„Bio sam siguran da će me ubiti. Postao sam užasno nervozan i zabrinut. Preturao sam po džepovima da vidim nije li je možda neka cigareta ipak ostala posle pretresa. Pronašao sam j ednu.

Ruke su mi se toliko tresle da sam jedva uspeo da je stavim u usta. Mećutim, nisam imao šibice – oduzeli su mi ih.

„Pogledao sam mog tamničara kroz rešetke. Nije me gledao u oči. Konačno, niko ne gleda u oči neku stvar ili mrtvo telo. Dozvao sam ga i upitao: „Imate li šibicu molim vas?“ Pogledao me je, nestao mi sa vidika i vratio se da mi upali cigaretu.

„Kada se približio i zapalio šibicu, slučajno su nam se susreli pogledi. U tom trenutku sam se nasmešio. Ne znam zašto sam to uradio. Možda od nervoze, a možda zbog toga što kada se nekome jako približite, teško da možete da odolite da se ne nasmešite. U svakom slučaju, smešio sam se. U tom momentu, iako je to neverovatno, između naša dva srca, između dve lјudske duše sevnula je varnica. Znam da on to nije želeo, ali moj osmeh preskočio je šipke i izazvao osmeh i na njegovim usnama. Zapalio mi je cigaretu, ali se nije odmakao. Ostao je blizu mene, gledao me direktno u oči i nastavio da se smeši.

„I dalјe sam mu se smešio, sada svestan da je on čovek, a ne samo tamničar. I on je mene video u drugačijem svetlu. „Imate li decu?“ – pitao je.

„Imam, evo pokazaću vam ih.“ Izvadio sam novčanik i nervozno po njemu tražio slike svoje porodice. On je takođe izvadio slike svoje dece i počeo da priča o svojim planovima i nadama u vezi sa njima. Oči su mi bile pune suza. Rekao sam da više nikada neću videti svoju decu, da nikada neću imati prilike da ih vidim kako rastu. I njemu su zasuzile oči.

„Iznenada je, bez reči, otvorio ćeliju i izveo me. Izveo me je iz zatvora, a, isto tako bez reči, sporednim putem, i iz grada. Tamo, na kraju grada, ostavio me je. Ćutke se okrenuo i pošao nazad ka gradu.

„Spasao sam život zahvalјujući osmehu.“

Spread the love