Biti glumac je za mene nešto najlepše i ne postoji lepše umetnosti od toga

Stefan Usiljanin je mladi i perspektivni glumac koji nam dolazi iz Kraljeva. Njegov rad u pozorištu i na televiziji je dobio pečat u vidu nagrade Beogradski pobednik za 2021. godinu. Sve zahvaljujući Žaklini, liku koga je osmislio i dao mu dušu i karakter, pa je stoga Žaklina jedna od najpopularnijih ženskih likova na internetu sa ovih prostora. O tome, a i o mnogim drugim temama razgovaramo sa ovim mladim umetnikom koji se uhvatio u koštac sa najtežim žanrom, a to je komedija. Kaže da mu je ova nagrada „vetar u leđa“, ali ga stavlja i na novu obavezu da bude zahtevniji prema sebi i da još smelije nastavi putem kojim je krenuo. Zato je on danas naš i vaš gost…

Nedavno ste dobili nagradu. O čemu se zapravo radi?

Da, dobio sam nagradu Beogradski pobednik 2021. Moja karijera je jedna lepa i pitka priča predivne umetnosti. Uvek se trudim da uradim neko novo ostvarenje, da prikažem jedan jako težak žanr, a to je komedija. Moj rad u pozorištu i  na televiziji  tokom 2021. godine je zaista dao jedan veliki pečat umetnosti i stvaranju, tako da mi je ova nagrada zaista dala veliki vetar u leđa da nastavim da stvaram i potvrda da ono što ja radim ima veliko značenje. I ovom prilikom se zahvaljujem predstavnicima medija i organizatorima nagrade.

Koliko Vam znače nagrade? Do sada ste ih dobili nekoliko… Da li je to za Vas obavezujuće da budete još bolji i kvalitetniji ili je to satisfakcija?
Mi glumci nikada ne igramo za nagrade. Ali naravno da mi znače, to je potvrda da svoj posao obavljam kako treba, da sam posvećen njemu, da publika voli to što radim i nagrada je veliki stimulans da budem još bolji i da mogu još više. Mi imamo velikane našeg glumišta koji nikada nisu bili nagrađivani, a publika ih je obožavala, tako da nagrada nije satisfakcija da neko prati moj rad.

Vi ste voditelj i glumac. Prihvaćeno je ono što radite od strane publike. Da li je ipak krajnji cilj to priznanje i aplauz od onih zbog kojih zapravo i radite ovaj posao?

Biti glumac je za mene nešto najlepše i ne postoji lepše umetnosti od toga. Voditeljstvom se bavim skoro 5 meseci i publika me voli, to je neminovno, a gluma i voditeljstvo imaju puno zajedničkih crta, usko su povezani. Hype televizija mi je omogućila da se pokažem i kao voditelj, gde imam svoju autorsku emisiju, ja sam jako zadovoljan i u ovoj sferi. Ovaj posao radim prvenstveno zato što volim, zato što me ispunjava, gluma mi greje dušu, naravno i zbog publike koja voli i ceni ono što ja radim. A aplauz je najveća sreća i najlepši zvuk koji glumac može da čuje i oseti.

Ko je zapravo Žaklina i da li je ima u svakome od nas?

Žaklina je moj alterego i, kako ja kažem, to je moje “prvo dete” (smeh). Žaklina je jedna prava žena iz naroda, majka, domaćica, supruga, sestra, komšinica, nekada drska i bezobrazna, bez dlake na jeziku, a u dubini duše jedna jako osetljiva i osećajna žena, koja ima emociju i koja ume da se grohotom smeje i grohotom zaplače. Ima je u svakome od nas, ima je i u muškarcima i u ženama, svako od nas poznaje najmanje barem po 5 Žaklina. Ljudi žive sa baš takvim osobama kao što je ona. Moja Žakica je duša! Volim je!

Kako birate situacije o kojima ćete pričati ili one biraju Vas?

Situacije su iz svakodnevnice. Ja sam glumac koga biraju uloge, a situacije biram ja. Neke od situacija koje sam snimio su se baš dogodile u mojoj kući, neke u familiji, neke u komšiluku. Ja sam kao dete odrastao na selu, samo prenosim situacije na video snimak, a kroz te situacije prolaze apsolutno svi, samo ne pričaju javno o tome. Ja baš govorim javno, jer umem da dočaram na komičan način.

Vi kao glumac morate „svašta“ da radite. Nije Vam prvi put da budete žensko i već nekako imate „praksu“ u tome. Da li Vam je inače lakše da budete ono što niste i da li je to u neku ruku izazov za Vas? Šta najviše?

Kao glumac profesionalac treba biti spreman na sve što se tiče uloge i umetnosti. Uloge biraju mene i nikada nisam odbio ulogu, niti ću, to me je i savetovala pokojna velika Milena Dravić: ,,Svaku ulogu koju ti ponude igraj, nju baš ti trebaš da igraš, ona je baš tvoja’’, vodim se time. Velikani našeg glumišta poput Laneta Gutovića, Gidre, Marka  Todorovića, Glogovca, Feđe Stojanovića i mnogih drugih su igrali ženske uloge, to je gluma, to je stvaranje. Gluma u pozorištu i na filmu nije ista. Mi igramo tuđe sudbine, tuđe živote. Igrati nekoga drugog je veliki izazov i veliki zadatak, trebate opravdati sudbinu lika kojeg  igrate, a to je veoma zahtevno i teško.

Rekli ste da uloge biraju Vas. Kako se kod Vas dogodi taj trenutak i donošenje odluke  ,,e, ovo je uloga baš za mene“?

Svaku ulogu koju sam odigrao i koju ću odigrati je baš za mene. Reditelj i scenarista najbolje vide šta je i za koga je to, tu nema mnogo promašaja, ima razlog zašto su se opredelili baš za tog glumca. Kada dobijem tekst na čitanje, dok ga čitam tačno vidim sebe kako to već igram, to je jedan jak unutrašnji osećaj koji govori ,,ovo je za tebe”. Sveto trojstvo u mom poslu su reditelj, scenarista i glumac.

Nekako mi je logično da Vas posle toga pitam, a kakav je zapravo Stefan, šta voli, šta ne voli, kakva su mu interesovanja?

Stefan? Ovde bi mogao pričati 15 dana bez prestanka. Stefan je jedan jako energičan čovek, sa puno ideja, prizeman, skroman, nesebičan, lojalan. Tačno znam šta volim, a još bolje znam šta ne volim. Ne podnosim bezobrazluk, prevare, laži, pravljenje jame drugim ljudima, ne volim loše ljude i nemam ih blizu sebe. Volim nasmejane, hrabre, pozitivne, energične, talentovane i jasne ljude. Samo jasno i glasno da se govori, dosta toga bi bilo bolje i lepše.

Vidi se da Vam je posao velika ljubav i opsesija. Da li razmišljate o njemu, kreirate ga i kada niste na poslu? Koliko se dajete, a koliko dobijate od njega?

Moj posao najviše volim, to je neopisiva strast i ljubav, to mi daje ogromnu snagu za sve. Kada sam na sceni, ništa me ne boli, sve mi je lepo, neverovatan osećaj.

Kada god imam slobodnog vremena ja kreiram, stvaram, razmišljam i pišem šta bih mogao promeniti, dodati… Gluma je veliko stvaranje ličnosti i umetničkog rada. Kada ustanem, volim da odem u moj omiljeni kafić u kraju, prva jutarnja kafa, prelistavanje štampe i svu kreativnost koja mi nailazi, zapisujem ma gde god bio. Dajem se maksimalno koliko mogu, dobijam koliko se dam.

Uz talenat je presudan i rad. Radili ste sa velikanima naše glumačke scene. Kakva iskustva noste sa „rada na terenu“?

Imao sam veliku čast, zadovoljstvo i sreću da radim sa velikanima našeg glumišta. To je velika sreća i uspeh kada delite kadar sa takvim umetnicima. Nosim predivna iskustva koja može da oseti samo glumac. Znate, to je puno vremena na snimanjima, onda se nekako srodiš sa tim ljudima, zaboraviš da radiš, da si na poslu, radiš, a predivno ti je. Tu je puno poverenja, otvaranje duše, smeha, anegdota, ma predivno. Imao sam sreće da ne radim sa sujetnim ljudima tako da sam dosta naučio i nekako “krao zanat”, dobijao veličanstvene savete naših velikana. Srećan sam zbog toga.

Vrlo ste upečatljivi. Da li ste se trudili da tome namerno težite da bi Vas lakše zapamtili ili ste to Vi kakvi jeste?

Svaki čovek je prepoznatljiv po nečemu, ali nekako su glumci baš upečatljivi i nekako se izdvajaju od drugih, imaju to nešto. Nikada nisam težio da namerno radim neke stvari, tako ni ovo. Takav sam, gde god da se pojavim, mamim poglede i osmehe, iskreno prija mi. Što bi rekla moja majka: ,,To sam ja rodila!’’ (smeh), majka mi je jako duhovita žena, na nju i njenu majku sam povukao tu crtu komičnosti.

Rođeni ste Kraljevčanin i prve glumačke korake ste napravili tamo?

Da, moje Kraljevo. Prve korake u školi glume reditelja Zorana Savkovića, zatim u njegovom ateljeu ,,Sunce”, tu je krenula sva magija mog života. Večno sam mu zahvalan.

Podrška i kritike su neminovni. Čiju kritiku smatrate relevantnom i čija podrška Vam znači?

Prihvatam i kritiku i podršku, to je sasvim normalna stvar. Samo ljudi koji su kompetentni da govore o mom poslu, njihove kritike usvajam i prihvatam, ostalo izričito ne. Imam najveću podršku, a to je moja porodica i moja publika, oni mi znače.

Kako gradite svoju i karijeru? S obzirom na to da se Vaša karijera ne odvija samo u Srbiji, već u dijaspori i Balkanu. Da li očekujete neočekivano,  da Vas neki reditelj pozove za ulogu koja se ne snima u Srbiji?

Uvek očekujte nešto neočekivano, takav sam, volim da iznenadim. Ne težim ka stranim rediteljima, a ako dobijem poziv, prihvatiću, gluma je svuda ista. Za sada mi je super u Srbiji, imamo dobre reditelje.

Vaša Žaklina je Vaša ,,lična karta“, nešto po čemu Vas svi prepoznaju. Vi ste tvorac i tekstova koje ona izgovara?

Da, Žaklina je mojih ruku delo, ja sam tvorac tekstova, šminke, kostima. A kada je reč o monodrama ,,Žaklina, žena iz naroda”, tvorac teksta je Aleksa Strika, a režija i adaptacija delo ruku Jasmine Stijović.

Vi ste Vašu Žaklinu odveli i u pozorište. Kako publika reaguje u živo? Volite li ,,daske koje život znače’’? Gde Vam je najudobinije kao glumcu, pozorište, film ili serija?

Moja Žaklina je nekako sama došla u pozorište, jednostavno zakucala na vrata i rekla: ,,Hej, ja sam došla’’, tu joj ja otvorim vrata pozorišta. Publika reaguje odlično! Koja je to sreća uživo da čujete te osmehe, vriske, aplauze, a i po neku suzu… velika sreća! Volim i pozorište i film i seriju. Najudobnije mi je nekako kada snimam seriju.

Planirate li karijeru ili puštate da se stvari dešavaju same od sebe?

Uvek samo od sebe, sudbini se ne mešam u posao… Planiram i razgovaram sam sa sobom, šta bih voleo i kako bih uradio, to je druga stvar. Karijera se ne planira, on se desi ili ne… možemo samo da joj pomognemo malo svojim radom i trudom, ništa više…

Olivera Marinković