim zanimljivim krajevima oduševilo.

 Da malo popričamo i o lepim stvarima. Koji Vam je do sada bio najlepši novinarski zadatak?

 -Najteži, ali i najlepši. Najteži, jer smo zabeležili prizor koji nikog nije ostavio ravnodušnim. Usamljena starica Vukica na planini Rogozni ostala je bez svega što je imala. Dočekala nas je uplakana. Grom joj je ubio sve tri krave, od kojih je živela. Onda je usledio taj najlepši deo. Samo pola sata nakon priče objavljene u Jutarnjim vestima Prve javila su se dva ministra, potom i gradonačelnik Novog Pazara i masa dobrih ljudi. Vukica je dobila čitavo stado krava, i bolje uslove za život.

 Da li bi ste da birate, opet izabrali isto?

 –Reč je o posebnoj strasti i adrenalinu. Ovo razumeju samo oni koji se bave ovim poslom. Naravno, da bih se bavio istim poslom, uprkos svakodnevnom stresu, borbi sa vremenom, velikoj odgovornosi i svemu drugom lošim što on donosi…. Sve to kompenzuju ta strast i adrenalin, nova poznanstva, nova mesta, novi izazovi, nesvakidašnja dinamika života.

Olivera Marinković


Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

SVEGA ŠTO IMA U MOJIM ULOGAMA IMA I U MENI

Next Post

ENERGIJA JE POKRETAČ NAŠEG ŽIVOTA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


More Story

SVEGA ŠTO IMA U MOJIM ULOGAMA IMA I U MENI

Kada pošaljete nekome pitanja za intervju i dobijete odgovore baš,  brzo, znate da je reč o  profesionalcu. Takav je slučaj...

February 20, 2021