TIŠINA ZA PONETI

Oktobarskim smirajem ove 2020. godine,  iz štampe je u izdanju novosadskog PROMETEJA izašla zbirka priča “ TIŠINA ZA PONETI”, novosadskog nadarenog pripovedača Zorana Stojšina.  Inače, Zoran je diplomirani geograf, zaposlen kao kamerman u RTV Vojvodina i čudesnim spojem ove dve profesije kao i darom za naraciju, podario nešto novo čitalačkoj publici. Zbirka je samostalni autorski prvenac i sadrži literarnu šetnju epohom i današnjicom iz vizure naratora. Svetski, vojvođanski i novosadski toponimi, lica i događaji su neretko pozornica deskripcije u sedamdesetak priča, osvrta i zapažanja autora. Kako kaže jedan od recenzenata, priznati pisac Jelena Ćuslović, zbirka je koloritni spoj razgovora, sećanja i životnih priča. U njoj se ćuti tišinom koja je zajednička, tišinom kroz koju se čitaoci kreću zaveslajima sopstvenih očekivanja. U njoj se snovi ostavljaju sa druge strane kao bakšiš, dok se hrli u zbilju kao na osunčano parče zemlje. U njoj se smeje glasno i još glasnije voli.  Opet, po kazivanju Jelene Milenković, Zoran Stojšin je pisac neobičnog talenta. Njegova pripovedanja su koloritna, zrelog i jasnog izraza. Bez suvišnih reči ili manjkavih rečenica. To je onaj iskonski dar koji se ne može naučiti. Njegove priče su tople i svaka u svojoj biti nosi ljubav oslobođenu patetike i srećnih krajeva po svaku cenu. Zoran, Jelena dalje navodi, zapaža, upija, taloži i čeka. Kada se u njemu rode početak i kraj, čini se da ne piše, već upravo u momentu kada čitamo živi svoje priče.

Prvom promocijom, upriličenom 5.novembra u salonskom prostoru izdavačke kuće Prometej u Novom Sadu, knjiga TIŠINA ZA PONETI je ušla gromoglasno u ispunjena očekivanja Novosađana. Zahvaljujući medijima, ali i direktnih preporuka, vrlo brzo se proneo glas o toplini pisane reči, te su čitaoci širom zemlje brzo došli do svog primerka. Za nepunih mesec dana, prvi tiraž je rasprodat a drugi je uveliko u pripremi. Čitaoci iz Beograda, Subotice, Vladičinog Hana, Čačka, Užica, Niša, Sombora, Nadalja, Bečeja, Novog Pazara, Despotovca, Velike Plane, Šapca, Stare Pazove, Žablja, Novog Bečeja i zemalja iz okruženja, pronašli su zajedničku nit, tišinu za poneti.  Kako to izgleda, neka posvedoče sledeći redovi dve kratke priče i jednog odlomka.

TIŠINA

–   Hajde da se pomirimo!

–   Kako da se pomirimo kada se nismo ni svađali?

–   Hajde onda da se prvo svađamo!

–   Zašto, da bi se onda pomirili?

–  Da, lep je onaj osećaj pri mirenju sa tobom.

–  Šta tu ima lepo, zar svađa ne donosi gorčinu?

–  Donosi, ali mi ćemo da se mirimo, a ne svađamo, zar ne?

Ništa ne razumem, osećam dozu mazohizma u tvojim očekivanjima.

–  Opet počinješ, opet optužuješ, opet su tvoje rečenice prepune sarkazma.

–   Ne razumem, šta se dešava, čemu sve ovo?

– Ti nikada ništa ne razumeš, tako je najlakše, povući se u sopstvenu tišinu.

– A šta ti želiš?

–  Da podelimo tišinu!

–  Da ne razgovaramo???

–  Ne, samo da ćutimo zajedničkom tišinom. Da te volim između dva pasusa tišine, da me želiš između dva zaveslaja tihovanja. Da pevamo gromoglasnu tišinu, ali u sebi.

– Da ćutimo???Ne, to bi onda bio muk. Bolan muk prepun svađalačkog naboja.

–  Pa zar ne želiš to, zar ne želiš da se posle toga mirimo?

–  Nisu to iste tišine. U prvoj se ćuti tvojim neiskazom, čeka, želi, voli, moli, vapi. Opraštaju se tvoje ludosti, trapavosti i ne prozivam ih  iz dnevnika povredivosti.  Muk nije tišina, muk je kraj, provalija, spakovan kofer, mahanje sa perona i zaboravljene adrese u trenucima kada iznenadnim naletom slabosti poželiš da pošalješ čestitku za Novu godinu, na primer.

–   Dobro, hajde onda da se mirimo …

– Ne, nismo se pošteno ni posvađali, nedovoljno za tišinu. Dovoljno za muk..

–