SMEH I RADOST SU ONO ŠTO ME U ŽIVOTU VODI

Biljanu Wilimon, smo do sada dobro upoznali kao slikarku I kao autora I TV voditelja, a za one koji prate ovu poznatu umetnicu nisu bili iznenadjeni kada je počela I da piše. Ona je gost Naj magazina I pričamo o njenim knjigama.

Do sada ste napisali tri knjige. Da li je na putu i četvrta, ili zasad samo razmišljate o njoj?

Moj prvi roman – Selfi je autobiografski, pa ga na neki način po žanru izdvajam od romana Nismo na istom brodu i Moj život s Begbedeom, koji su napisani u malo drugačijoj literarnoj formi. Oni su spoj realnosti i fikcije, pa s te strane, pripadaju jednoj celini. U tom smislu, iako sam završila pisanje četvrte knjige – Ples u troje, ja je na neki način brojim kao treću, jer je pisana na način kao i prethodne dve. Da ne zazvuči pretenciozno, to je neka vrsta trilogije, u kojoj se prepliću moje dve ljubavi. Jedna je stvarna, druga fikcijska. U ovom romanu koji sam pomenula, a koji će biti objavljen tek naredne godine, ta moja dva junaka – glavni likovi iz moja prethodna dva romana, srešće se naravno i biće zabavno.

Selfi ste napisali po nagovoru prijatelja i kako rekoste, autobiografski je. Zašto se niste sami odvažili na taj korak?

Nisam i ne bih da nije bilo Manojla Vukotića i Dubravke Vujanović, vlasnika i urednika Vukotić media. Oni su mi predložili da to učinim i beskrajno sam im zahvalna, jer su me time potakli da pišem dalje. Nisam nikada razmišljala o svojoj autobiografiji, ali sam pre toga objavila monografiju Willimon i videvši je, Manjo i Dubravka su došli na ideju, da svoju životnu priču pretočim u knjigu. Ta knjiga ostaje otvorena za mnogo onog što nisam napisala, a čega se u tom trenutku nisam setila, pa postoji mogućnost da je u nekom trenutku „doradim“.

Druga knjiga je ljubavna i beskrajno duhovita. Koliko su tu zastupljeni realni događaji, a koliko je plod vaše mašte?

Rekoh već, roman Nismo na istom brodu – plod je realnosti i mašte. U pitanju je moja istinita ljubavna priča, zaodenuta u literarno ruho. Uostalom, većina mog dana i jeste fantazija, jer bežim od svega što mi u realnosti smeta, a toga je sve više. Ružne vesti nas zapljuskuju od jutra do mraka, a ja ne želim da živim po tom diktatu. Smeh i radost su ono što me u životu vodi, u svim životnim prilikama i neprilikama, jer to je svojstveno mojoj prirodi.

U romanu Moj život s Begbedeom, takođe ima humora, ali i vrlo ozbiljnih tema koje ste obradili.

Ne umem da pišem – bez humora. Zamislite kad bismo život živeli s prstom na čelu, zamišljeni I narogušeni!? Isti problem, lakše se rešava uz osmeh. Najviše se šalim na svoj račun. U ovom takođe ljubavnom romanu, šalim se na račun svojih godina. Problem starenja je problem svih ljudi i nije lako suočiti se s tim. Ali – kad na to gledaš s vedre strane, ta starost postaje lepa. Tu je i čuveni francuski pisac Frederik Begbede, koji me inspiriše na razne gluposti, ali i na razmišljanje o nekim ozbiljnim temama. On je filozof u duši, pa pokušava da od jedne babe, tojest mene, napravi filozofa! Baba koristi gužvu, pa mu se usput udvara, pokušavajući da bude konkurencija njegovim mladim ribama, ali … kako se sve završava, ne bih otkrivala.

Dokazani ste kreativac. Čini se da i od svakodnevnih situacija možete da pravite umetnost. Dar ili rad?

Način posmatranja! To vam je onaj banalni sistem polupune ili poluprazne čaše. Sve zavisi kako život gledate. Ja ga gledam kao božji dar, u kojem treba uživati. I lako je kad je sve lepo. A, šta kad nije? Udri brigu na veselje – to je moja deviza. Otrcana i izlizana od upotrebe, ali korisna. Ne treba da se ne znam šta veliko i značajno događa da biste kreirali. Najlepše se stvara od restlova. Sve što nekome pretekne, sve što neko odbaci kao nebitno i dosadno, od toga se umesi bogata pita. To je kreacija. Da vidiš ono što drugi ne vide.

Kada najčešće pišete i stvarate? Kad osetite momenat da treba nešto da zabeležite? Ili to radite svakodnevno?

Nemam ja neko posebno vreme kad moram da radim. Kad mi naiđe… Kad poželim… Kad osetim… Desi se to i u Knez Mihajlovoj, dok šetam prema Kališu… Pa zapišem ili naslikam kad imam vremena. Nisam od onih koji mistifikuju čin stvaranja. Dozvoljavam da me ćerka, unuke ili prijatelji, prekinu telefonskim pozivom usred rada i nikad se nije dogodilo da im nisam odgovorila. Nastavim da kreiram kad završim priču. Mislim da je sve ono što nosimo kao potencijal za rađanje umetničkih dela – u nama. Neće to da ispari ako ne radim nekoliko minuta, desetak dana, ili par meseci… Kampanjac sam, moram da priznam. Radim samo kad se tome radujem.

Suptilno ste svoju privatnost umotali u redove vaših knjiga. Igra rečima vam svakako ide od ruke…

Svaka vrsta igre mi prija i ide mi. Igra je način na koji živim, pa tako i stvaram. Privatno vešto i otkrivam I skrivam, jer ne volim banalnost. Šta bi nekome značilo ime nekog muškarca kojeg sam volela? Samo bi pojeftinilo celu priču, jed bi to bilo pucanje na prvu loptu, a to ne volim.

Da li imate povratnu informaciju od čitalaca? Kako oni reaguju na vaše knjige i koliko vam to daje snage za ubuduće?

Komunikacija s čitaocima mi je najbitnija i imam je od početka – u svemu što radim. U slikarstvu, u televiziji, pa i sada u literaturi. Znam tačno ko su čitaoci mojih knjiga, jer mi šalju komentare, fotke, igraju se kao što se igram i ja. Imaju potrebu da razmenimo mišljenje, da im napišem posvetu, a često moje knjige kupuju u „buketićima“, pa ih poklanjaju bliskima umesto bombonjere ili cveća. Mislim da sam ih ulaskom u svet literature iznenadila, ali i obradovala.

Ko je veći pokretač za pisanje – prošlost ili ono što trenutno živite i radite?

Sve sam to ja. I ta prošlost i ova sadašnjost. Živim aktivno i jedno i drugo. Tako i pišem – o životu bez granica. Jer, ja ne razlikujem već doživljeno, od onoga što se upravo događa. Ne mogu da pišem jedino o nečemu što nisam videla ili doživela, pa tada uključujem maštu. Ne znam šta mi je najinspirativnije… Možda kad se sve to pomeša.

Kako pišete? Imate li unapred smišljenu radnju, ili idete od strane do strane?

Ne mogu tačno da vam opišem šta se događa. Naiđe, kao erupcija vulkana, bez najave. Znam samo da je to – to. I da kulja iz mene, kao lava. Okvirno imam obrise onoga o čemu želim da pišem. Dalje ide samo, ne razmišljam… Samo tipkam po dirkama kompjutera…

Za one koji su već napisali ili žele da počnu da pišu, imate li neki savet ili sugestiju?

Ne volim bilo kome da delim lekcije. Onima, koji su već osvedočeni književnici, moji saveti bi bili izlišni I smešni. Jer, biti književnik, to je ozbiljno zanimanje. Kad si u tome dobar, naravno. Mogu samo da poželim, da pisci koje cenim, pročitaju to što ja pišem i da oni meni daju savet. Nisam od onih koji misle o sebi u superlativu. Što se tiče onih koji tek treba da zakorače u svet literature, ni za njih nemam saveta.Jer, ko sam ja da pametujem!? Jedini savet je, pišite samo iz iskrenih pobuda, s radošću i bez kalkulacija. Od litarature se retko ko obogatio – ma koliko da je prodao knjiga.

 Vi ste nesumnjivo lepa i svestrana žena, bogata duhom, koja itekako ima šta da kaže…

Lepi su svi ljudi na ovom svetu – ako lepo misle. Nije lepota samo fizička. Najlepše je skriveno u našim mislima… Pa kad vas to dotakne, to što niste videli, a osetli ste kod nekoga… e – to je lepota. Ne postiže se to ni botoksima, ni hijaluronima, već ulaganjem u sebe – svakodnevnim sticanjem novih znanja iosvajanjem novih prostora. Čak i u 101-.oj, zašto da ne!? Zauvek treba sačuvati u sebi radost deteta.

Olivera Marinković

fotografija Emil Čonkić