Ona je TV i filmski reditelj, kreativni producent i scenarista, doktor umetnosti. Branka Bešević Gajić je nagrađivana filmska i televizijska rediteljka, dramska i audiovizuelna umetnica, kreativna producentkinja i scenarista. Završila je diplomske, master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala je na interdisciplinarnim studijima Univerziteta umetnosti u Beogradu. Doktorski umetnički rad je posvetila filmskoj režiji u digitalnim medijima i snimila je interaktivni-igrani film na temu partnerskog nasilja. Kao filmski reditelj ima status samostalne umetnice Udruženja filmskih umetnika Srbije. Ostvarila se kao filmski autor u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori zatim u celom regionu i širom sveta, gde je osvajala prestižne nagrade na međunarodnim festivalima za režiju i scenario. Debitovala je filmom “Lauš” o jednom od najtalentovanijih jugoslovenskih glumaca Žarku Lauševiću. Nakon beogradske premijere u Sava centru, film je doživeo široku distribuciju u bioskopima u Srbiji, Hrvatskoj i u čitavom regionu, a potom je usledio festivalski život u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Rusiji i Kini, gde je osvojio nagrade i priznanja za režiju i umetnički doprinos kao i za hrabrost autora.

Leto je u punom jeku. Da li radite ili se i pomalo odmarate?

Trenutno sam okupirana velikim obavezama u vezi sa angažmanima na filmskim festivalima, u stručnom sam žiriju na međunarodnom Smaragdnom Film festivalu u Hrvatskoj Kostajnici, takođe žiriram i na filmskom festivalu Avant & Una u Bihaću, pri tome se trudim da u dogovoru sa ekipom filma „Odluka“ ispoštujemo sve pozive i stignemo na sve festivale gde se prikazuje naš film, kao i da stignem na brojne radionice koje vodim, ali i na masterclass na temu svog završnog doktorskog umetničkog rada i u pripremama sam za svoj novi film o kojem ćemo pričati u nekom drugom intervjuu. Ovo leto mi je veoma radno i zbog toga se kao i uvek trudim da svaki svoj slobodni trenutak provedem sa najbližima pa koliko god je to moguće veoma mi znači. U svakom slučaju kada se radi posao koji se voli umora nema i mislim da sam najsrećnija kada stvaram i radim.

Rođeni ste u Pančevu, studirali u Beogradu, a radite na čitavom Balkanu. Pretpostavljam da je to privilegija Vašeg posla?

Rođena sam u Pančevu i veoma volim taj divan grad jer pored rođenja dosta me lepih uspomena veže za Vojvodinu. Takođe i za moj Beograd u kojem sam odrasla i sazrela gde sam svoje prve velike profesionalne korake napravila i koji mi je dao posebnu energiju da istrajem u svim svojim stvaralačkim porivima. Takođe sam vezana za moj Zagreb za koji me vežu predivne uspomene počev od svog najranijeg uzrasta pa sve do danas, to je grad u kojem sam se oduvek osećala svojom i pamtim ga po svom rođenom bratu, koji je bio najbolji pitomac na Vojnoj akademiji i koji je moj veliki uzor doslovno moj jedini brat za kojeg sam jako vezana iako nas je život razdvojio i nisam ga videla dvadeset godina jer je otputovao u Australiju ali kao da je tu i mislim da se daljina ne meri kilometrima već otuđenjem jer postoje neki ljudi koji su veoma blizu a u stvari su daleko jer daljine su stvar srca a ne u fizičke razdvojenosti. Takođe, u vezi sa gradovima i mojim uspomenama koje me za njih vežu, ne mogu da izostavim grad Niš koji volim i pamtim po izuzetnoj publici, Filmskim susretima i po divnim kolegama i prijateljima, takođe i gradove: Vinkovce, Rijeku, Split, Podgoricu, Cetinje, Mostar, Sarajevo, Ljubljanu, Skoplje i mnoge druge gradove gde su takođe moja dela nagrađena i priznata. Jednom rečju zahvaljujući filmskoj umetnosti iznad svega filmu „Lauš“ koji je bio prepoznat i nagrađen na međunarodnim festivalima kako na Balkanu tako i u svetskim gradovima poput Njujorka, zahvaljujući radu na filmu „Lauš“ upoznala sam veoma mnogo kolega i tu su se rodili novi projekti jer umetnost je ta koja je sama po sebi uzvišena jer spaja ljude, briše granice, govori univerzalnim jezikom koji spaja sve narode bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost i zato je umetnost po duhovnosti Bogu možda i najbliža jer ljubi bližnje svoje. Takođe je bila privilegija upisati i završiti željeni fakultet, zatim ostvariti rezultat u profesionalnoj umetničkoj praksi i biti uvažen od stručne javnosti. To veoma mnogo znači jer to me je etabliralo i otvorilo mi je mnoga vrata u regionu.

Uz Vaše ime idu sva zanimanja filmska rediteljka, scenarista… Izgleda kada neko voli ono što radi, ništa mu nije teško?

Kad neko voli ono što radi tada ne radi da bi živeo već živi da bi radio. Uglavnom sam pisala scenarije za svoje filmove dok sam bila student na FDU i posebno kada su bili u pitanju moji završni umetnički radovi. Zatim i dalje na svim nivoima akademskih studija jer to i treba da bude moj autorski rad. Samim tim je lakše kasnije tokom radnog procesa i pri samoj razradi scenarija ali i kod mojih vizija tokom pravljenja knjige snimanja na filmovima koje sam režirala i to je predivan osećaj kada imate priliku da se ostvarite kao kompletan autor.

????????????????????????????????????

I posle redovnih studija školovanje? Koliko su važna teorijska znanja, a koliko naučeno na terenu?

Mislim da nije primereno baviti se bilo kojim poslom bez prethodno-stečenog teorijskog i praktičnog znanja koje se stiče u školi bar je to moje mišljenje i većine mojih kolega. Mi na fakultetu uz teoriju imamo praktične vežbe i to je veoma važno. Doslovno pored teorijskog dela u obavezi smo da realizujemo i praktične delove ispitnih radova a finalni diplomski završni rad uz mentorsku pomoć treba da ispunjava sve standarde profesionalnog filma. Činjenica je da je znanje koje sam stekla na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, bilo preduslov za dalje napredovanje u poslu, ali i za dalji razvoj na doktorskim akademskim studijama. Ceo život je učenje ako samo uzmemo u obzir da smo u novom milenijumu gde digitalna era uzima primat, zbog toga je konstantno usavršavanje neminovno, gde se očekuje od nas da budemo pismeni za sve novo što dolazi u skladu sa digitalnom tehnologijom ali nijednog trenutka ne bi trebalo da sadržaj prilagođavamo tehnici već tehniku sadržaju. U tome je poenta mog doktorskog završnog rada, interaktivni kod sam prilagodila filmskoj režiji, a ne režiju digitalnoj tehnologiji tu se i ogleda interdisciplinarnost mog rada. Po meni je izuzetna sreća i privilegija što sam učila od najboljih profesora. Potrebno je teorijsko znanje koje se stekne na akademiji jer doslovno to što smo naučili implementiramo i usavršavamo kasnije na terenu, naravno ne možemo predvideti uslove i ljude sa kojima ćemo raditi ali socijalna-emocijalna inteligencija je možda ključ svega ali i to mislim da sam apsolvirala na fakultetu jer je psihologija izuzetno važan predmet u našem dramskom obrazovanju i imamo ga kroz sve nivoe akademskih studija.

Mnogo ste nagrada osvojili? Koliko su Vam one važne i koliko su Vam obavezujuće za dalji rad?

Veoma mi je drago to što su se moja dela prepoznala od stručne javnosti širom sveta, to mi je otvorilo nove horizonte i etabliralo me je u profesiji, osvedočilo je moj talenat i znanje koje sam na fakultetu stekla, to mi je dalo još veću odgovornost da svako svoje delo ako ništa drugo radim bar za nijansu bolje od prethodnog što sam sa svakim narednim projektom to potvrdila. Moji filmovi su bili uvršteni u zvaničnu selekciju prestižnih filmskih festivala širom sveta.

Nagrada je uvek draga potvrda da to što radite nekome je u žiriju dotaklo misaoni tok i osvojilo vašim pristupom i temom koju stvarate. Pored festivalskih nagrada, drage su mi i one o kojima se ne piše, a to je ono kad vas publika prepozna na ulici i podeli sa vama svoje impresije.

Nijednog trenutka nisam izgubila tlo pod nogama niti sam postala sujetna jer smatram da je sujeta izražena kod ljudi koji nisu dovoljno ostvareni kako u poslu tako i u privatnom životu. Bar sam takav utisak stekla na osnovu empirijskog iskustva, kada radim sa velikim i ostvarenim imenima mnogo je lakše jer oni nemaju ni trunku sujete, veruju u sebe i stoje iza svog rada gotovo uvek.

Umetnik ne sme da bude sujetan, jer sujeta je prepreka koja dolazi od neznanja, osporava stvaralački rad i kreativnu energiju pretvara u frustraciju.

To kod jednog pravog umetnika ne sme da bude, to je obično na početku studija prisutno, međutim u toku školovanja ta loša osobina nestaje i umetnik postaje veliki tako što nije svestan svoje veličine, a dok su sujetni ljudi veliki sebi samima. Jer svaki koji se uzvisuje biće ponižen, a koji se ponizi biće uzvišen.

Vaš posao zahteva i odredjenu dozu autoriteta. Kako pristupate projektima, strogo poslovno, ili pokušavate da sa saradnicima saradjujete u prijateljskom tonu?

Znanje je moć sa kojim stičete kredibilitet i integritet, samim tim uspevate da održite i autoritet u profesiji. Najbitnije je da svoj posao radite najbolje moguće što znate i rezultat je neminovan. Velika je sreća kada radite posao koji volite, stvarati danas je pravi podvig jer ponekad i finansijska sredstva znaju da ograničavaju, ali nisu presudna, mimo svega ljubav i upornost su ključ istrajnosti. Svaki projekat koji sam radila to su uložene godine života, nadljudsko odricanje. Bez ljubavi bilo bi nemoguće baviti se umetnošću jer to nije posao kao i svaki drugi, to je posao koji je uzvišen, pored talenta neophodan je konstantan rad na sebi. Projektima pristupam profesionalno, posao i prijateljstvo ne bi trebalo mešati.

Kada se odlučujete da radite neki projekat kojim se kriterijumom rukovodite?

Vodim se sopstvenim senzibilitetom i u skladu sa tim pristajem ili ne pristajem na projekte. Kada pristanem neophodno je pročitati adekvatnu literaturu u odnosu na polje koje istražujemo, zatim se trudim da sebi i svom timu odgovorim na pitanja šta je ideja našeg dela, šta time treba da kažemo, na koji način i u kom smeru ćemo razvijati dalja rad, zatim istražujemo kako ćemo dalje razvijati strukturu i kompoziciju rada. Svaki umetnik svesno konstituiše svoje uzorke, ponekad intuitivno, pa čak nekada tokom svog razvojnog puta promeni svoje istraživačke metode, dakle ne postoje stalne metode u umetnosti već u odnosu na temu koju obrađujemo u skladu sa našim vizijama i senzibilitetom. Profesor Josip Kulundžić je rekao: “Režija je nauka sa određenim pravilima, ali dešava se da pod svim pravilima neko delo ne uspe, a da van pravila osvoji gledaoce i postane remek delo.”

Volite li da pri radu iskačete iz šablona i da sve što uradite nosi neki Vaš autorski pečat?

Nikada nisam radila po šablonu smatram da je to hendikep u svakom poslu a naročito u umetnosti. Davala sam sve od sebe da izađem iz šablona i da se usudim da osvajam tamo gde još niko nije osvojio. Vodila sam se autorskom težnjom koja nije vezana samo za plasman i inspirisana nedorečenostima Andreja Tarkovskog kao i delima njegovog sledbenika Andreja Zvjaginceva nastala je ideja za interaktivnu socijalnu dramu-Odluka na kojoj sam doktorirala.

Šta smatrate izazovom u Vašem poslu?

Kao reditelju veoma mi je važan istraživački rad na svakom projektu koji mi je poveren, jer nikada ne znate unapred konačan ishod, šta ćete otkriti u toku samog radnog procesa i šta ćete dobiti na osnovu čega će se ostaviti originalni doprinos i autorski pečat. Nešto što postoji kroz vekove ili neka konkretna ličnost, koja zahteva izuzetnu odgovornost pa je samim tim potreban veći trud da se tema obradi.

Da li volite da menjate saradnike od projekta do projekta ili da se oslanjate na one sa kojima ste saradjivali i koje poznajete kako rade?

Da li ću raditi sa istom ekipom to ne zavisi od mene već od produkcije koja me angažuje ali i od projekta koji radim, naravno uvek mogu da predložim ljude za koje mislim da bi odgovarali nekim delom svojim senzibilitetom, kada se formira ekipa uglavnom se saradnici biraju shodno senzibilitetu i time kada se vodimo uglavnom napravimo dobro delo. Ne bi trebalo da prihvatamo kompromis za kompromisom i da radimo sa ljudima koji su sujetni jer se ti projekti nikada ne dogode ili iako se pukim slučajem i realizuju nestanu brže nego što ugledaju svetlost dana. Nažalost imala sam i takvo iskustvo gde svakako postoje ljudi sa kojima nikada više ne bih radila ali postoje i oni sa kojima nikada nisam radila a volela bih da radim.

Čiji sud Volite da čujete o urađenom. Kritike, aktera ili publike?

Prvenstveno moram da odgovorim sebi na neka pitanja, kada se pomirim sa sopstvenim kritičarem u meni i stanem iza nečeg to je to i u stanju sam da odbranim urađeno delo u svakom segmentu jer iza toga stojim. S obzirom da na setu u toku radnog procesa nije bilo kompromisa već da smo ostali dosledni ideji oko koje smo se okupili i da je produkcija ispunila sve neophodne uslove za rad. Dok kritiku uvažavam od svojih profesora i svojih kolega reditelja kao i od kompetentnih filmskih kritičara to jedino smatram validno i konstruktivno. Sve drugo je lični sud koji ne uzimam u razmatranje.

Kakvi su Vam planovi za neki blisko budući period?

Imam svakako dosta toga kako privatno tako i profesionalno sve ide svojim tokom i ne forsiram ništa već sve što je do mene nastojim da dam sve od sebe čak i više od toga ali moje je staro pravilo, da ne pričam o svojim idejama-planovima dok ih ne ostvarim.

Kako uspevate da pomirite privatni i poslovni život, s obzirom da ste i majka i supruga?

Moj privatni život držim što dalje od očiju javnosti nastojim ka tome da je odvojen od poslovnog. Privatno i profesionalno nisam mešala nikada i nalazim da je moj stav ispravan. Iako moj posao zahteva dosta odsustva kada su snimanja nisam po mesec dana sa svojima, ali se isto tako dešava da sam po nekoliko meseci kod kuće. Mislim da je to ravnoteža u mom slučaju koja je dobro izbalansirana. Tako da kada se sve sabere moja deca su jednako srećna kao i sva druga deca jer nisam odsutnija od bilo koje druge zaposlene mame koja ide svaki dan na posao i ima fiksno radno vreme.

Kažu kada ne ide sve po planu, ide po sudbini. Šta Vi tada sebi kažete?

Moja vera je u Boga i sve sa mirom prihvatam pa šta god bilo to je po njegovom dopuštenju i bez njega ne možemo činiti ništa. Pozvaću se na velikog Euripida: „Dok smrtnici prave planove Bogovi se smeju“. Tako da ono što želite da ostvarite ne verujte u planove i sudbinu već u volju Božiju.

Kako bi ste Vi sebe opisali u tri reči i koju bi ste svoju karakternu osobinu promenili?

(mislim na ono devica ste perfekcionista, tačni, zahtevni i prema sebi i prema saradnicima i slično)

Uporna, istrajna, samokritična. Volela bih da manje budem kritična prema sebi.

Olivera Marinković

Spread the love