Breaking

GLUMAC UČI CEO ŽIVOT

Intervjui / 25 januara, 2022

Perspektivnog I mladog glumca Ivana Zablaćanskog trenutno gledamo u dve televizijske serije “Kolo sreće” I “Ubice moga oca” u V – toj sezoni kao inspektora Vladu.

Srca televizijskog auditorijuma  je već osvojio kao poručnik Kalinić, kao simpatično zbunjen konobar u “Starogradskim biserima”Ozren u TV seriji “Tate”, Ogi u “Slučaju porodice Bošković” kao kockara u “Junacima našeg doba”.

Njegov tv debi, bio je sa samo 7 godina u seriji “Mali kućni grafiti” emitovanoj  1996. godine. Uloge na filmu I u pozorištu su se takođe nizale jedna za drugom, od 2013. godine, kada je završio Fakultet dramskih umetnosti, u klasi Biljane Mašić. Izašao nam je u susret, dao intervju za čitaoce Naj mgazina I evo šta nam je rekao tom prilikom.

Prvi put ste vidjeni na tv ekranima u jednoj seriji, kada ste bili baš mali. Kakva Vas sećanja vežu na tu svoju prvu ulogu?

Da budem iskren,  ne sećam se mnogo, zapravo kao kroz maglu se sećam prolaženja teksta sa majkom kod kuće. Mislim da se sve to dešavalo pred moj polazak u osnovnu školu, u prvi razred. Samo moje snimanje je trajalo možda  par dana i takođe mi je u magli. Ono što pamtim iz te serije kao neko ko je imao nepunih 7 godina jeste moj cilj. Cilj mi je bio da od honorara kupim sebi jednu, biću iskren, groznu zelenu masku superheroja iz crtaća koji je tada bio aktuelan a koji sam ja pomno pratio. To sam tada i ostvario.

 

Kasnije, da li je gluma bila Vaš jedini izbor, kada je zanimanje u pitanju?

-Nije mi gluma bila jedini izbor ali mi je bila jedina iskrena želja i ta želja mi se i ostvarila. Upisao sam glumu iz drugog pokušaja. U međuvremenu sam bio na ekonomiji al ko da nisam i bolje da nisam…Često se put ka tom fakultetu ka predavanjima završavao skretanjem na autoput pa pravac Zemun,  kod drugara ili na kej.

 

Svaka generacija glumaca ima nešto što je specifično. Ko je sve bio u Vašoj klasi?

-U mojoj klasi su bili Milena Živanović, Milan Marić, Matija Živković, Marija Bergam, Vaja Dujović, Nemanja Stamatović, Marija Stokić, Iva Stefanović i Sonja Kovačević.

 

Da li ste zadovoljni količinom posla od trenutka kada ste završili fakultet?

-Uvek količina posla varira i to je negde normalno za našu profesiju. Počeo sam da radim još na trećoj godini akademije. Često se dešava da se dese tri projekta odjednom ili da nema ništa. Ja sam najsrećniji kad uspevam da balansiram između pozorišta i snimanja.

 

Oprobali ste se I na televiziji, filmu, u pozorištu. Koliko Vam je važno iskustvo, a koliko ono što ste poneli sa akademije kao elementarno znanje?

-Akademija mi je temelj za sve a svakim novim projektom bilo to snimanje ili predstava taj temelj dobija novu ciglu . Trudim se zaista da izađem bogatiji za nove veštine iz svakog projekta. Profesija nam je takva da pruža šansu da glumac uči ceo život.

 

Kontinuitet I raznolikost likova je nešto što glumci priželjkuju  u svom poslu. Šta Vam je još važno da Vam se upiše u radnu biografiju?

-Nemam neke specifične želje za svoju biografiju,  samo neka nastavi da se vrti kao što je i do sad bilo. Inspirišu me novi reditelji, novi tekstovi koje nisam radio, kolege koje nisam upoznao….traganje za nečim novim.

Kolege kažu da ste neverovatan profesionalac. Nažalost, publika vidi samo krajnji priozvod uradjenog. Imate li posebne pripreme ili je to “u genima”?

-Hvala kolegama na tome, tako negde vidim ispravan put, za sebe, i ne vidim kako bih drugačije.

 

Od malena ste kroz svoje roditelje bili uključeni na život na sceni, I iza scene. Da li je to bila jedina opcija za Vas…

-Ništa me niko nije ni terao ni savetovao ni mnogo usmeravao, odrastao sam u pozorištu, time se inficirao i eto me sad tu gde jesam. Da mogu da vratim vreme izabrao bih isto. Nije to bio jedini mogući put sigurno i ne bih imao problem da radim i netšo drugo ali ovo je nešto čemu se zaista radujem i što me pokreće i u ona jutra kad me voze na snimanje u 5 ujutru u eksterijer na minus 10.

 

Uloge Vam se nižu. Da li Vam se dogodilo radite I na dva projekta odjednom…

-Radio sam i tri projekta u isto vreme, kako, ni sam ne znam.

 

Rasli ste u pozorištu u kom sada igrate. Da li se tu osećate “kao kod kuće”?

-Kao kod kuće se osećam u Beogradskom dramskom pozorištu gde trenutno najviše i radim,  a Pozorište na Terazijama je mesto gde se uvek rado vraćam.

 

Naravno da nije lepo, da Vas pitam da izdvojite neku ulogu. Ali, da li je neka dala “pečat” Vašoj karijeri?

-Spasa iz “Kola sreće” i Vlada iz “Ubica moga oca” su mi najdraži, to su i likovi sa kojima sam se uslovno rečeno i najviše družio .

Pročitala sam da Vam je želja da se jednog dana nađete u ulozi omiljenog lika Aleksandra Ivanova. Šta je tako inspirativno u tom liku, mogućnost kreacije, na specifičan način ili sama težina, koju sobom nosi?

 

-Kockar od Dostojevskog je moja želja još sa akademije. Njegova dilema, unutrašnja borba i naravno strast. Ne volim nešto preterano da priželjkujem, nek to tinja u meni lagano,  pa se možda jednog dana dogdi…

 

Gledamo Vas u seriji “Kolo sreće”. Da li mislite da se kolo sreće zaista okreće u životu kao I u vašoj  seriji I šta smete da nam otkrijete  o svom liku?

-Kolo sreće se u životu i te kako okreće. Mogu da otkrijem da ni sam ne znam konačni rasplet i da i ja jedva čekam da vidim šta će se desiti. Prema tome pratimo , svakog radnog dana od 21h na Prvoj.

 

Vaš Sapasa dobio je sve simpatije publike. Koja je Vama prva misao bila  kako ćete ga “odbraniti”osmišljavate ga I kreirate u odnosu na ono što već imate, ili ono što ne liči uopšte na Vas…

-Ne ličimo Spasa i ja mnogo, naravno da tu ima mene i vamo i tamo,  ali Spasa nema kočnicu a Ivan nekad treba da pusti tu kočnicu. Ja sam ga zamislio kao veliko dete, večitog dečaka koji tako i reaguje iz srca. Često mu je srce brže od pameti, nije glup, ni najmanje samo što nekad ne dozvoli sebi da dovoljno promisli.

 

Poznajemo Vas kroz uloge. A šta možete da nam kažete kakav je  Ivan kada se ugase reflektori I kamere?

-Ne ne umem da pričam o sebi na taj način, to kakav sam zna moja porodica, znaju prijatelji i kolege…neka to ostane iza kamere ili iza zavese.

Olivera Marinković

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

Ledene skulpture pretvorile centar ruskog grada Tomska u prizor iz bajke

Next Post

NEGA KOŽE LICA PRI TEMPERATURI ISPOD NULE





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


More Story

Ledene skulpture pretvorile centar ruskog grada Tomska u prizor iz bajke

Duge sibirske noći, tačnije grad Tomsku, Je u danima praznika bio dodatno dekorisan I sa 16 veličanstvenih ledenih...

January 23, 2022