Novosadski kantautor Djorde Balašević, koga je voleo I poštovao region, preminuo je pre dve godine na današnji dan.

Večiti dečak, panonski mornar, uz čije pesme smo se zaljubljivali, voleli I u njima jednostavno jednostavno uživali, znao je da ujedini region I različite generacije, koji je u to vreme bio najpodeljeniji, a reč бећарац napisana ćirilicom na pločniku u zagrebačkoj Ilici na dan njegove smrti bila je samo još jedna potvrda velike ljubavi prema ovom muzičaru.

Đorđe Balašević imao je retku energiju, sposobnost da svoju publiku dirne, zasmeje, natera da se zapita, svoja osećanja izrazi rečima koje im inače ne bi ni pale na pamet. A publika je bila brojna.

Ne samo na njegovim Bogojavljenskim koncertima ili onima u Sava centru oko Nove godine, već svuda gde bi se pojavio. Publika je dolazila da ga sluša i kako peva i kako priča, te su nastupi bili dupke puni, a kako je njegova karijera trajala, tako se sve više generacija okupljalo pred binom.

Kada sam bila mladi novinar bila sam gost u njegovoj kući u ulici Jovana Cvijća br.33 u Novom Sadu. Tog našeg susreta sa radošću se sećam, iako sam jedva “skinula” sa diktafona šta smo razgovarali. Sve vreme smejanja zbog priče o njegovoj baki I požaru, o igranju tenisa, njegovoj fobiji od visine I kačenja zavesa, o tome da poseduju svu belu tehniku “fen, peglu, radio…”. Divni domaćini I susret koji se pamti čitavog života…