Ana Štajdohar, apsolutno talentovana za muziku u svakom smislu, ima bogatu muzičku karijeru, još kao mala imala solo nastupe…Svira klavir, peva, nastupa u emisiji kod Ivana Ivanovića… Sve to o njoj već znate… Međutim, Ana je specijalno za Naj magazin ispričala kako je došla do tog uspeha.

-Sećate li se Vašeg prvog nastupa na koncertu Danijela Đorđevića kada ste izveli pesmu „Dzuli“? Koliko godina ste tada imali?

Imala sam četiri godine kada smo porodicno letovali na Hvaru. Cela pokojna Jugoslavija slušala je mega hit Danijela Popovića, pesmu “Dzuli”. Volela sam da je pevam. Danijel je gostovao tog leta sa svojim bendom po primorju. Koncert na Hvaru trebalo je da otvori neko od turista, pa su organizovali audiciju. Pamtim samo neke slike, fragmente dogadjaja. Moja sećanja pomešala su se sa onim sto su mi kasnije pričali. Elem, čovek zadužen za odabir kandidata isprva se nećkao zbog mojih godina. Prirodno, pribojavao se da ce se tako malo dete zbuniti pred publikom. Na kraju je pristao da me čuje. Počela sam da pevam refren pesme i izbor je momentalno pao na mene. Sledeće čega se sećam jeste moj pogled sa bine ka publici, oko mene ljudi sa instrumentima i Danijel koji na kraju mog pevanja istrčava na binu, podiže me i grli dok slušam po prvi put u životu zvuk koji ima magičnu moć: gromoglasni aplauz. Dobijam njegovu ploču sa potpisom i veliki poster. Roditelji su mi kasnije ispričali da sam do kraja letovanja tražila da mi oblače haljinicu sa koncerta kako bi ljudi znali da sam to ja. Mogu da zaključim da mi se novootkrivena vrsta uzbudjenja jako dopala. Taj moj prvi nastup otvorio je nova vrata i pokrenuo niz dogadjaja.

-Pevali ste u dečijim horovima „Kolibri“ i „JNA“, svirate klavir još kao devojčica. Da li ste oduvek znali da ćete se baviti muzikom?

Jedna gospodja iz publike zamolila je moje roditelje da se obavezno po povratku jave na broj koji im je dala. Taj kontakt me dovodi u dečiji hor Doma JNA u kom ubrzo postajem solista. Bili su odusevljeni mojim glasom i potpunim odsustvom treme, pa su počeli da se nižu zvanični dogadjaji na kojima sam kao solista pevala kompoziciju “Jugoslavijo, sretna rasti s nama”. Sećam se velikog koncerta u Sava Centru, svečanosti uprilićene za Dan pobede na kojoj je prisustvovao ceo državni vrh, predstavnici svih republika. Išao je direktni prenos i cela Jugoslavija je pratila taj važni dogadjaj, a mojim roditeljima nije prestajao da zvoni telefon, jer su ih svi poznanici i prijatelji zvali da kažu da su gledali. To je bilo vreme pre kablovske televizije, ono što se emitovalo na dva postojeća kanala bilo je i te kako propraćeno. Otpevala sam pesmu u pratnji nekoliko horova, ispred Titove biste i dobila ogroman aplauz, a onda gotovo da nije bilo značajnijeg dogadjaja kom bi prisustvovao hor Doma JNA, a da ja nisam imala svoju solo tačku. Ta pesma je nosila poruku bratstva i jedinstva, kulta koji se tada gajio. Pozivali su me u televizijske i radijske emisije, otvorila sam jedne godine “Radost Evrope”, pevajući pesmu o Titu, pevala sam na obeležavanju Solunskog fronta u Šidu, susrela sam se po prvi put sa muzičkim studijom, snimala sam pesme, putovali smo…

Kao da sam tad dobila priliku da zavirim u budućnost i na neko vreme proživim svoj budući život.

Nakon toga postajem član dečijeg hora Kolibri, a nešto kasnije upisujem muzičkuš. Profesorka klavira je zelela da postanem pijanistkinja. Savetovala je moje roditelje da me ispišu sa horova i da batalim pevanje. Važila je za odlicnog profesora i podučavala je decu nivoa srednje muzičke škole, a u meni je videla talenat pa je poželela da po prvi put uzme učenika početnika i da ga sama oblikuje. Taj period mi nije ostao u lepom sećanju. Iz silne želje da od mene napravi budućeg vrhunskog pijanistu, a delom i iz razloga što nije imala iskustva rada sa mladjom decom, stvorila se u meni grozna averzija prema klaviru. Išla sam na takmičenja, osvajala nagrade, imala sve vreme dodatne sate i sate časova klavira kod nje. Dva puta nedeljno ostajala sam po pola dana u muzičkoj školi, preko raspusta dobijala tone nota za domaći, kada bi bio neki neradan dan zbog praznika, pozivala me je svojoj kući da vežbam i ne preskačem časove, pa bih sedela satima u njenoj sobi za klavirom i vežbala. Umela je i da me ostavi da vežbam, uz kutiju keksa, čašu vode, u društvu njenih mačaka i bolesne stare majke, dok bi ona završavala svoje obaveze van kuće. Sve iz najbolje namere.

Onda bi se vratila pa bismo nastavile zajedno vežbanje. Pred jedno takmičenje me je držala u školi doslovno od jutra do zatvaranja, pa mi je kada sam počela da plačem svirajući, izgovorila rečenicu oštru kao nož: “Sviraj, makar pala pod klavir!”. Savetovala je moje roditelje da me ispišu iz osnovne škole i prebace na vanredno školovanje kako bih mogla po ceo dan da se bavim sviranjem klavira. Hvala mami i tati što to nisu uradili. O pevanju mi je govorila sve najgore, to je po njenom mišljenju bila prosta radnja za razliku od prefinjenog sviranja klavira. Imala je zaista dobru nameru, ali sam ja na kraju počela bukvalno da mrzim svoj instrument. Odlazila sam na časove sa mukom, prevrtao mi se želudac pre nego što dodirnem kvaku na vratima učionice, ali sam poslušala tatin savet: “Sta započnes, završi”. Savetovao me je da završim nižu muzičku, pa da onda sama odlučim koju ću srednju. Završila sam poslednju godinu sa velikim olakšanjem i od muzičke škole pobegla glavom bez obzira. Ipak, zahvalna sam tati na savetu. Drago mi je što sam istrajala i završila započeto. Sviranje klavira i časovi solfedja jesu imali dobar uticaj na moj muzički razvoj, ali poziv pijaniste koji se odriče svega da bi postigao uspeh nije bila moja sudbina.

-Možete li nam nešto reći iz perioda „Tap 011“?

Upisala sam V gimnaziju i odvojila se od muzike na neko vreme. Kada me je pustilo gadjenje koje sam osecala prema klaviru, počela sam ponovo da ga sviram ali samo da bih sebe ispratila dok pevam. Note nisam mogla očima da vidim. Nešto kasnije postajem član akademakog hora “Krsmanac”, ali se tu nisam dugo zadržala. Shvatila sam da me ne zanima grupno pevanje. Tražila sam svoj muzički put dok sam paralelno radila na svom obrazovanju. Snimala sam sebe dok pevam i sviram klavir pa sam jednu od tih kaseta dala divnom gospodinu Cveletu, Bajaginom Instruktoru. Dobila sam njegov broj, nazvala ga, predstavila se i zamolila da mu dam kasetu da me čuje. Sada kad razmisljam shvatam koji je car bio. Nije imao bukvalno nikakvu obavezu da na mene potrosi ni minut života. Došao je na dogovoreno mesto i uzeo kasetu. Nije prošlo mnogo dana, a ja sam zahvaljujući njemu dobila svoj prvi plaćeni angazman. Otpevala sam prateće vokale, zajedno sa Ivanom Peters i Anom Stanić koje su već uveliko bile poznate pevačice, za glavnu numeru jednog filma. Počela sam da upoznajem ljude iz posla, pa sam bila gost i na albumu hip hop sastava “Who is the best”, a na jednom od snimanja upoznala sam mog budućeg velikog prijatelja, pokojnog gitaristu i čoveka ogromnog srca, Nebojšu Zulfikarpasića. On me je upoznao sa momcima iz grupe TAP 011, i ja ubrzo postajem njihova nova pevačica. To iskustvo je uglavnom bilo veselo i komično, ali nekad i blago tragično. Tu sam po prvi put osetila prednosti i mane show biznisa. Fakultet je trpeo zbog naših nastupa ali sam sebi ponavljala: “Sta započnes, završi”.

-Kada stezapočeli saradnju sa Ivanom Ivanovićem?

Ponosna sam na svoju diplomu profesora italijanskog jezika i književnosti jer mi je bilo prilično teško da guram ta dva svoja života paralelno. Ona mi je potvrda upornosti i mnogo mi je drago što nikada nisam odustala od cilja. Tek kada sam zatvorila tu priču, okrenula sam se u potpunosti muzici. Baš tada mi je život namestio slučajni susret sa Ivanom Ivanovićem.

Mada, ja bih pre rekla da ništa nije slučajno. Sa njim saradjujem sad već preko deset godina i beskrajno mi je drago sto sam deo te priče, a Ivana neizmerno poštujem.

-Do sada ste napravili dosta singlova. Planirate li na ih pretočite u jedan cd?

Muzika je moj život, ona me najviše inspiriše i njoj sam se uvek vraćala, to sam ja, ne mogu bez nje, ali ipak, nisam želela da mi ona predstavlja samo biznis koji će progutati svo moje vreme i zbog kog neću imati onaj meni najposebniji deo, moj privatni život. Pronašla sam meru koja mi prija. Za mene je muzika umetnost, način da se izraziš. Kada je stvaram, vodim se ličnim osecajem, ne posmatram je kroz prizmu zarade.

Trenutno radim na novim pesmama zajedno sa mojim kolegom i prijateljem Srdjanom Tanaskovićem i mogu vam reći da uživam u tom procesu. Nameravam da na proleće objedinim sve moje dosadašnje singlove i izdam album, dok radim na sledećem koji će biti još ličniji i drugačiji. Planiram i rad na dečijim pesmama. Moja nova pesma se zove “Deja vu”, jako sam zadovoljna pesmom, užasno mi se svidja i jedva čekam da je podelim sa vama.