FIĆA

Moji roditelji su u mene imali neograničeno poverenje i ako se svima čini da sam rasla pod „staklenim zvonom“.  Nije to baš bilo tako. Moj tata, je uglavnom kada sam upadala u neke „situacije“ jednostavno govorio:

-Snadji se ’ćeri.

I tako sam ja uvek pokušavala da se snadjem. U početku me je ta rečenica ljutila, mislila sam da me ne voli, da  sam znala da se snađem bez njega, ne bih ga zvala „u pomoć“.  Sada sa mnogo godina više, zahvalna sam mu na tome. Sve su to bile životne lekcije koje sam morala da naučim.

E, da, beše to ovako:

Tata i mama odoše tog 18 januara,  za Rusiju, u Ostaškov, gde je tata gradio sa Invest Importom  fabriku. Tada su  u upotrebi bili fiksni telefoni.  Mama se javi posle dva dana i kaže sve je u redu, stigli, lepo su putovali,  tata radi po smenama, neće moći da mi se javlja, fabrika mora da se završi u roku, oni nešto kasne, ali  ja ću te zvati kad god mogu….Sve mi je zvučalo normalno, ništa nisam ni pretpostavila.

Tada sam bila mlada i moja pasja(bila i ostala) je vožnja. Vozački sam položila sa 18 godina i samo sam maštala da imam svoj auto, i da vozim, vozim, vozim…. to mi je  najveći san i  želja.   Tata je bio iskusan i spretan vozač, vozio na svim stranama sveta, i stalno je govorio, iz čistog roditeljskog straha koga javno nikada nije pokazivao:

-Mlada si, još malo iskustva , uz mene, teorija jedno, praksa drugo. Siguran sam ja u tebe, ali ti nikada ne znaš ko ti ide u susret, da li je pijan ili je lud“.

Roditelj!  Puštao me je i  do Istanbula da vozim, i kroz Grčku  i još na mnogo destinacija u Evropi,  ali je uvek on tu…

Iskreno, sve to me nerviralo (u to vreme), ali on je insistirao da bude tako. Obećao je, a svoja obećanja je uvek ispunjavao, da će mi kupiti novog  Yuga, kada na leto dodje iz Rusije,  i da to bude samo moj auto. Znala sam da će to tako biti ali mom nestrpljenju, kraja nije bilo… Na računu, brdo para, ja ovlašćena  u  nekoliko banaka, bar u  novcu nismo oskudevali. Ja radim u Genesku i plata jednog datuma, a svakog petka neki višak…Ali, moj tata je u šali govorio da ja imam platu do Brankovog mosta. Od Brankovog moram da se „snalazim“, jer više plate nije bilo. Stizali honorari od novinarstva, putovalo se, oni mi davali, i kad imam ja, imao je  ceo svet. Pomagala svima i trošila ne razmišljajući koliko…

Razmišljam ja, što da čekam njega, pa on bi mi rekao ako hoćeš, „snadji se“…Kad dodje neka mi kupi tog Yuga vozi ću ga, ali da se ja još malo ispraksujem sama, bez njega.  I odlučim da kupim Ficu!!! Crveng naravno,  kako drugačijeg? Moja sestra, je bila solidarna sa mnom, kaže kupi ga, ako tata digne frku, zajedno ćemo da ga „ubedimo“, a Dragan Neagić, Nele, njen partner će mi pomoći. Muško je, mehaničar, vozi autobus i više se razume u automobile nego ja…Čisto da ne kupim neki škart. .

A već kad sam kod Neleta, moram da ispričam jednu anegdotu. Moja mama imala je  malo oštećen sluh. Zove Nele, telefonom,  pita kako mi je svaja, a moja mama mu odgovara:

-Koji Paja, pa mi nemamo nikakvog Paju! I tako ja za Neleta, ostah Paja.

Rešim ja-skinuću 2000 dojče maraka sa tatinog računa,  vraćam od plate, malo ću da „prištedim“, vraćam sto posto do leta, dok oni ne dodju.

Kupljen crveni Fićko. Nele „pretreso“, kaže Pajo, odličan je i samo vozi i uživaj… A ja? Mislim sad je ceo svet moj. Sreća velika kao  zgrada mog Geneksa. Moji nemaju pojma, saznaće kad dodju, ali tad je kasno i za akciju i reakciju.

Prodje mesec januar te godine, mama se javlja svaki drugi-treći dan, traži da joj u Rusiju pošaljem čarape, žvake, Vegetu… Idu neki ljudi, da joj pošaljem po njima, da počasti sobarice, kuvarice u hotelu, baš su fine i ljubazne i sl…To je tamo deficitarna roba.  Uvek priča kako tata radi po smenama, pa ne može da telefonira. Ona je tu sa tatinim zamenikom, čika Acom, šetaju se kroz Ostaškov. Ništa mi i dalje  nije sumnjivo… i Dodje mesec februar, ja sva u svom svetu, srećna, vozim se i gde treba i gde ne treba, samo da se vozim, ponosna na svoju samostalnost i kupovinu.

Ali,  da li  ste znali da đavo nikada ne spava?

Februar mesec, zvoni jedno veče telefon. Na vezi, Rusija, zove moj voljeni tatica.

Knedla mi u grlu stoji. Pričam mucajući. Šokirana. On je kratak i kaže

-Čekajte nas sutra na aerodromu, vraćamo se kući…

Ko da me je neko polio buretom hladne vode.

-Kako tata, mislim zašto…? Zašto? Da nisi pao sa gradilišta? Imaš ruke, noge?

To mi je prvo palo na pamet jer on bez velikog razloga nikada se ne bi vratio dok ne završi fabriku. Pa tek su otišli!

– Imam sve ćeri, ne brini, smeši se nešto „kiselo“ i kaže:

-Vidimo se sutra, pa ćemo  o svemu da razgovaramo.

Volim ja njih najviše na svetu, ali kako da im objasnim moju kupovinu Fiće? Kuku….Kako sutra? Grozničavo razmišljam šta da radim. Sve scenarije u toku noći sam premotala i shvatila: on je najviše mrzeo laž i nikada je nije tolerisao. Istina i samo istina, pa kako mi bude. Dobro. Tako će i biti.

Sutra na aerodromu, srce lupa, noge mi se paralisale kao da ne umem da hodam, a  , samopouzdanje otišlo u bestraga. Izlaze putnice, idu gospodin i gospdja Rančić.  On gura kolica sa prtljagom do carine, pokazuje mi da ima ruke i noge i da je sve ok….Nije tata, varaš se, samo kad čuješ šta je tvoja voljena ćerka uradila. Tata kao pravi Rus nosi ogromnu šubaru od polarne lisice, a ona  pored njega ko ruska grofica u koži i pravom krznu, sa mufom. Da nije situacija takva kakva jeste, bila bih najponosnija na njihovu lepotu, skladnost i dostojanstveno držanje. Ovako, jesu moji, jesu najlepši, ali ono najgore tek sledi… Prolaze carinu, ljube se sa nama. Dolazimo kući, ručamo, i ja se spremam na tada „najstršniji“ razgovor u mom životu. Final touch. Krevet pored stola u dnevnoj sobi, on leže na njega, stavlja ruku ispod glave (to je bio njegov karakterističan položaj, kad nešto duboko razmišlja ili ozbiljno govori).

Okreće se ka nama dvema i počinje svoju priču:

-I da kažem, mojim ćerkama, zašto sam došao iz Rusije. E,  pa mile moje moje ćerke vratio sam se, jer sam se razboleo….

Ne mogu da verujem! Nastavlja glasom koji treperi i odaje mnoštvo emocija:

-Prvog dana kada se vratio na posao, izašao je iz kancelarije i krenuo ka gradilištu. Krivudao sam po snegu, a moji radnici su prvo pomislili da sam pijan. Kada su shvatili da ja ne pijem, da su razlozi za to krivudanje sigurno  zdravstveni, pritrčali su mi u pomoć! Zapravo, on se šlogirao! Odvezli su ga u bolnicu,  i zadržali na lečenju. Mama nije htela da nas sekira, i otuda priča da tata stalno radi. A onom deficitarnom robom je htela da se oduži doktorkama koje su 24/7 bile sa njim. Kada je završio priču, svi  smo plakali na sav glas a i on zajedno sa nama. Kada smo malo došli k sebi, krenuh i ja, u ono što me muči…

-Tata, moram nešto da ti kažem. Kupila sam Fiću. Znam šta smo se dogovorili, vratiću ti pare…

A ono što me je još više rasplakalo, bio je njegov odgovor.

-Ako si ga kupila ćeri. Ako si skinula novac sa računa. Neka ti ostane kao uspemena od oca. To je sitnica. Ne ljuti se tata na tebe. Samo sam hteo da ti kupimo nova. Novo je novo.  Sigurno bi se manje kvarila nego stara. Ti znaš da te tvoj tata voli najviše na svetu!

Olivera Rančić