SAMU SEBE PRVO ZABAVIM PA ONDA DELIM I SA DRUGIMA

Ime  Milijane Barjaktarević izaziva širok osmeh na lice, kao   i njene knjige, uz koje živimo svoje „male živote“ i prepoznajemo sve one situacije koje nas muče.  A sve je počelo još 2012. godine, kada nam je podarila zbirku do tada napisanih kolumni. Od tada do sada počeli su da se nižu naslovi knjiga, a krug čitalačke publike se iz dana u dan širi. Po vokaciji bibliotekar, koji se već više od dve decenije bavi time, a pre svega je majka i human čovek. Poziv za intervju je prihvatila rado i odgovorila u najkraćem mogućem roku, kao i svaki profesionalac. A mi smo pokušali da svojim pitanjima  zavirimo u njen svet jednostavnih nesavršenosti, neozbiljno ozbiljnih priča.

Vaše knjige nas nasmejavaju do suza. Da li se i Vi smejete ponekad prilikom pisanja...

-Da, uvek se smejem, od srca nekad i do suza, samu sebe prvo zabavljam pa onda delim i sa drugima. Kad pogodim publiku „u žicu“ zadovoljstvo je neopisivo.

Borba sa svakodnevnicom je Vaša tema. Da li Vi želite da je vidite iz nekog drugog ugla…

-Verujte, da živim u nekom „idealnom“ svetu, ne bih se imala čemu smejati tako da ovde je za pisanje plodno tle!

Šta prevagne kod Vas? Duhovito ili kritički…

-Volim i jedno i drugo. Ranije su to bile više ozbiljne kritike, a sada kad sam starija više humor, možda nelogično ali upravo tako – koliko je teži život to mi humor pomaže da ga živim.

Obuhvatate sve segmente svakodnevnog života. Da li u tome ipak nešto zadržite za sebe?

-Da, vrlo često vagam, šta je za javnost a šta nije.Hiljadu puta sam htela nešto da objavim, urnebesno ali pazim da ne pređem granicu dobrog humora, da ne iznosim sve „iz kuće“ mada deluje kao da sam već sve iznela..Inspiracije ima puno, ali mislim da neku privatnost ipak treba sačuvati.

Bibliotekar ste. Da li smatrate da je vaš nabolji prijatelj knjiga?

-Knjige obožavam. Ne znam da li bih rekla najbolji prijatelj, ali ako je knjiga inspiracija, informacija, beg, toplina, poistovećivanje, širina, putovanje, tišina, uzbuđenje, avantura, učenje, istraživanje, plakanje, smeh, uteha, a to bih sve radila sa najboljim prijateljima, onda jeste knjiga – najbolji prijatelj.

Mislite li da su knjige za Vas ljubav za ceo život?

-Toliko sam „u knjigama“ ceo život i toliko ih volim ceo život i planiram da ostarim sa knjigama…pa izgleda da jesu.

-U proteklom periodu ste pisali mnogo za novine. Da li to i sada radite i koliko Vam je to značilo?

-Jesam, obožavala sam pisanje za novine. Moj „novinarski talenat“ prepoznala je urednica Sremskih novina, poštovana i cenjena Jovanka Zurković, (kao i novinar Stavan Puzić, Nedeljko Terzić) ustupivši mi mesto u uvodniku. Bila sam veoma počastvovana, to je bio moj veliki uspeh i uspon. Pisala sam tri godine kolumnu, i to odmah kolumnu kao najviši „stepen“ u novinarstvu. Pored ovih novina napisala sam na stotine kolumni i članaka za razne druge časopise i online novine. A onda su se pojavile društvene mreže…Dakle, prošla sam veliku školu pre nego što sam počela sa pisanjem na društvenim mrežama.

Da li je pisanje dar ili nešto što se uči, nadogradjuje?

-Dar i radoznao duh. Puno čitanja svega. Mnogi mi šalju svoje radove da procenim i tu odmah vidite da li ima „to nešto“ ili nema. Poznajem opet mnogo ljudi koji dobro pišu ali ne pišu..

Vidi se gde nalazite inspiraciju, da li samo „treće oko ili uho“ , to može da pretvori u umetnost?

-Ne znam, verovatno je to što radim i umetnost..kažu da jeste

Recept za pisanje? Uvek, kad dodje inspiracija ili svaki dan…pa kako bude…

-Sada, s obzirom da pišem na društvenoj mreži, očekuje se da izbacim nešto novo i duhovito svaki dan. ali to je nemoguće. Inspiracija mora da dođe. Kad pišem „na silu“ vidim da ne valja i brišem.

Prva knjiga je od 2012- godine  tj kolumne koje ste pisali. Da li bi ste nešto ispravili kada čitate napisano, da li bi ste sada drugačije, i da li ste kritični prema sebi?

-Da, iz ove perspektive ima toga što bih promenila, samokritična sam. Ali opet to je pisano u dahu u tom vremenu. Tako sam tada razmišljala i tako napisala. A svet se menja..

Imate li koncept dok pišete ili kako Vas odvede i kuda prazan papir…

-Nemam,  zato što pišem kratke priče-anegdote i pišem ih u dahu. Kada planiram knjigu onda imam šablon da od tih priča napravim rubrike. Nisam pisala romane i mislim da ne bih mogla.

Kažete da nemate mnogo vremena za pisanje. Kada zapravo pišete?

-Pišem  „u glavi“.  Čim uhvatim momenat- kucam. Obično noću. Taman kad legnem i mislim da ću spavati …

U svakodnevnoj ste komunikaciji sa svojim pratiocima. Šta poručujete vi njima a šta oni Vama?

-To je nešto dragoceno. Najlepše što mi se desilo u životu. Ja ne znam kako bih to opisala..budući da sam asocijalna i stidljiva po prirodi a onda hiljade ljudi koji me prate i koje ja volim i poštujem. Opet mislim da je spisateljski dar taj koji je privukao sve te ljude, a kasnije i moja priroda da se posvetim ljudima, da volim da pomognem..Svi ti ljudi i žene koji su me pozivali na promocije, predivna iskustva (tek poneka neprijatnost), sa mnogima sam postala prijatelj.  Zahvalna sam Bogu što sam imala tu mogućnost da upoznam divne ljude, gradove, kulture, to je neprocenjivo bogatstvo. I osim toga naravno, mnoge poruke zahvalnosti da sam ljude svojim humorom  izvukla iz lošeg stanja, pa moje knjige zovu antidepresivima. Obožavam svoje čitaoce, to su sve takođe jako duhovite žene (mada ima i muškaraca) koje neretko mene podignu svojim duhovitim komentarima. Beskrajno im hvala za sve dane i godine koliko su uz mene i u dobru i u zlu..

Olivera Marinković