KAKO NAPISATI KNJIGU?

 Vanja Nikolić je završila književnost i dramaturgiju, znači vrlo  kompetentna da svima onima koji žele da ovladaju znanjem i veštinom pisanja  pomogne u tome. Ona je mentor za pisanje, programa koji će vam omogućiti za šest meseci da kroz teoriju, praktične zadatke i kontinuiran rad, savladate veštinu pismenog izražavanja.  Zato je gost Naj magazina, jer nam se sve češće javljaju čitaoci sa pitanjem „kako da napišem i objavim knjigu“? No, krenimo redom, jer su Vanjina znanja i iskustva dragocena i primenljiva u praksi.

Kaže se da u svakom čoveku čuči po jedan pisac. Verujete li u to?

Ja verujem da je u svakom od nas jedna priča koju je važno da ispričamo i da svako može da napiše tu svoju priču. Često kažem da nije važno da li ćemo tu našu priču da napišemo u svesku i da ostavimo tako svojoj deci ili ćemo pak da je uobličimo i da izdamo knjigu, važno je da je osvestimo, a to se odlično radi upravo kroz pisanje.

Vi ste mentor pisanja. Da li verujete da svako može da napiše knjigu?

Da. Naravno ovde bismo morali da definišemo šta je to knjiga. Za mene knjiga nije ograničena formom ili žanrom. Postoje neverovatne kreativne knjige koje je neko napisao, a koje je nemoguće svrstati u književnost ili stručnu literaturu, a koje su opet knjige i motivišu i inspirišu ljude koji ih čitaju.

Šta je presudno? Rad,, talenat ili zanatski deo koji treba savladati ?

Ovo su tri odvojene kategorije. Rad je na prvom mestu, jer možemo da imamo i talenat i da usvojimo teoriju, ali ako ne sednemo i ne pišemo, nemoguće je da nešto stvorimo. Kao što je sa bilo kojim poslom na ovom svetu. Ne može se sagraditi kuća tako što gledamo cigle i malter koje imamo. Zanatski deo je moguće usvojiti. Pisanje se uči kroz čitanje, usvajanje teorije, posmatranje i promišljanje sveta oko sebe i hrabrost da se usudimo i poverujemo da možemo da pišemo. Talenat je onaj sastojak koji je teško objasniti. Ja nekada mislim da je pitanje talenta i to da odredimo koja vrsta pisanja je za nas, ali i da sva svoja znanja umemo da sažmemo u priču. Jer moguće je da nemamo talenta za poeziju recimo, ali da se trudimo da je pišemo, a samo treba da se okrenemo pisanju eseja ili pisanju kratke priče. Naravno, postoje ljudi kojima sve ide od ruke i tome samo možemo da se divimo, al da ne dopustimo da nas to spreči da pišemo kako mi umemo i ono za čega smo mi talentovani.

Baš često nam se javljaju čitaoci i kažu imam napisanu knjigu, kako da je objavim i plasiram i slično…Da krenemo od samog početka…Znači neko ima ideju, i siže, i kako da razradjuje svoju osnovnu temu…

Zavisi šta piše, koliko ima iskustva u pisanju šta je cilj tog pisanja. Na mom programu mi uvek postavljamo prvo pitanje zašto pišemo, koja su nam očekivanja i koji je cilj. Ne mora cilj svega što pišemo da bude objavljivanje, ali ako jeste i tu postoje različiti putevi i načini.

Najčešći svakako jeste da se ide kod izdavača ili pošalje knjiga na neki konkurs. Ja trenutno razrađujem ideju i idem ka kreiranju platforme koja će da omogući ljudima koji pišu svoje prve knjige da sa nekim rade na tome.

Kako sam ja dramaturg i za mene je proces mesto na kom se rađaju predstave, pomislila sam kako bi bilo kada bih taj pozorišni proces prenela u kreiranje knjige? Šta ako pisac ne bi morao da bude sam u svom procesu, već bi imao podršku u određenim fazama. Verujem da bi tako na kraju i lakše došao do odgovora o izdavanju i plasiranju knjige.

Da li unapred da se napravi plan rada ili da se krene spontano u tome…

I na ovo pitanje ću da odgovorim iz pozorišnog konteksta. Kada krenemo da radimo na predstavi imamo vrlo ograničeno vreme rada, imamo zakazanu premijeru i detaljan plan i raspored proba. Isto mislim da je potrebno da se postavimo u pisanju, da znamo kada pišemo i koliko smo vremena sebi okvirno dali da nešto završimo. Ne moramo u tome da budemo rigidni, jer će to da nas dovede do odustajanja, već da napravimo raspored prema svom trenutnom vremenu, motivaciiji i ciljevima.

Kako istrajati u pisanju? Svi krenu,  par stranica, pa odustanu…zašto?

Ovo je jedan od odgovora koji se trudim da ponudim u okviru svog mentskog programa pisanja i on podrazumeva više stvari koji se dobro kombinuju. Dobar plan, jasnu ideju i razlog pisanja, postavljenu strukturu, svest o unutrašnjim kritičarima i svojim blokadama, rad na tome i konačno kontinuitet i upornost bez obzira da li nam taj dan ide ili ne ide. Jer,  biće dana kada ne ide, ali i tada treba naći način da nešto uradimo.

Poznajem mnoge pisce i oni su mi rekli da nemaju svaki dan inspiraciju za pisanje…Kako se to rešava, da pišete i kad Vam se ne piše…

Ovo je pitanje koje se odnosi na inspiraciju koja u tom nekom romantičarskom obliku ne postoji, odnosno ja ne verujem u nju. Ne verujem u to da ću da sednem i da me nešto lupi po glavi i da me navede na pisanje. Inspiracija je u nauci u stvari definisana kao tok ili flow i podrazumeva da ste zaokupljeni nečim, a sad već znamo i postoje metode da se dođe fokusom i radom do te zaokupljenosti, opet neki dan teže, a neki dan lakše. Jedan od načina koji ja učim ljude jeste da nađu ono što njih najlakše dovodi u taj flow. Možda da ustaju rano ujutru i da ne gledaju u telefon ili društvene mreže. Možda da čitaju i iz toga uđu u pisanje. Ili da puste muziku. Svakako da nađu ono što njih uvodi u stanje u kom su kreativni.

Jer kada imate rok za tekst, kao što recimo trenutno imam za jedan scenario, onda ne postoji dan kada vam se ne piše, jer prosto nećete stići, a ceo proces zavisi od vas. Tada koristim svoje načine da uđem u tok. .

Vi Vašim klijentima, nudite mogućnost da postanu pisci..može li se to za taj period…koje sve korake pri tom treba da savladaju…

Ja ne nudim nikome da postane pisac, jer mislim da je pitanje da li je neko pisac stvar ličnog opredeljana i osećaja, verovatno i afirmisanosti.  Ja se recimo ne predstavljam kao pisac, već kao dramaturškinja i autorka, zato što je moje pisanje mnogo šire i uključuje često vizuelne i neke druge elemente koje ja koristim.

Ono što nudim i ono što jeste moguće je da nauče kako izgleda proces pisanja prve verzije knjige, da prođu kroz taj proces, sve njegove delove, da nauče kako da se nose sa situacijama u kojima ne ide, kako da traže rešenje za problem, kako da rade sa unutrašnjim kritičarima, kako da pišu prvu, kako drugu, a kako sve ostale verzije teksta. Za ovaj period je moguće da ili dođu do prve verzije teksta na kom su rešili da rade ili da definišu jasnu ideju, strukturu, likove i imaju detaljan plan kako će se kretati u svom pisanju. Ono što pri upisu kažem svima, možete da završite svoju prvu verziju ako ste tome povećeni svakodnevno nekoliko sati. Ja vam dajem alate, što i jeste zadatak mentora i podršku, a na vama je kako ćete te alate da iskoristite.

 Neko bi želeo da bude balerina, a posle izvesnog vremena se vidi da nije za to. Da li je to isto tako i  sa pisanjem…

Ne. Nije baš sjajno poređenje. Pre svega neko da bi bio balerina mora da ima fizičke predispozicije, pa tek onda da se upusti u neko učenje. Svi naučimo i znamo da pišemo i zato je toliko važno da deca ne usvoje pisanje samo kao obavezu u školi već da shvate da je to način na koji mogu da razvijaju svoju kreativnost. Ja se sa svojim detetom igram smišljanja likova i priča i sigurna sam da čime god da se sutra bavi u životu to će joj značiti za kreiranje i stvaranje u domenu njenog posla.

Mi možemo da vidimo da nismo za to da budemo profesionalni pisci, što ne znači da treba da prestanemo da pišemo svoje priče koje možda čitaju naši ukućani. Moj tata ceo život piše nešto što mi zovemo porodične pesme opisujući naše situacije. Njemu je to razonoda, nama predivna uspomena, a da je možda rekao sebi ja nisam za pisanje mi nikada ne bismo imali tu uspomenu.

Moram i da se ispravim za balet, ne moramo da postanemo balerine, ali možemo recimo da se bavimo slobodnim i svesnim plesom koji je odličan način da prepustimo svoje telu plesu koje nema pravila i koji je namenjen svakome.

Da li treba pisati prvo kratke forme, pa onda ići na duže…

To jeste neki generalni savet, jer kratke forme su kondezovana duga forma. E sad, to ne znači da je kratku priču lakše pisati, nekada je čak suprotno. I zato i postoje majstori kratke priče koji nikada ne napišu dužu formu, prosto ostaju pri onome u čemu su majstori. Isto kao što postoje sjajne knjige koje nisu fikcija, eseji, stručne knjige sa određenim temama, a koje se kod nas nepravedno svrstavaju u popularni self-help. Nije svaka knjiga koja nije roman ili kratka priča self help knjiga.

Zato je moj poziv uvek da se ne ograničavamo. I mentoring program počinjemo pitanjem i istraživanjem knjiga koje volimo, kako bismo shvatili kakve knjige želimo da pišemo. Ja volim ilustrovane knjige, koncept, umetničke i baš sam takvu prvu knjigu napisala. Sad mi se recimo pišu kratke priče i mislim da je to sledeći projekat u koji ću da se upustim.

Da li je za pisanje neophodno da ispred sebe i svog projekta imamo ciljnu grupu…

Možemo i ne moramo. Važno je da imamo jasno koju priču želimo da ispričamo, a priča će da nađe svoju ciljnu grupu.

Kada ipak dođemo do finalnog proizvoda…šta nam valja činiti?

I to zavisi od našeg ličnog afiniteta. Ako nam je važno da imamo izdavača, onda ga tražimo tako što šaljemo urednicima svoju knjigu ili šaljemo knjigu na konkurse. Ako nam je u redu da sami izdamo svoju knjigu onda se raspitamo o tome šta sve to podrazumeva, ja tome recimo posvetim poslednji mesec programa i sami uđemo u tu avanturu.

Koliko su važni lektura i korektura teksta?

Jako je važna i ono koji pišu treba da imaju u svesti da je obavezno da pošalju tekst na lekturu. I mislim da je važno i da znaju lektora sa kojim rade, koji razume njihov stil i koji će da doprinese tekstu svojim radom, a ne da oduzme od njega.

 Koji je savet generalno za one koji vole da pišu…

Da pišu pre svega zbog sebe, da budu posvećeni i redovni i da ne očekuju da će prvi tekst koji uspeju da napišu da bude genijalan. Nužan deo procesa i učenja pisanja, jeste da naučimo da obrišemo i bacimo svoj tekst.

Vi ste i sami pisac. Kako je tekao Vaš put?

Završila sam studije književnosti na kojima nisam pisala, možda se sad piše na književnosti, ali kad sam je ja studirala većinom smo čitali i učili teoriju, što se ispostavilo da je sjajna osnova. Kako sam imala potrebu za stvaranjem, ali mnogo više za zanatom koji ću moći da primenim, dok sam spremala diplomski iz književnosti odnela sam dramu na prijemni iz dramaturgije, upisala Akademiju i nastavila da studiram još četiri godine.

Moji prvi napisano tekstovi su dramski tekstovi i scenarija koji su javno čitani, štampani i izvođeni. Pored toga sam se zaljubila u proces stvaranja predstave i postala dramaturg, što podrazumeva da uz reditelja kreirate predstavu, radite na tekstu sa glumcima i dolazite do premijere zajedno. Tu sam najviše naučila o procesu stvaranja jedne predstave, ali i o kreativnom procesu. Pisala sam dosta tekstova za predstave za decu i iz toga su nastale i moje knjige za odrasle koje pripadaju nefikciji i koje su interaktivne knjige i kreativno se poigravaju sa nekim važnim temama. Knjige J**e mi se! i Plašim se! se mogu naći u okviru izdavačke kuće Arete, a personalizovane knjige za decu u okviru Tačkica knjiga.

Koji žanrovi Vas privlače?

Volim kratke priče i savremene romane, književnost za decu i mlade, kreativne knjige koje se poigravaju s žanrovima i koje su ilustrovane.

S obzirom da ste verovatno pročitali mnogo knjiga, kojih pet bi ste izdvojili i preporučili našim čitaocima, onako da ih treba poneti i na pusto ostrvo?

Ako neko ne zna koju bi knjigu poneo na pusto ostvro, onda verovatno i ne treba da nosi knjigu. Ja uvek preporučujem druge knjige, jer to zavisi od konteksta, situacije. U okvru programa preporučujem mnogo knjiga i to uglavnom u zavisi od toga šta ljudi pišu i čime bi mogli da se inspirišu. Trenutno mi pada na pamet da preporučim pisce koje je važno čitati zbog pisanja, knjige o pisanju, jer nam je to bila tema intervjua.

Haruki Murakami “Pisac kao profesija”

“O čem govorim kada govorim o trčanju”

Elizabet Gilbert “Velika čarolija”

Anne Lamott “Bird by bird”

Aritotel “O pesničkoj umetnosti”

Rečnik književnih termina

Hvala Vama na pozivu i na iscrnim pitanjima.

Hvala Vama što ste nesebično sa nama podelili vaše znanje i iskustvo, 

Olivera Marinković