BALANS JE KLJUČ SVEFGA

Emilija Minić je oduvek volela da peva, ali kako je vreme odmicalo i kako je  sazrevala sebe ni u čenu drugom nije videla osim u muzici. Iz rodne Budve, otišla je u Kotor, potom u Novi Sad a onda i do Italije, tačnije Milana,  kolevke opere, gde je završila specijalističke studije. No, najbolje je da damo Emiliji reč i da od nje čujemo kako je išao njen put ka  operskoj umetnosti.

Verovatno ste  od malih nogu pokazivali sklonost ka muzici, ali kada se iskristala želja za operskom umetnošću?

Došlo je veoma spontano i nenadano da budem iskrena. Uvjek sam voljela da pjevam a onda, kako sam sazrijevala, nisam uspjela sebe da vidim ni u čemu drugom osim u muzici i odgovor mi je bio jasan.

Kako je teklo Vaše školovanje za operskog umetnika?

Upisala sam srednju muzičku školu „Vida Matjan “ u Kotoru kod profesorice Mirele Šćasni, onda sam završila osnovne studije u Novom Sadu na Akademiji umjetnosti kod profesorice Milice Stojadinović, a potom u Italiji završila specijalističke studije na konzervatorijumu „Đuzepe Verdi“ u Milanu kod profesorice Jenny Anvelt. U međuvremenu sam se usavršavala kod raznih eminentnih umjetnika kao što su Leo Nuči, Giacomo Aragal, Maria Muratovska Naumovska, Hon Lee, Luciana D’Intino, Giacomo Prestia i mnogi drugi… I dan danas često idem kod raznih profesora pjevanja. Ovo je proces koji traje sve dok se bavimo pjevanjem – stalno usavršavanje, rad na sebi i svom instrumentu.

Ko Vam je bio najveća podrška i da li ste ikada poželeli da se bavite nečim drugim?

Nikada sebe nisam vidjela u nečemu što nije pjevanje. Čak i u doba korone kada sam sumnjala u svašta nešto nikada nisam dovela u pitanje svoj poziv. Podrška je uvjek moja porodica ali vremenom dodjete do toga da shvatite da ste sebi jedini pravi i istinski oslonac a i kamen spoticanja.

Kažu da ste umetnica raskošnog glasa i izražene muzikalnosti. Medjutim, talenatu je neophodan rad. Koliko i kako radite na sebi?

Hvala na komplimentima. Talenat je 1% sve ostalo je veliki rad i disciplina. Mislim da je glas najteži instrument jer ga ne možete spakovati… On je uvjek sa vama, „pokupi“ svaku vašu emociju. Veoma je bitno raditi na sebi u svakom smislu kako bi instrument štimao. Osim što stalno idem na razna preslušavanja kod profesora, brinem da vodim zdrav život ali isto tako i da živim. Balans je ključ svega.

 Školovanje Vam je bilo na raznim stranama sveta. Iz rodne Budve, ste rano otišli, u želji za napredovanjem. Koliko Vam je to teško palo i gde sve očekujete da Vas odvede Vaš posao?

Išla sam za svojom strašću tako da nisam previše razmišljala kako će mi to pasti. Bilo je teških momenata ali me je to izgradilo i kao umjetnika i kao čovjeka. Što u suštini ni ne može da se odvoji kada ste muzičar.

Koliko je Vaša profesorka Milica Stojadinović imala uticaja na Vaš rad i koliko ste imali prilike od nje da naučite?

Od svakog profesora sam imala prilike da nešto naučim na čemu sam im jako zahvalna. Period u Novom Sadu mi je dao lijepe temelje za nastavak svog poziva.

Školovali ste se i u inostranstvu, tačnije u Italiji, koja ima potpuno drugu percepciju Vašeg posla. Kakva je razlika izmedju sveta i nas po tom pitanju?

Školovala sam se u zemlji gdje je nastala opera i zaista sam zahvalna što sam imala priliku učiti od najboljih. U Italiji svako malo veće mjesto ima operu tako da je to sasvim dovoljno da Vam da uvid u to koliko se ulaže u umjetnost. Nego mogu reći da se i u Crnoj Gori stvari pomijeraju i polako počinjemo da shvatamo njen značaj.

Svi još od studija, pate za nekom ulogom u kojoj bi voleli da se ostvare. Koja bi bila Vaša želja?

Puna sam želja ali sam i veoma oprezna šta želim. Glas je jedan, mora se ozbiljno osluškivati, pažljivo voditi i razvijati kako bi trajao što duže. Želja mi je da uvjek publici pružim emociju koju god ulogu da pjevam. Takođe mi je želja da nastupam u svojoj Crnoj Gori i promovišem ovu, za mene  najljepšu umjetnost.

Posao Vam je zahtevan. Gluma, pevanje…kako negujete svoj glas, i koliko Vodite računa o svom psiho fizičkom zdravlju?

Smatram da sam privilegovana jer radim ovaj posao i ne smatram ga zahtjevnim. Trudim se da pažljivo biram repertoar koji pjevam, da osjetim kada mi je potreban odmor, da imam uvjek profesora koji me presluša i posavjetuje. Balans. Miran um je pola zdravlja.

Koliko su Vam važni kostimi koje ćete nositi? Da bi ste dočarali ulogu i oni su jako bitni, zar ne?

Kostimi su jako bitni ali nisu presudni. Bitno je šta vi emitujete dok pjevate. Da kada zatvorite oči čujete i vidite možda neki vaš svijet, neku drugu projekciju. Umjetnost treba da podstakne neka unutrašnja stanja koja mogu a ne moraju biti podpomognuta spoljnim uticajima. Meni lično jedino je bitno da kostim bude udoban kako me ne bi ometao u emisiji tona.

Koliko Vam znače nagrade i koliko su Vam obavezujuće?

Kada sam bila mlađa značile su mi mnogo jer sam mislila da me to određuje kao umjetnika. Kako sam malo sazrela shvatila sam da se u umjetnosti ne može takmičiti, da je svako poseban i autentičan na svoj način. Čovjek dok je živ uči i napreduje i uvjek ima na čemu da radi. Savršenstvo ne postoji, a u umjetnosti je bitna autentičnost. Takmičenja su dobar vid promocije ali nikako mjera uspjeha. Budite bolji danas od sebe juče i već ste pobjednik.

Pripadnici Vaše generacije, vole neku drugu muziku. Šta je ono što bi ste im poručili i u čemu treba da vide čar operskog pevanja?

Smatram da svaka muzika ima svoju publiku. I ne moraju svi da vole operu isto kao što ni ja ne volim sve žanrove. Voljela bih kada bi samo bez predrasuda poslušali i stekli neki svoj utisak i stav.

Putujete po svetu. Koliko Vam nedostaje rodna Budva i plavo more?

Ko se rodi pored mora taj ima stalno more sa sobom… Onaj miris joda zimi, trava koja prekrije plažu, talasi koji stvaraju neku svoju muziku, neki ritam života skroz drugačiji. Naravno da nedostaje, ali čim mi se pruži prilika ja sam pored mora da nadoknadim sve.

  Nedavno ste nastupili  na Žabljaku i u Budvi. Kakve utiske nosite sa tih nastupa? –

Bila mi je izuzetna čast  da otvorim Wild beauty art festival sa sjajnim Orkestrom mladih Crne Gore kojim je dirigovao Cristian Spătaru, moldavski dirigent gdje smo publici predstavili raznovrsan program i koja je zaista divno odreagovala.

Nastup u mojoj Budvi je uvjek poseban i veoma emotivan za mene.. Zahvaljujem se Turističkoj organizaciji Budve koja vjeruje i cijeni moju umjetnost i koja ima zaista fantastične ljude koji su vodili računa o najsitnijem detalju. Raduje me što smo proslavili dan državnosti i Dan turističke organizacije na ovaj način ispred samih zidina Starog grada sa mnogobrojnom publikom. Utisci su sjajni i raduje me što nam budućnost donosi još lijepih saradnji!

Olivera Marinković