Od nedavno se na našoj televiziziji prikazuje serija Bunar. Najavljena glumačka imena, zajedno sa stvaraocima iza kamere, obećavala su da će biti zanimljivo, u svih 11 epizoda, iako je priča izmišjena. Moram da priznam da je ova drama, bila pravo otkrovenje, jer je drugačija od svih serija koje se trenutno prikazuju. Radnja drži pažnu glealaca jer uvek odlazi u neočekivanom pravcu. Život jeste velika pozornica, na kojoj je sve moguće, a ova sjajna glumačka ekipa nas je ubedila, da im bezrezervno verujejemo dok ih gledamo na ekranu. Najveću glumačku transformaciju (kroz izraz lica, glas, pokret) su imali Igor Đorđević i Milica Janevski, pa sam s nestrpljenjem iščekivala svaku sledću scenu. Ovaj razgovor sa Milicom Janevski nastao je kao iskrena želja da iz prve ruke, čujemo kako je tekao rad na seriji i i u kom pravcu će se kretati njena karijera u budućnosti. Evo šta sam zabeležila:

Gledamo Vas u fantastičnoj seriji Bunar. Serija je završena, kako se Vi sećate rada na njoj?

Sećam se da je bilo jako hladno, s obzirom da smo snimali leto u sred zime, da je bilo vrlo inspirativno, uzbudljivo i dosta, dosta naporno i zahtevno. Ali, sve u svemu jedno fantastično iskustvo sa sjajnom glumačkom ekipom i ekipom iza kamere, tako da je bilo baš, baš dobro.

Da li je i Vi gledate sa publikom. Gledate li sebe na ekranu kao gledalac ili ima malo primesa i samokritičnosti u smislu, „ovo je moglo drugačije“…i sl?

Uvek je nezgodno i neprijatno gledati sebe na ekranu, zato što prosto kao glumac znate u kakvim ste uslovima u tom trenutku radili, šta se iza kamere dešavalo dok su se te scene snimale, i to nikada nije prijatno osećanje i ne znam ni jednu glumicu ili glumica koji uživaju rasterećeno da sebe gledaju u svojim ulogama jer primećujemo sve mane i šta je moglo bolje a šta ne. To je uvek neko gledanje sa strahom, kako će publika uopšte to da prihvati-to su neke vrlo osetljive stvari. Kada se dešava rađanje neke uloge uvek je strah kako će publika prihvatiti, ali I kolege doživeti i kako će generalno reagovati. . Tako da nije ni malo jednostavno.

Lepota glumačkog posla je u tome, da stalno možete biti neko drugi i da iskočite iz svoje ličnosti i „udjete u tudje cipele“. Da li pri tom tražite sličnosti ili razlike sa likom?

Prirodno pozajmljujemo svoje resurse za potrebe lika, nekako svoja iskustva I svoje osećaje i ja se trudim da kroz uloge pokušam da rešim svoja lična pitanja, bez obzira, što su to različite sudbine od moje. Uvek nadjem neku zajedničku crtu, I nešto što me unutar te uloge zanima I tema kojom se ta uloga bavi. Tako da. što dublje ulazim u ulogu, nekako je taj univerzum sve veći i veći. Vrlo često se dešava da se pitam ko tu koga nadje. Da li uloga mene ili ja nju, ali svakako u tom susretu, bude mnogo toga što mene lično zanima i teme koje ja u tom trenutku ispitujem ili me uloge potaknu na to da krenem da razmišljam o temama vezane za sopstveni život. Tako da, vrlo često se dešava, da se završi sam taj proces, te uloge ostanu prisutne u našim organizmima i onda nekako je potrebno vreme da se to objektivizuje i da se to na neki način, plastično rečeno, “izadjete iz uloge”. Taj susret je uvek uzbudjiv jer ima svašta da se nauči.

Cilj umetnosti je da nas dotakne, natera da se zamislimo. Čiji lik, gluma ili čija uloga, je Vas dotakla, pa ste gledajući je, rekli „od sutra ću drugačije da radim“?

To je malo nezgodno pitanje. Nekako često se misli da glumci treba da imaju idole, žele da budu poput velikh zvezda tipa Meryl Streep. Od velikih, glumica kako stranih tako i naših, može mnogo da se nauči, u smislu principa rada ili nekih sredstava koje oni korsite u okviru svojih uloga. Toga je na žalost, sve manje, u smislu punoće, nekog temeljnog rada, i u ovoj razini vremena. Prosto se jako retko dešava da se glumci i glumice temeljno posvete ulogama, ali naravno da ih ima. Prvo bih krenula od svoje profesorke Jasne Djuričić, Ksenije Marinković, ako ćemo od stranih Kejt Vinslet, Julianne Moore…Nisam još došla u situaciju „od danas ću drugačije“, ali svakako, su to neki stilovi glume koji mene uzbudjuju i privlače. Idole nemam, ali sa njima proveram da li sam na dobrom putu.

U seriji „Bunar“ vidimo zaista dobru ekipu glumaca. Da li ste se sa nekima susretali u poslu, a sa kim ste se sreli prvi put na snimanju?

Susretala sam se manje više sa svima. Sa Natašom Ninković sam radila u pozorištu, sa Ljubom Bandovićem sam radila u Advokatu u Banja Luci, sa Igorom Đorđevićem u Kosti, takođe u Banja Luci. Sa Cvijom se u radu nikad nisam susrela, ali mi je bilo božanstveno sa njim na snimanju i razgovarati u pauzama. Sa Borisom Milivojevićem sam se sretala u pozorištu, ali sad smo prvi put imali priliku da radimo. S Brankom Katić sam takodje radila, tako da je to meni manje više poznata ekipa, sa kojima je uvek lepo deliti kadar i scenu.

Znam da ne možete da nam otkrijete u kom pravcu će ići radnja serije, ali kojim adutima ste „branili„ svoj lik u seriji?

Svoju ulogu sam branila svojim sadržajem.

Sada se puno serija snima. Da li ćemo Vas gledati u nekoj od njih?

Što se tiče novih projekata i novih serija, biće ih naravno. Nekoliko serija, je završeno i nekoliko serija koje tek treba da se snime. Trenutno je priprema jedne u toku. Ne smem ništa o njima da oktrivam, ali će ubrzo serije ugledati svetlost dana, tako da se nadam da ćemo imati priliku da razgovaramo povodom tih projekata.

Vi ste filmska, pozorišna i televizijska glumica. Recite nam zašto volite svaki medij pojedinačno?

Pozorište, film i televizija su vrlo uzbudljivi i različiti uz sva svoja sredstava koja zahtevaju od glumca. Pozorište je živa stvar koja se dešava u trenutku, samo tada i nikada više. Ima mogućnost repeticije u tom smislu da možete da promenite neke stvari svakim sledećim igranjem, i to je preuzbudljivo jer ste trenutno u kontaktu sa živivim ljudima sa kojima zajedno dišete. Što se tiče televizije i filma , tu je format malo drugačiji, imate ples sa kamerom koja nekako predstavlja oko gledaoca, imate okvir u kome morate da se krećete, i sa nekim minimalnim sredstvima, odigrate sve bez puno fizičkog prostora. Samim tim je misao jasnija, oštrija, filgranskija, samim tim i teža. Sve je uzbudljivo potpuno različito i zahteva drugačiju vrstu prilaska i svesti ali podjednako volim i jedno i drugo.

Imate status slobodnog umetnika. Da li je to Vaša želja ili sticaj okolnosti?

U jednom periodu života je to bila moja želja, ali trenutno je i sticaj okolnosti. Nekako smatram da sa jedne strane divno biti deo neke kuće, deo ansambla, biti deo istorije nekog pozorišta. S druge strane, biti slobodan umetnik je daleko teže i neizvesnije, jer status slobodnog umetnika nije finansiran, ni obezbedjen, ali smatram da je daleko blagorodnije biti slobodan umetnik jer imate priliku da birate šta ćete da radite . Ispostavlja se da nije zdravo biti konstatno sa istim ljudima, jer dolazi do predvidivosti, zapušenja i zasićenja, samim ansamblom. tako da kažem. Nekako mi se čini koliko god sa jedne strane da je to dobro, nekako si ušuškan i zbrinut, ali je to neka konfor zona koja donosi štetu svakom živom čoveku, a kamoli umetniku.

Kako popunjavate vreme od uloge do uloge?

Pa u poslednje vreme nisam imala mnogo pauze izmedju uloga, ali kada imam pauze uglavnom porodica, prijatelji, slikanje i kafana.

Složićete se da nema malih i velikih uloga. Po kom kriterijumu birate šta je ono što ćete raditi?

U zavisnosti kako je napisan scenario, ni jedna uloga nije mala. Kao što sam već rekla ne znam ko tu koga bira, ali kad imam priliku da donosim odluke, je to što me najviše zanima je scenario, tj, celokupna priča, i šta ta uloga unutar te priče radi i gde joj je mesto. I ako osetim da imam šta da kažem na osnovu te teme, ili iz te perspektive to i prihvatam.

Jedno vreme ste radili širom Srbije u mnogim pozorištima. Bogato iskustvo na „daskama koje znače“. Volite li klasike ili je tu bilo i malo modernog i savremenog?

U pozorištu nemate priliku da birate uloge, jer prosto vam se kaže „radiš to i to“, u velikoj većini slučajeva, pogotovo kad ste mlad čovek. Naravno da je bilo klasika, od Čehova, Šekspira, Molijera, pa na dalje… Ali, bilo je tu i modernih komada ali više u tom nekom mladjem dobu. Uzbudljivo je i jedno i drugo, to su različiti principi, ali da, pozorišta nikad dosta kako god ono bilo.

Učesnik ste mnogih radionica. Kakva iskustva nostie sa njih?

Što se tiče radionica, bilo ih je daleko više kada sam bila student i na početku karijere. Mislim da je to jako važno za mladog čoveka a i kasnije, da se unapredjuju znanja i šire vidici jer uvek se dodje do nekih novih uvida u veštine koje možete da inkorporirate u svoju ličnost i umetnost kojom god da se bavite.

Ko je u Vas usadio ljubav prema glumi i sećate li se trenutka kada ste odlučili da će to biti Vaš životni put?

Nekako je sve to išlo spontano. Kao devojčica krenula sam kod Katarine Vićentijević u školicu glume i kod Miloša Trifunovića, pozorišnog reditelja u srednjošolski gimnazijski studio… Sa svojim drugaricama, kao ekipa, krenule smo i to je bilo zabavno i uzbudljivo. Bežala sa časova u pozorište da bih bila na tim predstavama koje smo spremali u tom trenutku. Sećam se radili smo predstavu Galeb gde sam igrala Arkadiju i bili smo na festivalu u Kragujevcu, kao festival gimnazija iz cele Srbije, i tada sam tokom predstave. u sceni prvi put istinski zaplakala. Tada sam imala uvid u sebe, nisam ni znala da ga objasnim, da je to osećaj koji želim da imam čitavog života. Neka sloboda, važnost i nekako sam znala da je to – to! Iako sam trebala da studiram DIF, smogla sam hrabrosti da svojim roditeljima kažem da to ipak neću, nego da će gluma biti moj poziv i nisam odustajala dok me nisu primili na akademiju i za sada je sve u redu!

Olivera Marinković

Spread the love