Sa novinarima je najlakše I najlepše saradjivati. Tako je bilo I sa Milanom Raonićem, koji nam je uz svoj prepoznatljiv osmeh ispričao svoju novinarsku priču-od početka do dana današnjeg. Već punu deceniju Milan Raonič je pred televizijskim auditorijumom. Od samog početka svoje karijere je na Pink televiziji, I kaže da je to ono što njemu lično, čini čast I zadovoljstvo. Evo, šta je sve rekao za čitaoce našeg magazina:
-Na početku, želeo bih da pozdravim sve čitaoce Naj magazina :).
Od malih nogu sam voleo da imitiram, budem voditelj i slično, pa sam već od šeste godine krenuo na glumu kod Mike Aleksića. Tu sam se zadržao kratko, jer nisam mogao da izdržim njegov, za mene kao detetu, prestrog metod rada. Ali od glume nisam odustao, u osnovnoj školi „Ilija Birčanin“ i kasnije, u Zemunskoj gimnaziji sam bio član dramske i recitatoske sekcije. Išao na takmičanja, vraćao se sa nagradama i to je definitivno odredilo moj poziv – da bude neki javni posao. Ipak, nakon gimnazije nisam upisao FDU, već Ekonomski fakultet, iako su mi svi u društvu govorili da je to promašaj i da sam rođen za televiziju. I bili su u pravu! Zato sam se na četvrtoj godini studija ekonomije prijavio na audiciju koju je organizovala TV Pink, za mlade, talentovane nade i od 200 prijavljenih, imao sam tu čast i sreću da dobijem posao. I čini mi se da je to bio pravi potez, jer sam deo ružičastog jata punu deceniju, u avgustu će biti taj jubilej. 🙂
Tako da bih ja rekao da sam se spletom srećnih okolnosti I s namerom, obreo u novinarstvu kao ekonomista. Suština je da nije važno šta ste završili i da radite ono što morate, već ono što volite. Sebe ne bih mogao da zamislim u odelu kako radim u banci ili nekom preduzeću radnim danom od 8 do 4, jer monotonija nije za mene. Baš zato sam se pronašao u poslu reportera, jer na terenu, nikad nije dosadno i monotono, ako znate da radite ovaj posao, koji je u velikom delu igra, samo ne treba preći granicu i zaigrati se. Naravno, sa nekim ozbiljnim temama u informativi nema igre, a ja se trudim da kroz svoja uključenja gledaocima prenesem što više positive, kroz neke teme koje ih neće opterićivati od ranog jutra, jer nažalost u toku dana bude previše loših vesti. I rekao bih da im to prija, jer mi gledaoci stalno pišu, zaustavljaju na ulici i hvale moj rad. Tako da su na neki način pored porodice, oni bili negde najveća podrška u radu za ovih deset godina, ali i motiv za narednih deset da budem još bolji i ne izneverim tu podršku. Za deceniju rada prošao sam kroz različite faze i tv formate, od novinara jutarnjeg programa i nacionalnog dnevnika, emisija o Beogradu, Žikine šarenice, preko prezentera vremenske prognoze do reportera. Ove dve poslednje uloge su mi najdraže. Vremenko, hmm bio je to izazov, jer sam u to vreme bio jedini muški prezenter vremenske prognoze. Međutim, posle 4 godine, je ipak prevagnula ljubav prema reporterskom poslu, jer volim taj adrenalin, opuštenu komunikaciju sa „običnim“ ljudima, npr. na pijaci, u pekari, nisam ljubitelj formalnih ozbiljnih razgovora. Trudim se da svakom uključenju dam neki svoj pečat, da ne bude nešto što je već viđeno ili se podrazumeva da tako mora u informativi. Reklo bi se da su to gledaoci prepoznali, što pokazuju rejtinzi, naročito vikendom kada radim novo vikend jutro sa Jovanom Jeremić. Jutarnji program je vrlo dinamičan, mnogo sagovornika, mnogo vanrednih, ali za ovih deset godina nijedna neprijatna situacija. Nadam se da će tako i ostati, ali sve je to živ program, šta da se radi. Zaista je bilo raznih priča i tema, ali me nijedan sagovornik nije ostavio bez teksta, u negativnom smislu. U stvari, bio je nedavno jedan kome je to gotovo pošlo za rukom, ali ne dam se ja tako lako, tako da se priča završila na vreme, skoro onako kako je i trebalo da se završi. Uglavnom sam navikao da ispitujem sagovornike, međutim bilo je slučajeva kada sam i ja bio pitan. Ipak više volim ovu prvu ulogu.
U tome je i čar ovog poziva, tražim teme svuda, po novinama, internetu, društvenim mrežama, gledaoci nam pišu, a ja se trudim da se za svaku priču detaljno pripremim, da ne bude da sam u uključenju kao pao s Marsa. Što se treme tiče, sa njom nikad nisam imao problem, jer je kod mene nema, verovatno zbog javnih nastupa od malih nogu, prisutna je samo odgovornost da uključenje ispadne kako treba. Zato je bilo bezbroj lepih uključenja i reportaža koja će mi ostati zauvek u sećanju, naročito ona sa nekih putovanja po Srbiji, a naravno i po svetu poput: Zanzibara, Malezije, Tokija, Dubaija, Londona, Berlina ili Moskve. Sve su to neprocenjiva iskustva i doživljaji koje sam stekao radeći posao koji volim. Jovani svaka čast , ali ja ne mogu taj njen tempo da izdržim. Budući da se, baš kao i ona, dajem 101% u poslu i da ustajem jako rano, četiri vezana jutra pre 5, godišnji odmor mi je naravno potreban za reset. Na jednom sam već bio krajem juna, malo sam odmarao u Grčkoj, a novi planiram negde u septembru.
Nisam previše ambiciozan, pa tako ne volim mnogo da maštam i planiram da se ne bih razočarao, trudim se da radim svoj posao što bolje mogu, u nadi da ću nekada, možda do svog narednog jubileja, imati neku svoju emisiju koja bi bila kolažnog tipa, informativni program u zabavnom pakovanju. A do tada ću gledaocima iz dana u dan poželeti dobro jutro sa prestoničkih ulica!
Pribeležila Olivera Marinković
Oznake: Milan Raonić, Naj magazin, Olivera Marinković